Античка комедија — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 2:
 
 
Назив комедија (гр. κωμωδια, lat. comedia) је сложеница за коју се претпоставља да је настала од грчке речи комос (гр. κωμος) „весела поворка“ и оиде (гр. ωδη) песма. Термин је означавао драмска дела веселе садржине која су се приказивала за време Великих или Градских Дионисија у 5. веку преп. н. е. У њиховој структури хор је заузимао значајно место. Колико је познато, у сродној драмској врсти, која се развила око 500. год. преп. н. е. у књижевности западних Грка на Сицилији (Епимарх), хор није учествовао. Та су се дела означавала као драме (δραματα). Временом, хор је изгубио своју првобитну улогу и у античкој комедији (4. и 3. век преп. н. е.) па се термин комедија почео примењивати и на веселе драме без обавезног хорског дела (и на оне које су се развиле из старе хорске комедије из Атине и на веселе нехорске драме настале изван Атике). У овом значењу термин комедија улази у модерну књижевну терминологију.
 
== Развојне фазе ==
Ред 19:
 
 
Стара античка комедија настала је у исто време кад и [[Трагедија, античка|античка трагедија]] на прелазу из 6. у 5. век преп. н. е. Међутим, обавезни део свечаности посвећених култу Диониса постаје пола века после трагедије. Почиње да се приказује на Великим или Градским Дионисијама тек од 442. год. преп. н. е. Број глумаца био је ограничен на три. Хор, подељен на два полухора, имао је 24 члана који су били различито костимирани (код [[Аристофан|Аристофана]] у птице, жабе, зоље).
 
[[Аристотел]] је изнео претпоставку да је стара комедија настала из фаличких, ритуалних, песама које су се певале у поворкама у којима је ношен фалус као симбол плодности. Те су песме одликовали опсцени изрази и лично ругање.
Ред 35:
Представници старе атичке комедије су [[Аристофан]], Кратин, Еуполид. Сачувано је само 11 комедија Аристофана док од осталих писаца имамо само фрагменте.
 
Друштвене промене у Атини (опадање политичке моћи, потпадање под утицај македонске државе) условиле су и промене старе атичке комедије и развој нове, односно средње атичке комедије (термин који се вероватно јавио у хеленистичком добу). Средња комедија је термин који се јавио после Аристотела. Овим се термином обухватају комедије настале у периоду између 400 – 430. год. преп. н. е. Најистакнутији писци средње комедије били су Алексид, Анаксандрид, Антифан, Еубул и Тимокле. Од дела писаца средње комедије сачувани су наслови и фрагменти. Сачуване су једино две комедије Аристофана Жене у народној скупштини и Плутос које хронолошки припадају средњој комедији.
 
У средњој атичкој комедији политика заузима све мање места, хор губи своју улогу коју је имао у старој комедији и више не учествује непосредно у радњи, хорске песме постају самостални умеци, агон (αγων) је претворен у глумачку сцену, парабазе нема. Друштвене и приватне теме постепено су потискивале политичке. Развој комедије се кретао према стварању комедије са јединственом и заокруженом драмском радњом. У њој се јављају мотиви карактеристични за хеленистичку нову комедију: љубав, замена лица, препознавање.
 
Нова комедија настаје постепено из средње комедије. Не може се са сигурношћу повући хронолошка граница између ове две врсте. Почеци нове комедије стављају се у време око 320. год. преп. н. е. Најистакнутији представници нове комедије су Атињанин Менандар (342 – 291. п. н. е.) Дифил из Синопе и Филемон. На жалост, од дела ових писаца сачуване су само две комедије и то обе Менандрове: Намћор (у целини) и Изабрани суд (три четвртине дела). Од осталих дела Менандра и других писаца сачувани су само фрагменти.
 
У новој комедији нема политичке сатире, инвектива, актуално-историјске и локалне тематике старе комедије. Нова комедија је спајала елементе комедије карактера и комедије интриге. Приказивала је типичне ликове и сцене из свакодневице средњег грађанског слоја. Делимично је подсећала на новију европску грађанску драму.