'''Сецесија плебејаца''' ({{јез-лат|secessio plebis}}) представљала је у раној историји [[Антички Рим|античког Рима]] једно од најмоћнијих оружја [[Плебејци|плебејаца]] у њиховој борби против [[Патрицији|патриција]]. Сецесија је подразумевала масовно исељавање плебејаца из града [[Рим]]а, што је била ефикасна стратегија јер је због бројчане надмоћи плебејаца остављала патриције у граду готово без икакве заштите од спољних непријатеља. Према [[Аналисти|аналистичкој]] традицији, било је три сецесије плебејаца:
Године 494. стп. н. е., због злоупотребе власти од стране [[Апије Клаудије Инрегилски Сабински|Апија Клаудија Инрегилског Сабинског]], плебејци су се иселили из Рима и отишли на неко, данас неидентификовано, "Свето брдо" ''(-{Mons sacer}-)''. Патрицији су одговорили ослобађањем плебејаца од њихових дугова и допуштењем да плебејци бирају своје нарочите заступнике, назване "[[Трибун|народни трибуни]]" ''(трибуни плебис)''. То је била прва [[магистратура]] доступна плебејцима.
Године 449. стп. н. е. плебејци су се поново иселили из града да би приморали патриције да се [[Кодификација|кодификује]] важеће [[Римско право|законодавство]]. Патрицији су се жестоко опирали кодификацији, али су на крају попустили и именовали комисију од десет чланова ''(децемвири)'' која је објавила тзв. [[Закони дванаест таблица|Законе дванаест таблица]].
Године 287. стп. н. е. плебејци су трећи и последњи пут масовно напустили град. Побуна је завршена доношењем "Хортензијевог закона" (''-{Lex Hortensia}-'', названог тако јер га је предложио диктатор [[Квинт Хортензије]]), који је изједначио правну снагу одлука донетих у [[Римски сенат|сенату]] и на седницама [[Римске скупштине|трибутских скупштина]]. Такође, плебејцима је допуштено да се кандидују за све државне положаје, да буду бирани у већину свештеничких колегија, те да склапају бракове с припадницима патрицијског сталежа. Укинуто је и дужничко ропство.
* За модерну критику аналистичке традиције о сукобу сталежа у старом Риму, в. чланак [[Борба патриција и плебејаца]].
