Нићифор Нинковић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 19:
Најдраматичнији и, по његову каснију судбину, најпресуднији период живота Нинковић проводи у [[Крагујевац|Крагујевцу]] као Милошев лични берберин и доктор, од [[1822]]. до [[1827]]. године. Ту упознаје и водеће личности тадашњег културног живота Србије, [[Димитрије Давидовић|Димитрија Давидовића]] и [[Вук Караџић|Вука Стефановића Караџића]]. Због преке и насилничке природе Милоша Обреновића, Нинковић је у сталном страху за свој и живот своје породице. Успева да издејствује отпуст из Милошеве службе и враћа се у Београд, али га репутација човека кога је „''Господар''“ отпустио из своје службе прати и онемогућава да отвори берберску радњу и обезбеди основну егзистенцију себи и породици.
На Нинковићеву молбу, кнез Милош га [[1828]]. године поставља за писара у [[Брусница (Горњи Милановац)|Брусницу]] код свог брата, [[Јован Обреновић|Јована Обреновића]]. Затим прелази у [[Смедерево]]. Ту отвара берберску радњу и кафану, али му посао пропада. Поред сиромаштва прати га и болест, његова и женина. Породицу шаље у Земун код женине мајке, а он долази код Осман-паше Скопљака у [[Ада Кале]] да ради као тумач. Одлази одатле и, бавећи се берберским занатом, повремено лечећи, борави у Цариграду, [[Смирна|Смирни]] (где почиње да пише мемоаре), [[Пергам]]у, [[Балукћесар]]у и [[Адрамит]]у. За то време умиру му жена и једна ћерка, а друге две бивају усвојене.
Након [[абдикација|абдикације]] кнеза Милоша Обреновића ([[1839]]) враћа се у Србију. Последњи подаци које је оставио о себи говоре да је пелцовао у Србији децу против великих богиња, и потом се, стар и болестан, вратио у Београд.
| |||