Упанишаде — разлика између измена

'''Упанишаде''' ([[санскрит]]: उपनिषद् ''upaniṣad'' - истина, врлина) су [[хинду]]истички списи који чине срж учења [[веданта|веданте]]. Ове расправе су део веда који хоће њихову садржину филозофски да образложи. Најстарије потичу из [[предбудистичко доба|предбудистичког]], а млађе из [[хришћанство|хришћанског]] доба. Упанишаде су између 700. и 500. г. п. н. е. сатстављали шумски пустињаци као завршне делове [[Веде|Веда]]. Познате су и као шрути, односно текстови „за слушање“ и скоро сва њихова учења у дијалошкој су форми. Значење речи упанишада је „седећи доле поред“ [[гуру|гуруа]] који преноси своја тајна учења. Записано је више од стотину компилација ових дијалога, мада је само њих тринаест прихваћено за смрити, односно свете списе. Упанишаде расправљају о односу појединца и свемира, о природи универзалне душе, о значењу живота и природи живота после смрти.

Упанишадско раздобље (800-450 г. п. н. е.) једна ја од највећих ера стваралачког мишљења у историји [[хиндуизам|хиндуизма]]. Било је обележено повећаним занимањем за питање људског постојања. Упанишадске [[аскета|аскете]] су били филозови, учитељи и видовњаци. Живели су по шумским сколништима. Дане су проводили у проучавањима, посматрањима и претресању збуњујућих питања о космосу. Ови пустињаци су привлачили младе дихове који су се надали да ће се укључити у њихове расправе и тако достићи просветљење.

Два најстарија (око 700.-500. г. п. н. е.) и најзначајнија упанишадска рукописа су ’’Брихадаранјака Упанишада’’ и ’’Чандогја Упанишада’’. У овој другој питање је тако постављено како би одговор могао показати ондос између жртвене ватре на олтару, ватре сунца и тапас [[тапас|тапаса]] (ватре разумевања). Питање се односи на стваралачке моћи свемира. Формулисано је овако: Каква је природа Једног које је узрок свеколиког постојања? Одговор расправља о креативним моћма тапаса, жртвовања и врховне истине, брахмана.