Википедија

Аналисти — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Разне исправке
Ред 5:
Римска [[историографија]] није имала научни циљ у савременом значењу ове речи. Историјски спис је био или [[панегирик]], односно [[апологија]], написана у славу или одбрану каквог догађаја или какве личности, или је такав спис имао педагошки циљ ("историја је учитељица живота", каже Цицерон), или му је, најзад, циљ био да забави читаоце. "Историја је веома блиска [[Поезија|поезији]]", каже [[Квинтилијан]], "она је, може се рећи, песма у [[Проза|прози]], написана да нас забави, а не да нас поучи" ''(ад наррандум, нон ад пробандум)''. Касније, с развојем [[Реторика|реторике]], дошла је историографија под њен утицај, и писцима историје стало је углавном до тога да им дело буде стилски лепо, да одговара прописима реторике и да начини ефекат. За порекло и вредност података које су преносили нису се ови историчари много интересовали, и машти је било отворено широко поље. Дуго времена су на историји радили искључиво римски [[патрицији]] и [[Нобилитет|нобили]].
 
Од почетака града Рима па све до око 400. године стп. н. е. Римљани једва да су имали писаних докумената који би се могли употребити као историјски извор. Међутим, од 4. века стп. н. е. врховни свештеник ''([[pontifex maximus]])'' је на табли постављеној на зиду [[Регија|Регије]] објављивао најзначаније догађаје, као што су имена [[Магистрати|магистрата]], пророчанства важна за целу заједницу, епидемије, ратови, помрачење сунца. Те су табле назване ''tabulae pontificum'' (= "понтификатске табле" или "свештеничке табле"). Те су табле на крају године похрањиване у архиву и представљале су прве "анале".
 
Први почеци римске историографске прозе почивају на подацима које је прикупљао ''pontifex maximus''. Историографи су задржали аналистичку форму излагања, па се зато и називају аналистима. Римска аналистика дели се обично, према [[Хронологија|хронолошком]] реду аутора и историјској вредности њихових дела, на старију, средњу и нову аналистику.
 
'''Старија аналистика''' цветала је у првој половини 2. века стп. н. е. Дела старијих аналиста краћа су и стилски много једноставнија од каснијих аналиста, али је историјска вредност њихових дела већа. Они су готово сви писали на [[Грчки језик|грчком језику]], и то зато што се тада сматрало да је латински језик тешко употребљив за прозу, али и зато да би своја дала учинили доступним широј читалашкој публици. Најстарији и најбољи међу старијим аналистима био је [[Квинт Фабије Пиктор]] ''(Quintus Fabius Pictor)'', о коме знамо да је био [[Римски сенат|сенатор]] и да је после [[Битка код Кане|пораза код Кане]] послат као изасланик у [[Делфи|Делфе]] да [[Аполон]]а пита за савет. Написао је историју од [[Енеја|Енеје]] до свога времена, од које нам није сачувано ништа, али за које се зна да је послужило као главни узор [[Полибије|Полибију]] за опис рата с [[Ханибал]]ом. Други су припадници старије аналистике били [[Цинције Алимент]] ''(Cincius Alimentus)'', [[Постумије Албин]] ''(Postumius Albinus)'', [[Гај Ацилије]] ''(Gaius Acilius)'', [[Касије Хемина]] (''Cassius Hemina'', око 146. стп. н. е.) и [[Калпурније Пизон]] ''(Calpurnius Piso)'', од којих нам се такође ништа није сачувало.
 
'''Средња аналистика''' наставак је старије. Средњи аналисти пишу латинским језиком, архаичним и неизрађеним стилом. Мана им је што измишљају и фалсификују усмена предања како би у њима попунили хронолошке или [[Географија|географске]] празнине и недоследности, као и то што [[Рационализам|рационалистичким]] тумачењима покушавају да од [[Легенда|легенде]] начине историју. Вредност средњој аналистици, међутим, пружа мноштво антикварских детаља.
 
'''Млађа аналистика''' само је по форми боља од средње, а иначе су недостаци средње аналистике у њој додатно појачани. Из [[Политика|политичких]], [[Патриотизам|патриотских]] или [[Религија|религијских]] разлога писци нове аналистике обилно прибегавају измишљању, фалсификовању, прерађивању. Многи подаци млађих аналиста своје изворе имају у [[Хеленизам|хеленистичким]] приповеткама. Најпознатији представници били су [[Квинт Клаудије Квадригарије]] (''Quintus Claudius Quadrigarius'', око 80. стп. н. е.) и [[Валерије Анција]] ''(Valerius Antias)''. Каснија римска историографија, оличена у делима [[Тит Ливије|Тита Ливија]], [[Дионизије Халикарнашанин|Дионизија Халикарнашанина]] и [[Плутарх]]а, била је под снажним утицајем млађих аналиста и њихових легенди претворених у историју.
 
[[Категорија:Римски историчари]]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Аналисти”