|
'''Текстура''' је трећи [[ликовни елемент]] који се, поред [[линија|линије]] и [[површина|површине]], у [[Ликовна уметност |ликовној уметности]] директно везује за саму материју. Текстура обавештава о структуралном саставу и грађи површине предмета. Можемо је сазнати непосредно [[чуло додира|чулом додира]].
[[Image:Egypte louvre 166 visage.jpg|мини|лево|На египатском [[рељеф]]ном [[портрет]]у из [[Лувр]]а можемо препознати глатке текстуре лица и ритмички храпаву текстуру косе.]]
[[Image:Mona Lisa detail mouth.jpg|мини|На детаљу [[Леонардо]]ве слике '''[[Мона Лиза]]''' можемо видети како пукотине на слици стварају особиту распуцану текстуру.]]
Док је [[визуелна перцепција]] линије и површине, иако мање директна од тактилне, поузданија од ње, и лакша за тумачење у свести, дотле је тактилна перцепција за схватање текстуре од примарног значаја. То се одражава и у говорном језику. Речи које симболишу текстуралне појаве означавају тактилне осећаје. Појмови гладак и рапав спонтано се у свести везују за чуло додира. Ово не значи да нас и [[чуло вида]] не може, посредством светлости, известити о томе да ли је неки предмет гладак или рапав. Визуелна слика текстуре је чак комплетниија, јер су чисто тактилним особинама глаткоће и рапавости придодате и особине које је [[светлост]] изазвала и додала тактилним појавама површине. Тако се под утицајем светлости нека површина перципиране само као глатка или рапава, него и као мат или сјајна.
Услед тога две основне групе текстура: глатке и рапаве, деле се на још по две.
== Текстура кроз историју уметности[[уметност]]и ==
Као ликовни елемент текстура се јавља много касније од линије и површине. Никад није самостални елемент, увек је у оквиру ликовних целина, где се придружује осталим елементима, да боље и ближе означи структуру представљених предмета и тиме појача њихову [[материјалност]] и њихову предметну присутност у [[композиција|композицији]].
У [[примитивне цивилизације|примитивним цивилизацијама]] она се тесно везивала за [[примењена уметност|примењену уметност]] и једино је ту коришћена као готово самостално ликовно средство за уношење реда у све врсте [[ткање|ткања]], [[плетење|плетења]], оплитања, чипкања, низања. Користећи пруће, сламу, вуну, [[памук]], шкољке, шљокице, перлице, примитивни народи остварили су велико богатство и разноликост текстура које имају чисто пластички значај, значај једног оствареног реда и израза у тактилно-визуелној области.
У [[модерна уметност|модерној уметности]] текстури се посвећује посебна пажња. У неким [[кубизам|кубистичким]] композицијама она је доминантан елемент, а код [[енформел|енформела]] она је тема слике и цела композиција ограничава се на игру текстуре и тражење њихове специфичне изражајности.
Научни продор у материју, [[микрофотографија]] и [[телефотографија]] и снимање тела у васиони свакако су одиграли значајну улогу у стварању климе за појаву енформела и [[поп арт|поп-арта]], који је исто тако један облик појачаног интересовања за материју, па и за тектуру, као најадекватнији вид њене структуралне грађе.
Велика актуелност вештачких текстура у [[архитектура|архитектури]] и примењеној уметности[[уметност]]и је вероватно последица продора пластичних маса, које у човековом животу заузимају све више места и замењују материјале, којима се човек све до скора служио, а које су по структури своје грађе увек богате и разнолике, па пружају оку комплетан визуелни доживљај, анимирајући, активирају и радњу. [[пластика|Пластичне]] материје су, насупрот томе, по природи аморфне, неиздиференциране, сиромашне и за око досадне и пасивизирајуће, негативног дејства на визију па услед тога и на психу. Спас се тражи у текстури и [[боја|боји]]. Оне треба да надокнаде природне визуелне недостатке [[материјал|вештачких материјала]].
[[Категорија:Сликарство]]
| 