|
===II чин===
Сеоски младићи и девојке толико наваљују да виде преуређен дом покојног чизмара да Јован и Анчица једва успевају да их одагнају. Одмах затим одржава се час француског језика, који „''ноблес''“ Фема даје „''пединтеру''“ Јовану. Фема изопачено изговара речи, а Јован их при том још више изопачује.
Сара доводи кандидата за женидбу, „''филозофа''“ Ружичића, варалицу и опсенара, изелицу и гурмана. Да би на Фему оставио што већи утисак, он се користи цитатима из опскурне литературе на старом црквеном „''славеносерпском''“ језику, неразумљивом за просте људе. У својим тирадама, „''филозоф''“ куди бедно свакодневно занимање, а уздиже своје стихотворство. Долази до упознавања са Евицом која се простосрдачном наивношћу и нехотице наруга Ружичићевој надмености. Али, када филозоф почне да проказује своје моћи застрашујућим алегоријама, тврдећи да на саму реч песникову могу најстрашније немани произаћи и сваког уништити, Евица ужаснута побегне од просиоца.
Ружичић се пожали Сари на Евичино држање, како он не жели њу да узме за жену, јер је „''у пауна Јуно претворила Хелену''“. Сара се наљути и изгрди надменог филозофа, кога никако не успева да удоми. Ружичић, увређен, хоће да напусти кућу, али када му Сара спомене богати ручак штога је Фема дала спремити, песник се предомисли и запева заносну славопојку трбуху који је толико свемоћан да
:''гони гладног певати,''
:''гони стихе правити,''
:''с њега многе девојке''
:''за старкеље полазе,''
:''с њега лепи младићи''
:''бабускере узимљу.''
Овај последњи песнички мотив натера Сару на помисао да Ружичића ожени самом Фемом. Песник је таквим предлогом најпре револтиран, али ипак великодушно пристаје, када се сети да би Фема могла да штампа његова дела. Чим Сара саопшти Феми песникову одлуку, ова пада у несвест, очигледно лажну јер се у њој заборави и упућује Сару, где ће наћи капљице које ће је вратити свести. Дошавши себи, Фема готово помахнита од среће. Како ли ће сад тек пузити комшинице, ћифтинице и крпинице пред „''госпојом филозофицом''“! На Сарино наговарање, Фема преда младожењи поклон – сат и бурмутицу свог мужа – и код тог свечаног чина веридбе клечи пред песником као „''пред Јовишем Леда''“.
Песник, међутим, остаје у недоумици, шта да уради с даровима. Јован, који на песников славеносерпски језик одговара исквареним словачким, пристаје да сар и бурмутицу заложи негде за десет форинти. При том у бурмутици нађе лоз, који му Ружичић великодушно даје као награду за услугу. Чин се завршава свечаном вечером.
===III чин===
|
