Милутин Бојић — разлика између измена

нема резимеа измене
'''Милутин Бојић''' (1892-1917), српски песник, драмски писац, књижевни критичар и позоришни рецензент
 
Рођен је [[1892]]. године. у [[Београд|Београду]]у. Похађао је основну школу „Вук Караџић“ (тада се звала „Палилулска школа“, друга по старости у Београду{{чињеница|date=04. 2010.}}).
 
Милутин Бојић је учесник [[Балкански ратови|Балканских ратова]] 1912. и 1913. године као и [[Први светски рат|Првог светског рата]]. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма “Плава„Плава гробница”гробница“ посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.
 
Иако је живео само 25 година оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу, ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко [[Кнежевина Албанија|Албаније]], и на такав начин је овековечио језиву визију [[Плава гробница|плаве гробнице]] код острва [[Видо|Вида]] – острва смрти. Али није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона. По објави рата Милутин Бојић одлази у [[Ниш]] где при Врховној команди обавља дужност цензора. Приликом одступања преко Албаније налази се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на [[Крф]] једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован за [[Солун]]. Као сведок масовног умирања на острву Виду он пише своју најупечатљивију песму [[Плава гробница]] која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом [[Песме бола и поноса]], у овој збирци се налази 34 песама које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављјући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа [[1917]]. године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.
 
[[8. новембар|8. новембра]] [[1917]]. године Милутин Бојић је преминуо у Солуну у болиници. Сахрањен је на [[Српско војничко гробље на Зејтинлику|војничком гробљу на Зејтинлик]], опроштајни говор на сахрани је читао књижевник [[Иво Ћипико]]. Крајем лета [[1922]]. године пренешени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробница 39, трећег реда). Његово петогодишње посмртно присуство на Српском војничком гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини.
Анониман корисник