Филозофија историје — разлика између измена

[[Хегел]]ова филозофија историје је вјероватно најдетаљније развијена спекулативна и уопште филозофска теорија историје, у којој се покушава разоткрити њено значење и правац кретања. Хегел види историју као један специфичан и читљив процес достизања и постизања људских слобода. Питање на које такође покушава наћи одговор тиче се коначности човјечанства, коначности у којој ће, по њему, Дух (''Geistes'', у неким језицима некада се преводи као „ум“, други пут „дух“; у српском уобичајен превод је „дух“) наћи мјесто у свијету. Налази везу између објективне историје и субјективног развоја индивидуалне, интимне свијести („Духа“), теза која чини централну окосницу његове [[Феноменологија духа|Феноменологије духа]] (''Phänomenologie des Geistes'', [[1807]]. године). Сматра да је централни задатак филозофије, разумјевањеразумијевање њеног мјеста у развоју историје. Тврди да је ”историја процес преко којег Дух разоткрива самога себе и смисао свог бивствовања”.

У нередукционистичкој традицији и као одговор на све учесталији наративни карактер историје, филозофи те традиције подвлаче: схватити уопште дешавања, посебно она из прошлости, подразумјеваподразумијева покушати испричати коерентну историју о њима. Историја, по В. Б. Галију, је једна врста књижевног приповједачког жанра, или једноставно [[приповјеткаприповијетка]].

Кросе и Колингвуд, у њиховим критикама ранијих теоретичара, износе своје теорије о ономе што они сматрају честим, рекурентним и суштински погрешним схватањем метода и предмета историје: „централна окосница тих теорија тиче се претпоставке да историјска дешавања не могу бити схваћена и објашњена у контексту универзалних закона, који су суштина научних интерпретација у природним наукама.“ Та претпоставка је, по њима суштинска грешка. Колингвуд тврди, да је вријеме да се историја издвоји од стања потчињености природним наукама. СлиједећиСљедећи тај став, покушава да развије концепт схватања историје, по којем историчар објашњава историјска дешавања као израз размишљања о прошлости преко самосвијести, сматрајући да историчар треба да користи машту свога [[ум]]а за њихову реконструкцију, прије него покушати приказати догађаје као јединке опште регуларности, односно преко [[Индукција (логика)|индукције]].

Суштинско питање које се тиче статуса историјских истраживања отвара нови оквир филозофске дискусије. Питање гласи: „Када и на који начин, као и у ком смислу, се може рећи да је историја објективна дисциплина?“ Неки модерни филозофи нагињу према погледу, да цијели проблем око објективности историје не може бити помјерен са мртве тачке. Легитимна питања око објективности, по њима, су на мјесту само када се разматра одређено историјско дјело или студија, јер у том случају постоје прихваћени стандарди, а који се састоје од анализе историјске документације, њене тачности и истинитости, преко чега је могуће ријешити проблем. За друге, насупрот томе, ствари нису тако јасне и сматрају да постоје очигледне разлике у методологији истраживања у поређењу са различитим природним наукама, (биологијом, [[хемија|хемијом]], итд). Као контраст истраживањима у природним наукама, истраживачки процес историчара, укључујући начин на који интерпретирају историјске податке, као и принципе аргументације које користе, изгледа субјективно, ограничен културним насљеђем и условљени културолошком и [[идеологија|идеолошком]] опредјељеношћуопредијељеношћу историчара, те стога изван оквира форме репутабилног научног сазнања.