Апоптоза — разлика између измена

Факотори спољашње средине могу активирањем одређених рецептора покренути процес програмиране ћелијске смрти. Активацијом ових рецептора покрећу се механизни који преносе сигнале од [[ћелијска мембрана|ћелијске мембране]] до [[једро|једра ћелије]]. Рецептори се активирају услед везивања одређених супстанци ([[лиганд (биохемија)|лиганди]]) за одређене рецепторе ћелијске мембране. Најпознатији мембрански рецептори за апоптозу су рецептори за [[фактор некрозе тумора|факторе некрозе тумора]] (фактор некрозе тумора је цитокин који се ствара у процесу запаљења). Неке супстанце нпр. [[глукокортикоиди]] се везују директно за рецепторе у једру (могу проћи криз ћелијску мембрану јер су липофилни). Као резултат ових процеса синтетишу се одређени протеини који активирају процес смрти ћелије.

[[Цитотоксични Т-лимфоцити]] су ћелије одбрамбеног система које су задужене за борбу углавном против вируса. Уколико је нека ћелија инфицирана вирусом, цитотоксични лимфоцити је уништавају на више начина. Један од њих је и активација апоптозе. Они на својој мембрани поседују супстанцу Фас ({{јез-ен|Fas}}) [[лиганд (биохемија)|лиганд]], која везивањем за Фас рецепторе циљне ћелије доводе до појаве сигнала који доводе до апоптозе.

*Услед смањене активности гена п53, смањеног везивања Фас [[лиганд (биохемија)|лиганда] за рецепторе је смањена индукција апоптозе. То може довести до настанка [[тумор]]а, [[аутоимуних болести|аутоимуних болести]] итд.