Борис Крајгер — разлика између измена

Рођен је [[14. фебруар]]а [[1914]]. у селу Градишћу, код [[Марибор]]а. Његов отац Алојз је био окружни лекар и писац, а по политичком уверењу [[Социјализам|социјалист]]. После [[Први светски рат|Првог светског рата]], породица се преселила у [[Љубљана|Љубљану]], где је отац постао управник болнице. Као гимназијалац, Борис, је најпре био активан спортиста, а затим се ангажовао и у политичким збивањима.
 
У првим данима [[Шестојануарска диктатура|Шестојануарске диктатуре]], [[1929]]. године, Борис и његова браћа су били под утицајем професора пољанске гимназије: Францета Коблара, Ловра Сушника и Јуша Козака, и постали симпатизери илегалне [[КПЈСавез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]]. Полицијски прогони нешто старијих школских другова, [[Тоне Томшич|Тонета Томшича]] и [[Борис Зихерл|Бориса Зихерла]], а нарочито хапшење Макс Стермецког, су Бориса Крајгера га још више привукли [[Комунизам|комунистима]].
 
Године [[1932]]. је почео да студира Грађевинску технику на [[Љубљански универзитет|Љубљанском универзитету]]. Тада је ступио у левичарски клуб „Триглав" и укључио се у револуционарни студентски покрет. Учествовао је у великим демонстрацијама против диктатуре и проучавао [[Марксизам|марксистичку]] литературу. После првог хапшења, [[Борис Кидрич]] га је, маја [[1934]]. године, примио у чланство [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]]. Одмах по пријему у Партију почео је да ради у техници Покрајинског комитета КПЈ за Словенију.
 
Новембра [[1934]]. године је, због политичке делатности, ухапшен и осуђен на две и по године робије, коју је издржао у [[Сремска Митровица|Сремској Митровици]]. Кад се, [[9. мај]]а [[1937]]. године, вратио у [[Љубљана|Љубљану]], наставио је студије и револуционарни рад. Радио је као техничар у разним грађевинским предузећима, да би се издржавао. Као комунист је деловао у Словенском клубу „Бранибору", стручним организацијама и у „[[Црвена помоћ|Црвеној помоћи]]".
 
У периоду од [[1937]]. до [[1940]]. године био је секретар омладинскеОмладинске комисије при [[Централни комитет|Централном комитету]] [[КомунистичкаСавез партијакомуниста Словеније|Комунистичке партије Словеније]], која је, крајем [[1938]]. године прерасла у Покрајински комитет СКОЈ-а за Словенију. Био је и члан омладинскеОмладинске комисије при [[ЦКЦентрални КПЈкомитет Савеза комуниста Југославије|Централном комитету КП Југославије]], која је, средином [[1938]]. године, прерасла у [[Централни комитет]] [[СКОЈСавез комунистичке омладине Југославије|Савеза комунистичке омладине Југославије]]. Организовао је омладину и међу њом развијао [[антифашизам]].
У периоду од [[1938]]. до [[1940]]. године био је био члан Окружног комитета КПС за Љубљану. Фебруара [[1939]]. године је избегао хапшење и [[Билећанка|логор у Билећи]], па се, као илегалац, посветио партијском раду. На Трећој конференцији КП Словеније, [[29. јун]]а [[1940]]. године, изабран је у [[Централни комитет]] [[Савез комуниста Словеније|КП Словеније]], где је одговарао за рад с омладином и за агитпроп.
 
Ухапшен је [[27. март]]а [[1941]]. године у [[Јасенице|Јасеницама]], али је из затвора пуштен приликом напада [[Силе Осовине|Сила осовина]] на [[Краљевина Југославија|Краљевину Југославију]], [[6. април]]а [[1941]]. године. После окупације, остао је илегално у [[Љубљана у НОБ-уНародноослободилачкој борби|окупираној Љубљани]] и био секретар Окружног комитета КПС и Окружног одбора Освободилне фронте. После хапшења [[Антон Тоне Томшич|Антона Тонета Томшића]], децембра [[1941]]. године, Борис Крајгер је преузео и послове организационог секретара ЦК КП Словеније.
 
Кад је окупатор, крајем фебруара [[1942]]. године, оградио Љубљану жицом, Централни комитет КП Словеније и Извршни одбор Освободилне фронте су ван жичане ограде установили своја повереништва на челу с Борисом Крајгером, и преко њега одржавали везе и усмеравали делатност [[НОПНародноослободилачки покрет Југославије|Народноослободилачких организација]] и [[НОВЈНародноослободилачка војска Југославије|партизанских јединица]] у [[Словенија|Словенији]]. Маја [[1942]]. године Борис Крајгер је кооптиран у Политбиро ЦК КПС.
 
Убрзо потом [[Италијани]] су га, у рацији у [[Љубљана|Љубљани]], ухапсили и интернирали у логор Гонарс. Тамо је с осталим логорашима ископао ров и кроз њега, [[31. август]]а [[1942]]. године, побегао са седам другова у горичка брда, и укључио се у акције Окружног комитета КПС за Словеначко приморје. Средином новембра је дошао у седиште ЦК КПС у Полхограјске Доломите, и поново деловао у Политбироу. После повратка руководства [[НОП]]-а на [[Кочевски рог]], постао је, [[20. мај]]а [[1943]]. године, вршилац дужности политичког комесара [[Главни штаб НОв и ПО Словеније|Главног штаба НОВ и ПО Словеније]], а [[14. јул]]а је именован за [[Политички комесар|политичког комесара]].
 
Октобра [[1943]]. године, постао је члан Пленума [[ОсвободилнаОсвободилачки фронтафронт Словеније|Освободилне фронте]], [[СНОО]]-а и [[АВНОЈ]]-а, а [[23. септембра]] [[1944]]. члан Извршног одбора ОФ-а. Од октобра [[1944]]. до почетка марта [[1945]]. године деловао је и у Политбироу ЦК КПС и дошао у [[Штрајерска|Штајерску]] кад је тамо почела немачка офанзива против ослобођене територије у Горњој Савињској долини. Почетком марта [[1945]]. године, кад је ослобођење [[Словеначко приморје|Словеначког приморја]] постало најважнији задатак, ЦК КПС га је послао за политичког секретара Обласног комитета КПС и секретара Покрајинског одбора ОФ-а за Словеначко приморје.
 
Учествовао је у продору јединица [[Девети словеначки корпус НОВЈ|Деветог словеначког корпуса]] према [[Трст]]у. У време борбе за словеначку националну границу, био је секретар Централног комитета КП Јулијске крајине све до до [[17. јун]]а [[1946]]. године, кад је постао министар за унутрашњеунутрашњих пословепослова у владиВлади [[Социјалистичка Република Словенија|Народне Републике Словеније]]. Године [[1948]], на [[Пети конгрес КПЈ|Петом конгресу КПЈ]], изабран је за члана [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]].
 
Крајем јануара [[1953]]. године постао је члан Извршног већа Народне скупштине [[НРСоцијалистичка Република Словенија|НР Словеније]], а [[15. децембра]] [[1953]]. је постао његов председник; био је члан [[Савезно извршно веће|Савезног извршног већа]] и члан његовог Одбора за перспективни друштвени план. Од јуна [[1962]]. био је био и члан Координационог одбора СИВ-а. Године [[1962]]. је постао председник Одбора СИВ-а за општа привредна питања, а [[25. јун]]а је изабран за потпредседника СИВ-а и председника Одбора СИВ-а за привреду.
 
Више пута је биран за републичког и савезног посланика. До одласка у [[Београд]], [[1962]]. године, био је члан Извршног комитета [[Централни комитет|ЦК]] [[Савез комуниста Словеније|СК Словеније]], члан председништва [[ССРН]] Словеније и Главног одбора [[СУБНОР]]-а Словеније. Од [[1960]]. био је члан Савезног одбора ССРН Југославије, и од [[1958]]. члан Извршног комитета [[ЦК СКЈ]]. Имао је чин [[генерал-потпуковник]]a [[ЈНА]] у резерви.
 
Погинуо је у [[Саобраћајна незгода|саобраћајној незгоди]], [[4. јануар]]а [[1967]]. године у близини [[Сремска Митровица|Сремске Митровице]].