|
Сибница се налази југо-западно од Сопота.
Сибница се налази југо-западно од Сопота. Сибница је старо насеље. У близини цркве је старо гробље, које народсе у народу зове ''„маџарским“''. Са овогаовог узимангробља је узиман [[камен]] који је употребљен за зидање цркве и школе. Предање вели да код [[Сеоне]]. У атару овога села, постојало село Сеоница, које је уништено. У близини Сеонице постојао је [[манастир]] који је пропао, како каже предање, због тога, што су [[калуђер]]и заклали једно дете које су неки [[хајдуци]] ту склонили. Због тога су хајдуци поубијали калуђере, манастир је опустео, а тада је и село Сеоница уништено. Место, где је по предању био манастир, зове се ''Манастирине'', ту се и данас виде трагови темеља од неке зграде, а ископавали су и неки старински новац и други предмети.<br>
Предање вели да село није одувек било на данашњем месту. Сибница је раније била на месту, које се зове ''Селиште'', имеђу Паун-потока и Дубоке јаме. Због Турских зулума ово место напуштено. Тадашњи становници, којих је по предању било само четири куће, ''„изместили“'' су се на данашње место. Данас су Селишту њиве и ливаде, и при орању се и тада то налази на вериге, ватраље и др. Поред друма, у близини чесме и механе, постојао је за време Турака хан, који је, чим је плануо Први Устанак, био упаљен.<br>
Прве писане податке о Сибници имамо из првих десетина 18.века. На карти из доба аустриске владавине (1718.-1739.г ) унето је насељено место -{Subniza}-. Године [[1732]]. [[село]] је имало 14 [[кућа]] и стару цркву са дуваваровима од дасака, шиндром покривеном.<br>
Првих десетина 19.века Сибница је припадала Катићевој кнежини и имала је [[1818]].г. 58, а [[1822]].г. 58 куће. Године [[1846]]. Сибница је имала 86 [[кућа]] и била је среско место за [[срез]] туријски. По попису из [[1921]].г. село је имало 234 куће са 1266.[[становник]]а. <br>
За најстарије породице сматрају се: Иванковићи (који су се раније презивали Оџаковићи), Обрадовићи (и од њих касније издвојени Поп Лазићи (Обрадовићи) , Мандићи (данас са разним презименима), Скорупановићи и Јаковљевићи, који не знају од куда су њихови стари дошли у Сибницу. За остале породице зна се од куда су досељене. У изводу из писма капетана Катића од 28. децембра [[1832].године у „Списку новограђених цркава у капетанији туријској“ помиње се црква сибничка, грађена 1821.године. (подаци крајем [[1921]] године).<ref> Подаци су узети из: „Насеља“ књ.26 (др. Б.М. Дробњаковић. Косамј) и из „Летописа“ општине Сибнице, Бр.573. </ref> <ref>Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812 – 1935 г. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани</ref>
|
