Српска народна књижевност — разлика између измена

Са опадањем [[романтизам|романтичарског]] заноса народним песмама и причама, када се народна књижевност почела изучавати аналитички, као специфичан део културне баштине, термину народна књижевност стављене су замерке. Одредница „народна“ у [[српски језик|српском језику]], као и у многим другим језицима, вишезначна је: реч [[народ]] и њене изведенице могу да имају етничко (народ је [[нација]]) и социјално значење (народ су сељаци, неписмени, сиромашни, нижи друштвени слојеви). Из намере да се огради од романтичарског поимања овог вида књижевности и да се избегне непожељна двосмисленост уведен је термин '''усмена књижевност'''. Термин је први пут употребио [[Пол Себијо]] ([[1881]]) на француском језику, а у српској науци се јавља [[1911]]. године у књизи [[Андра Гавриловић|Андре Гавриловића]] ''Историја српске и хрватске књижевности усменог постања''. Овим термином истиче се њено најбитније својство: усмено настајање и преношење, потире се романтичарско схватање о колективном стваралаштву („народни [[геније|гениј]]“) и ствара се [[дихотомија]] усмена/писана књижевност која нема непожељно вредносно значење.

 

 

Проблем именовања овог вида књижевног стваралаштва још увек није јасно решен, па неки научници употребљавају термин народна, а други усмена књижевност. Има случајева и упоредне употребе оба термина, у зависности на шта се ставља акценат: на традиционалност или на начин преношења. Покушај да се ова два појма споје у један (народна усмена књижевност и обрнуто) не решава проблем, већ га само додатно компликује, јер имплицира постојање народне књижевности која није усмена или усмене књижевности која није народна и вештачки спаја два односа према истом феномену.