Алмогавери — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот Додаје: eu:Almogavarrak |
м Разне исправке |
||
Ред 25:
Алмокадани и адалиди су ратовали на [[коњи|коњ]]има, међутим, према историјским изворима изгледа да су више волели да се боре пешке раме уз раме са својим друговима, иако су имали изузетно добре коње задобијене у пљачкама. Непобедивост алмогавера у биткама се заснивала на лукавој тактици, муњевитим и надасве силовитим нападима или заседама, способношћу кретања по неприступачним, високим и каменитим теренима, као и велика агилност и покретљивост<ref name="Engl" />. Одбацивали су све што би им отежавало брзо кретање. Тешки оклопи и наоружање, толико карактеристични за [[средњи вијек|средњи век]] није их интересовало; алмогавери су постали специјалисти у руковању лаким бацачким оружјем, као на пример кратко копље које су звали ''аскона'' ({{јез-кат|ascona}}) и које су бацали са толиком силином да су били способни да пробију штит противника, или дуги широки нож који су звали ''култељ'' ({{јез-кат|coltell}})<ref> You-Tube: Спот у коме је драматизована јуриш/битка алмогаверса и где се могу видети како су изгледали ножеви звани ''култељ'' [http://www.youtube.com/watch?v=bfRwBSeP__o&mode=related&search= клик]</ref>. Од одеће су, и зими и лети, користили само кратку тунику и широки кожни појас, а на ногама су носили само сандале од коже. Понекад би користили и мале штитове, али су углавном ишли без њих.
Развили су веома импресивну тактику застрашивања непријатеља. Са собом су увек носили камен кремен којим су ударали о оштрице ножа пре него што би се упустили у битку уз застрашујуће ратне покличе који су утеривали страх у кости непријатељима. У битку су улазили уз поклик: "Пробуди се, челику!" ({{јез-кат|Desperta, ferres!}}), "Сант Ђорди! ({{јез-кат|Sant Jordi!}}; [[Свети Георгије|Свети Ђорђе]], који је каталонски светац заштитник), или "Арагон!".<ref name="Engl" />
Мунтанер пише о једном франачком ратнику који је, кад је чуо ратне покличе алмогавера, узвикнуо видно узбуђен<ref name="Рамон" />:
{{цитат|Шта је то? Налетели смо на ђаволе! Ако су способни да пробуде челик, значи да стварно хоће да нас нападну! Добили смо оно што смо тражили!}}
Ред 54:
==У служби византијског цара==
[[Слика:Constantinoplewalls2.jpg|мини|300п|лево|[[Зидине Константинопоља]] данас]]
Алмогаверска војска која се искрцала [[1303]]. године у [[Истанбул|Константинопољ]]у бројала је око 7.000 људи. Дочекао их је цар [[Андроник II Палеолог|Андроник II]] у друштву свог сина, Михајла. Андроник је испунио једно од својих обећања и одмах је оженио Руђера са својом нећаком, Маријом и доделио му титулу [[мега дукс|мега дукса]]. Свадба је била по свим правилима краљевска, и све је прошло у најбољем реду, међутим, већ следећег дана је дошло до сукоба са [[Ђенова|Ђеновљани]]ма који су извукли дебљи крај у том сукобу. Све је почело шалом, када су два Ђеновљанина наишла на једног алмогавера и почели да га исмевају због његовог, више него скромног одела. Алмогавер, вичнији песницама него језику, узвратио је мачем и посекао обојицу. Утом прискочише у помоћ и једни и други и ускоро се направи право крвопролиће на улицама Константинопоља <ref name="Монкада08">Монткада: 08. поглавље [http://www.cervantesvirtual.com/servlet/SirveObras/12048064229088281865624/p0000001.htm#I_10_ извор]</ref>. Андроник, иако задовољан поразом Ђеновљана, ипак је убрзао одлазак алмогаверса на задатак<ref name="HyV"/>
{{цитат|Андроник је са задовољством посматрао са прозора палате како су Ђеновљани малтретирани и неки чак побијени, и потом наглас исказао своју нетрпељивост према њима; међутим кад виде да су алмогавери почели да кољу све одреда са својом уобичајеном ревношћу, уплаши се да ће тог дана сви Ђеновљани у Константинопољу бити побијени, што је била веома опасна ствар по његов опстанак, јер је мир царства зависио од њих (Ђеновљана).}}
| |||