Упанишаде — разлика између измена

'''Упанишаде''' ([[санскрит]]: उपनिषद् ''upaniṣad'' - истина, врлина) су [[хинду]]истички списи који чине срж учења [[веданта|веданте]]. Ове расправе су део веда који хоће њихову садржину филозофски да образложи. Најстарије потичу из [[предбудистичко доба|предбудистичког]], а млађе из [[хришћанство|хришћанског]] доба. Упанишаде су између 700. и 500. п. н. е. сатстављали шумски пустињаци као завршне делове [[Веде|Веда]]. Познате су и као шрути, односно текстови „за слушање“ и скоро сва њихова учења у дијалошкој су форми. Значење речи упанишада је „седећи доле поред“ [[гуру|гуруа]] који преноси своја тајна учења. Записано је више од стотину компилација ових дијалога, мада је само њих тринаест прихваћено за смрити, односно свете списе. Упанишаде расправљају о односу појединца и свемира, о природи универзалне душе, о значењу живота и природи живота после смрти.

Упанишадско раздобље (800-450. п. н. е.) једна ја од највећих ера стваралачког мишљења у историји [[хиндуизам|хиндуизма]]. Било је обележено повећаним занимањем за питање људског постојања. Упанишадске [[аскета|аскете]] су били филозови, учитељи и видовњаци. Живели су по шумским сколништима. Дане су проводили у проучавањима, посматрањима и претресању збуњујућих питања о космосу. Ови пустињаци су привлачили младе дихове који су се надали да ће се укључити у њихове расправе и тако достићи просветљење.

Два најстарија (око 700.-500. п. н. е.) и најзначајнија упанишадска рукописа су ’’Брихадаранјака Упанишада’’ и ’’Чандогја Упанишада’’. У овој другој питање је тако постављено како би одговор могао показати ондос између жртвене ватре на олтару, ватре сунца и тапас [[тапас|тапаса]] (ватре разумевања). Питање се односи на стваралачке моћи свемира. Формулисано је овако: Каква је природа Једног које је узрок свеколиког постојања? Одговор расправља о креативним моћма тапаса, жртвовања и врховне истине, брахмана.

Проучаваоци Упанишада веровали су да је важан не замо чин жртвовања, већ пре његов дух. Веровали су да медитацијом или посматрањем могу спознати свој однос према боговима и порекло ове божанске повезаности. Такође су желели да сазнају шта су заправо и у каквом су односу са Апсолутном Реалношћу, односно брахманом.

 

 

Главна тема упанишадских мислилаца била је идеја да је душа појединца, атман, одвојни део брахмана, универзалне душе. Од упанишадске ере се веровало да атман, или душа појединца, јесте брахман, универзална душа. Издвојана ја као атман, али се по достизању мокше, спасења, поново уједињује са брахманом. Коначно, реч брахман односила се на универзалну суштину у којој су садржане све врсте моћи. Идеја атмана-брахмана поновљена је у чувеној реченици Чандогја Упанишаде „тат твам аси“, буквално, „ти си то“. То значи да не постоји разлика између појединачног и општег.

Madhu Bazaz Wangu, Hinduizam, prevod: Jasna Jerbić, Čigoja štampa 2002, ISBN 86-7558-042-8

 

[[et:Upanišadid]]

[[en:Upanishads]]

[[eo:Upaniŝadoj]]

[[fa:اوپانیشاد]]