Франце Прешерн — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м r2.6.3) (Бот Додаје: lt:France Prešeren
мНема описа измене
Ред 4:
Прешерен је рођен [[1800]]. год. у селу [[Врба (село у Словенији)|Врби]], у тадашњој [[Аустрија|Аустрији]]. Основну школу је завршио близу свог родног места, а гимназију у [[Љубљана|Љубљани]]. Права је учио у [[Беч]]у, живећи оскудно. Радио је упоредо као наставник у једном васпитном заводу за племићке синове, а када је изгубио то место, јер се огрешио о строге религиозне назоре те школе, био је домаћи учитељ. По завршеним студијама Прешерен се вратио у Љубљану као доктор права. У почетку је служио бесплатно као млад чиновник у државној администрацији, потом је дао оставку и радио као адвокатски приправник у Љубљани. Касније је положио и [[адвокат]]ски испит, али се његове материјалне прилике ни тада нису побољшале. Судбина никада није била наклоњена овоме великом песнику: живео је у беди до краја живота. Напаћен и разочаран, умро је [[1849]]. године у [[Крањ]]у.
 
Прешерен је у животу имао једног великог пријатеља. То је [[Матија Чоп]], његов друг из детињства. Чоп је био слободоуман и напредан дух, веома учен. Он први отворено и смело устаје против назадних и старинских схватања о књижевности, и својим талентом и великим знањем брани народни језик и народну поезију. Поред осталих, он је са Прешерном кренуо песнички алманах '''„Kranjska-{Kranjska čbelica"'}-'', у којој је Прешерен објавио своје прве песме. Назадни [[клер|клерикални]] и аустрофилски духови бунили су се против Чопових идеја и против Прешернове еротичне поезије, али је омладина била уз Чопа и Прешерна. Чоп је у Прешерну видео великог песника, зато га је бранио и потстицао на стварање; Прешерен је опет у њему нашао свога учитеља и друга у борби. Чопова смрт је за њега била велики удар. Он му посвећује спев '''-{Krst pri Savici '}-'' (Крштење код Савице) и [[елегија|елегију]] у спомен [[Матија Чоп|Матије Чопа]].
 
Поред овога великог пријатеља, Прешерен је имао и једну велику љубав, достојну помена због песама које је инспирисала песнику. Као Петрарка Лаури, тако је и Прешерен испевао '''-{Sonetni Venec'}-'' (Сонетни Венац) својој драгој. Сваки нови [[сонет]] почиње последњим стихом претходног. Тих четрнаест стихова који се понављају чине последњи, петнаести сонет — магистрале. Слова којима почињу стихови магистрала дају име његове драге: '''Примицови Јулији'''. Ту конвенционалну и виртуозну технику сонета Прешерен је мајсторски савладао и њоме изразио своју сетну и болну љубав уједно са снажним и племенитим родољубљем. То су најлепше љубавне песме у словеначкој књижевности, пуне топлине, нежности и отмене сете. „Крштење код Савице" је романтични [[еп]], са предметом из најстарије словеначке историје. Ту је опевана љубав последњег многобошца '''Чртомира''' према лепој хришћанки '''Богумили'''. Под њеним утицајем Чртомир се покрштава, али се Богумила не удаје за њега, већ и даље живи у верском заносу и у нади да ће ceсе на оном свету састати са Чртомиром, који се, разочаран у љубави, и сам одаје сав вери.
 
Водник је писао песме у народном духу и на народном језику, али је то више поучна и добронамерна поезија, одвећ једноставна и песничким обликом и садржајем. Зато се Прешерен сматра као творац праве националне поезије. Он је створио нов песнички језик из елемената словеначког народног говора и народне песме словеначке и био принуђен да створи сасвим нову версификацију. Нови метрички облици које је Прешерен створио толико су савршени и мелодични, да је до данас остао ненадмашан и с правом назван највећим словеначким песником. Његова снага у изразу, склад у композицији, ритам који одговара основном песникову расположењу извиру из његове велике и богате песничке душе. Код њега је, као код свих великих песника, лепота израза једнака снази осећања.
 
Из свих његових песама избија дах искрености, топлине и једноставности. То је поезија болна и меланхолична. Његов [[песимизам]] није књишка мода и намештен став према животу, већ спонтан израз душе. Можда је најбоља његова песма онај сонет о несрећној судбини '''„О-{О, Vrba"'}-'', у коме жали што није остао у очинском дому поред „једног верног срца" и с вером у Бога, далеко од сумњиве људске мудрости и болне страсти.
 
Прешерен је писао и сатиричне песме, и то су прве [[сатир]]ичне песме у словеначкој поезији. Оне су пуне духа и ироније, умерене и дискретне. У њима исмева лажни морал, књижевне цензоре и људе који служе туђину.