Синтакса — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м r2.6.4) (Бот Додаје: az:Sintaksis; козметичке промене |
||
Ред 1:
'''Синтакса''' проучава правила која одређују како се речи комбинују у реченице у датом језику. Према алтернативној дефиницији (која избегава појам "речи") синтакса је проучавање узајамних односа међу елементима реченичне структуре, као и правила која одређују низање реченица у следовима. У таквом смислу може се онда говорити о "синтакси речи". У [[генеративна лингвистика|генеративној лингвистици]] синтаксичка компонента је један од три главна организациона одељка граматика (друга два су фонолошка и семантичка компонента) која садржи правила за генерисање синтаксичких структура, нпр. правила фразне структуре, трансформациона правила. Природа синтаксичких правила у оквиру ове компоненте варира између разних граматичких теорија.
=== Историјат ===
Радови на граматици су се писали доста пре него што се појавила модерна синтакса; [[Панини|Панинијево]] дело ''-{Ashtadhyayi}-'' често се наводи као пример предмодерног рада који се приближава префињености модерне синтаксичке теорије.
Ред 9:
У XIX веку са развојем историјско-компаративне лингвистике, лингвисти су почели да схватају праву разноликост људског језика и да испитују основне претпоставке о вези језика и [[логике|логика]].
Све до XX века синтакса је била доста запостављена у поређењу са [[фонологија|фонологијом]] и [[морфологија (лингвистика)|морфологијом]]. Слабо напредовање синтаксичких студија било је условљено
Тридесетих година XX века долази до првих озбиљних новина у синтакси. Тада су се, на пример, прочуле идеје лингвисте [[Ото Јесперсен|Ота Јесперсена]], који је о синтаксичким конструкцијама изнео низ оригиналних запажања, која су стимулативно деловала на развој синтаксичког метода како у Европи, тако и у Америци. У то време, проширује се и област синтаксичких студија.
Корак напред у развоју синтаксе постигнут је када је примењен структурални метод. У Европи је [[структурализам]] деловао позитивно на развој синтаксичких испитивања.
Ред 16:
Почетком седамдесетих година XX века синтаксичке студије су почеле да се удружују са семантичким.
=== Синтаксичке јединице ===
Синтакса полази од речи као основне синтаксичке јединице, а највећа пажња посвећује се формирању и саставу виших јединица синтаксе, као што су синтагме и реченице. Реченица је највиша јединица синтаксе, зато што, без обзира на своју сопствену структуру, није саставни део неке веће конструкције или облика, него у комуникацији функционише самостално. Најнижа јединица синтаксе је реч. За синтаксу је реч елементарна, тј. проста, недељива, нерашчлањена јединица
На следећем степену налазимо јединице које изражавају предикацију. Оне се по традицији називају реченицама, али пошто многе реченице не обухватају оба главна елемента предикације, или пак садрже више од једне такве везе, за једну субјекатско-предикатску везу употребљава се термин [[клауза]] (цлаусе). Због учествовања у структури сложених реченица клауза је као синтаксичка јединица нижа од реченице – као што је, из аналогних разлога, виша од синтагме, иако су реченица и клауза често функционално подударне. Функционално гледано, главни делови клаузе су субјекат и предикат, а у појмовним категоријама то су тема (оно о чему се говори) и коментар (оно што се о томе каже).
Ред 27:
Поред наведене поделе према структури, реченице се могу класификовати и према функцији – на изјавне (потврдне или одричне), упитне, заповедне и узвичне.
=== Синтаксичке конструкције ===
Из дефиниције конструкције, по којој је конструкција комбинација двеју или више речи између којих постоји нека граматичка веза, излази да реч као основна јединица синтаксе није у исти мах и конструкција, али да синтагма, клауза и реченица то јесу. Појмови јединице и конструкције се узајамно не искључују, него се складно допуњују, разликујући се по томе како се гледа на неку дату комбинацију речи. Гледано са становишта њиховог састава, све јединице изнад нивоа речи су конструкције, али гледано са становишта њихове улоге у већим конструкцијама, све се јављају као јединице. Дакле, први поглед тиче се структуре, а други функције. Ова међуигра структуре и функције улази у саме основе синтаксе.
Ред 36:
Различити типови конструисања функционишу једни унутар других, па се подела према типу укршта са поделом према нивоу. Конструкција је шири појам од реченице, јер ову обухвата као једну од својих подврста.
=== Синтаксичке функције ===
Појам синтаксичке функције односи се на улогу коју нека јединица игра у некој конструкцији, а пошто су све синтаксичке јединице изнад нивоа речи и саме конструкције, ово значи да је функција често улога коју мања конструкција има у структури веће конструкције.
Функционални елементи у структури клаузе, који се обично називају члановима реченице, могу да се поделе у три категорије: (1) примарне, (2) секундарне и (3) независне.
(1) Примарни су они основни елементи који су неопходни да би се уопште говорило о клаузи, тј. субјект и предикат. Субјект је именичка реч или конструкција која типично претходи главном глаголу у клаузи и најтешње је с њим повезана. Субјекат је обично у номинативу, и диктира другим речима слагање у граматичким категоријама. Најчешће је подударан са темом исказа, а често и са вршиоцем радње. Поред граматичког субјекта јавља се и тзв. логички субјект (нпр. ''Тај документ је издат од надлежне службе'', где је ''тај документ'' граматички, а ''надлежна служба'' логички субјект). У флективним језицима субјект не мора увек да буде засебно изражен, али је тада морфолошки укључен у облик предиката (нпр. ср. ''Идемо'' према ''Идете'' итд., где наставци сигнализују
Предикатом се именује, конкретизује ситуација и приписује субјекатском појму. Обично обухвата све осим субјекта, дакле минимално глагол у личном облику (без кога нема предикације, па тако ни клаузе, јер се, с неким изузецима, предикациона веза не може градити само од безличних глаголских облика какви су инфинитиви и партиципи). Предикат се најчешће подудара са коментаром исказа. Граматичко-семантичка природа глагола одређује да ли ће он сам бити довољан за изграђивање предикације или ће му за то бити неопходна и нека врста допуне. Глаголи непотпуне предикације, чији су типични представници они за значењем ’бити’, обично траже допуну у облику предикатива (именског дела предиката). У неким језицима и дијалектима, такви глаголски облици –названи копуле или споне – и не јављају се у неким конструкцијама, него се предикатив директно додаје субјекту (нпр. руски ''Он больноǔ'' или црначки енглески у САД ''Хе сицк'' ’Он
Прелазни глаголи могу да захтевају изражен објекат – именичку реч или конструкцију која се слаже са субјектом и глаголом, често изражавајући примаоца или циљ радње. Објекти могу да буду директни или индиректни, према непосредном односно посредном дејству радње на примаоца. Неки глаголи (као дати) обично захтевају обе врсте објекта; некада је потребна и допуна објекта. Све наведене врсте допуна, које улазе у састав предиката као граматички обавезни делови конструкције, убрајају се у примарне елементе клаузе,
Ред 50:
Елементи сва три изложена типа могу да буду прости, када се само једна реч или конструкција налази у датој функцији, или сложени, ако се као експонент неке функције јави више међусобно повезаних јединица или конструкција.
За разлику од језика код којих је однос субјекта и објекта граматички сигнализован опозицијом номинатива и акузатива, у тзв. ергативним језицима објект прелазног глагола је у истом падежу као и субјект непрелазног глагола – апсолутиву, док је субјект прелазног глагола у другом падежу – ергативу.
Језици којима недостају формалне ознаке граматичких веза типа субјект-предикат често у први план истичу информацијску структуру типа тема-коментар, па би се нпр. у кинеском ''Ја сам већ видео Лија''
=== Литература ===
* Бугарски, Ранко, 1996. ''Увод у општу лингвистику'', Београд, Чигоја/XX век
* Ивић, Милка, 2001. ''Правци у лингвистици I-II'', Београд, XX век
Ред 65:
[[ar:علم النظم]]
[[an:Sintaxi]]
[[az:Sintaksis]]
[[id:Sintaksis]]
[[bg:Синтаксис]]
| |||