Дон Пелајо — разлика између измена

м
нема описа измене
мНема описа измене
мНема описа измене
 
Био Астур или Визигот, највероватније је припадао групи крупних земљопоседника источне астурске зоне и био је уважени члан астурског друштва о чему говори и чињеница да га је астурска аристократија изабрала за вођу, доделивши му титулу principem. И хришћански и муслимански извори наводе да је Пелајо имао поседе у Астурији. Према тестаменту Алфонса III, Пелајо је поседовао територије у Тињани, недалеко од града Лукус Аструм, једног од најважнијих центара у римској и преримској Астурији. С друге стране, Ал Макари и Ибн Халдун такође приписују астурско порекло Пелају. Први, у опису догађаја код Ковадонге, назива Пелаја "дивљим магарцем", апелатив који није баш одговарајући за члана високе готске аристократије и који сугерише да се ипак ради о локалном вођи који потиче из астурских планина, далеко од префињених романо-визиготских културних центара.
 
=== Легенда ===
 
Због велике оскудности извора, врло је тешко раздвојити истину од легенде у причама које су настале око лика дон Пелаја. Према легенди, Пелајо је био син војводе Фавиле, и потомак краља Хиндасвинта. Такође постоје тврдње да је био у роду са Родерихом, Витициним противником. Због интрига на визиготском двору, Витица је прво бацио у тамницу а затим и убио Пелајовог оца. Пелајо је, осетивши се угроженим на двору, побегао у Кантабрију где је наводно имао пријатеље. Међутим, како се ни тамо није осећао сигурним, отишао на ходочашће у Јерусалим. Након Витицине смрти, вратио се у земљу када је на престо дошао Родерих, чији је Пелајо био присталица. Врло брзо је постао еспартарије (шеф личне гарде) краља Родериха. Након почетка муслиманске инвазије на Визиготско краљевство, учествова о је у бици код Гвадалете коју је преживео и потом побегао у Толедо. Тамо је помогао толаданском надбискупу, Урбану, да спасе свете реликвије које су се налазиле у граду и које су хришћани донели из Јерусалима кад је Хозроје II, краљ Персије, освојио овај град. Са овим реликвијама, Урбан и дон Пелајо су понели и одору коју је Бодогородица предала светом Илдефонсу, као и дела светог Исидра, светог Илдефонса и Јулијана. Ове свете реликвије су пренете у Астурију, у пећину у планини која се данас зове Монсакро у Морсину, на неких 10 км од Овиједа, где су остале све док Алфонсо II Честити није наредио њигово преношење у Катедралу у Овиједу.
 
=== Битка код Ковадонге ===
 
Скуп у Кангас де Онис, као и почетак Пелајовог устанка и отпора већина историчара датира у 718. годину. У следећих четири године, долазиће до повремених окршаја између Пелајових устаника и муслиманских одреда широм астурске територије, тако да је Мунуз на крају био присиљен да тражи помоћ од Кордобе која је 722. године послала казнену експедицију на челу са Ал Камом. У овој експедицији налазио се и бискуп Севиље или Толеда Опа, који је према Алфонсу III био Витицин син и припадао је групи противника последњег визиготског краља, Родериха, који су наводно потпомогли муслиманско освајање. Опа је наводно покушао да наговори устанике на предају, међутим није имао успеха.
 
 
До сукоба је дошло 28. маја 722. године. Муслиманска војска је ушла у долину и стигла до подножја Аусеве, кад су их са свих страна напали Астури одапињући стреле и бацајући камење на њих. Толика војска није могла да маневрише у уском теснацу и на врло неприступачном терену, тако да су били савршена мета. С друге стране, Астури су искакали из пећине и са околних обронака и обарали муслиманске војнике поделивши их на две групе. Паника је завладала међу муслиманским војницима и почели су да беже како су знали и умели. Како нису могли да се врате куда су дошли, покушали су да беже пењући се на обронке Аусеве. Хронике Алфонса III дају детаљан опис бега муслиманских војника. Многи историчари су сумњали у изводљивост бега описаног у хроникама, све док Санчез Алборноз није са својим студентима прешао описани пут без већих проблема. Губици на муслиманској страни су били велики — живот је изгубио и сам Ал Кама, а Опа је био заробљен.
 
=== Након битке ===
 
Након битке код Ковадонге, Пелајо је проширио свој ауторитет барем до котлине реке Налон, укључујући и Хихон, који је након Мунузиног бекства, заузео без отпора. Међутим, ипак није успоставио престоницу нове слободне територије у Хихону, већ у Кангас де Онис, недалеко од Ковадонге. Овај избор је био стратешке природе — Кангас де Онис је био близу планина, где је могао врло лако да опет побегне у случају да Арапи организују нове казнене експедиције. За време своје 19-годишње владавине, Пелајо је учврстио свој ауторитет на малој територији у астурским планинама претворивши је у центар отпора коме су се, према хроници Ротенсе, придружили кантабријски и баскијски племићи, као и велики број присталица несрећног краља Родериха који су након пропасти код Гвадалете потражили уточиште у Галији на двоју Карла Мартела. Заједно са својим зетом и будућим првим астурским краљем, Алфонсом, постигао је значајне успехе у многобројним окршајима са муслиманима.
=== Литература ===
 
* José Mª Mínguez. La España de los siglos VI al XIII. Nerea, San Sebástian, 2008 (ISBN : 84-89569-72-X)
* Julio Valdeón Baruque. La Reconquista. El concepto de España:unidad y diversidad. Espasa Calpe, Madrid, 2006 (ISBN: 84-670-2265-5)
* José Nieto Sánchez. Historia de España. De Tartessos al siglo XXI. Libsa, Madrid, 2008 (ISBN: 978-84-662-1748-0)
* Claudio Sánchez-Albornoz. El reino de Asturias. Orígenes de la nación española. Colección: Biblioteca Histórica Asturiana. Edición: Silverio Cañada. Gijón, 1989. (ISBN 84-728-6281-X)
*- Daniel Valledor. La batalla de Covadonga y el origen del reino asturiano (извор)
*- Enciclopedia de Oviedo. Batalla de Covadonga. (извор)
*- Enciclopedia de Oviedo. Don Pelayo. (извор)
*- Enciclopedia de Oviedo. Cruz de la Victoria (извор)
*- Crónicas Asturianas. Crónica de Alfonso III (Rotense y "A Sebastián"). Crónica Albeldense (y "Profética"). Juan Gil Fernández, José L. Moralejo, Juan I. Ruiz de la Peña, Universidad de Oviedo, 1985.
* Juan de Mariana. Historia general de España. Gaspar i Roig, 1855, Barcelona, књига 7, поглавља 1, 2 и 3 (извор)
 
== Спољашње везе ==
* [http://istorijska-biblioteka.wikidot.com/art:don-pelajo Историјска библиотека:Дон Пелајо]
 
 
[[Категорија:Владари Астурије]]