Жан Пијаже — разлика између измена

Исто тако, разговор с малом децом веома је непоуздан. [[Комуникација]] помоћу [[језик]]а никада није потпуно објективна и ослобођена утицаја контекста, [[емоција]], друштвених фактора, а можда и још неколико других ствари. Колико дијалог може бити непоуздан показали су Жак Мелер (''-{Jacques Mehler}-'') и Том Бевер (''-{Tom Bever}-'') са Масачусетског технолошког института током касних [[1960е|1960-их]] година.

Да би потврдили да деца старија од две године имају добар осећај за [[број]], Мелер и Бевер су изменили Пијажеов тест тако да се избегне ослањање на [[језик]]. Њихова идеја је била запањујуће једноставна. Уместо чаша и флаша, детету су показали два реда бомбоница М&М. У једном реду је било шест бомбоница, а у другом четири. Некада би редови били исте дужине; некад би био дужи ред од шест, а некад од четири бомбонице. Уместо да га питају у ком реду има више слаткиша, детету би једноставно рекли да може да изабере један ред и поједе га. Исход је био тачно онакав какав би сваки родитељ предвидео. Дете би без изузетка зграбило ред од шест слаткиша, без обзира на његову дужину. Добро је знало који ред садржи више чланова и, штавише, схватало је да број не зависи од распореда. Резултат је био подједнако убедљив и са двогодишњацима и са четворогодишњацима.

До истог закључка довела је још једна варијација првобитног Пијажеовог експеримента. Овог пута су Џејмс Мекгеригл (''-{James McGarrigle}-'') и Маргарет Доналдсон (''-{Margaret Donaldson}-'') са Единбуршког универзитета извели [[експеримент]] у малом [[луткарско позориште|луткарском позоришту]]. Као и Пијаже, почели су тиме што су образовали два реда са истим бројем предмета и питали дете у ком реду има више предмета. Пошто би дете тачно одговорило, испитивач би се правио да гледа на другу страну, а за то време плишани меда размакао би предмете у једном реду. Кад би се окренуо, испитивач би узвикнуо: „Ох, боже, шашави меда је збркао редове. Да ли можеш поново да ми кажеш у ком реду има више предмета?“ Деца измедуизмеђу две и пет година без изузетка давала су тачан одговор. С обзиром на то да је меда продужио један ред, што испитивач није видео, дете је вероватно сматрало разумним то што му одрасла особа поново поставља исто питање. Али, кад би испитивач поновио поступак са истим дететом, с тим што би сам размакао предмете, четворогодишња и петогодишња деца одговарала би му исто као Пијажеу, заснивајући одговор на дужини.

Бројни експерименти спроведени 80[[1980е|1980-тихих]] и 90[[1990е|1990-тихих]] година показали су да ни ово није тачно. Први од њих извели су Прентис Старки (''-{Prentice Starkey}-'') и његови сарадници на Пенсилванијском универзитету, [[1980]]. године. Старкијеви испитаници биле су биле бебе старе између шеснаест и тридесет недеља. Био је прави изазов пронаћи начин да се утврди шта тако млади испитаници мисле.

Испитивачи су се ослонили на мерење бебиног нивоа концентације. Као што сваки родитељ зна, било каква новина, као што је нова [[играчка]], једно време окупира бебину пажњу. Затим пажња почиње да попушта или се усмерава на неку другу новину. Захваљујући видео-технологији, Старки и његови сарадници били су били у могућности да прате бебину пажњу снимајући њен поглед. Бебу је најчешће мајка држала у крилу, окренуту ка апаратури за извођење експеримента[[експеримент]]а.

У једном експерименту, беби су приказивани слајдови. На једном слајду виделе су се виделе две тачке, једна до друге. Када су се први пут појавиле, привукле су бебину пажњу, и она је неко време гледала у њих. Кад је бебина пажња почела да опада, а поглед да јој лута, слајд је замењен новим који се веома мало разликовао од првог. Беба је накратко погледала. Слајд је поново промењен. Сваки следећи слајд минимално се разликовао од претходног. Са сваким понављањем, бебини погледи -— како је измерено с видео-касете -— постајали су све краћи. Затим су се, без упозорења, на екрану појавиле три тачке, уместо две. Бебино интересовање истог тренутка се повећало, и слику је посматрала дуже (од 1.9 до 2.5 секунде у једном изводењуизвођењу експеримента). Дете је несумњиво уочило прелазак с две на три тачке. Друга група беба, којој су приказани слајдови обрнутим редом, приметила је прелазак с три на две тачке.

[[Сју Елен Антел]] (''-{Sue Ellen Antell}-'') и [[Данијел Китинг]] (''-{Daniel Keating}-'') са Мерилендског универзитета употребили су исту методу[[метод]]у како би показали да само неколико дана старе бебе такође уочавају разлику између два и три.