Дизентерија — разлика између измена

 

Дизентерија је пратила човека од најстаријих времена, први писани подаци о овој болести срећу се у списима Хипократа, Аретеја, Галена а често су је спомињали и историчари. Тако Херодот приписује пропаст персијске војске 380. године пре наше ере појави овога обољења. Од тада па до корејског и вијетнамског рата многи ратни хроничари помињу дизентерију код своје и непријатељске војске и становништва.

 

Амебна дизентерија је субакутно или хронично обољење дебелог црева које изазива ''Entamoeba hystolitica''. Амебијаза је протозоално обољење везано за постојање патогене амебе - Ентамебе хистолитике у организму човека. Entamoeba hystolitica је протозоа из групе [Rhisopoda], које када се настане у цревном зиду ту трајно остају али се могу хемоатогеним путем пренети до удаљених органа и изазвати патолошке промене. Амебна дизентерија се често назива и цревна амебијаза иако ова два израза нису синоними.

 

 

Амебна дизентерију изазива протозоа ''Entamoeba hystolitica'' (хистолитичка амеба) коју је открио Losch 1875. године. Амеба (гр. Amoibos, променљив) је протозоа наједноставније грађе која се огледа у једној ћелији опасаној еластичном опном, биолошки је врло карактеристична јер има способност да испушта продужетке, лажне ножице (псеудоподе) који јој омогућавају кретање и помоћу којих се храни. Размножава се двојном деобом и то стварањем цистичне форме која се јавља као отпорна форма или као облик за расејавање. Има неколико врста амеба које паразитирају код човека од којих је само једна патогена – Entamoeba hystolitica, узрочник амебне дизентерије (срдобоље).

* ''Хистолитички облик или трофозоит''. Ово је патогени облик амебе, храни се еритроцитима (хематоген је) и има вакуоле које му служе за њихову дигестију. Живи у субмукози дебелог црева и разара његов зид због чега настају крваво-слузаве столице. Трофозоид може да пређе у прелазни облик било спонтано или под дејством терапије и других фактора.

 

 

Амебијаза је доста често обољење у тропским земљама где је дијагностикована код 10-15% свих акутних цревних обољења. У земљама са умереном климом овај проценат је много мањи (0,5-1).

У акутној фази амебијазе болесник елиминише преко столице углавном вегетативни облик (трофозоите и минуту), који одмах угину у спољашњој средини. Зато су мале могућности за директан начин инфекције. Осим тога, вегетативни облици из хране и воде бивају уништени у желуцу.

 

 

Амебне цисте се уносе контаминираном храном или водом, па пошто лако прођу желудачну баријеру доспевају до дебелог црева. Из једне цисте настаће 8 прелазних облика амебе, које ће се даље размножавати двојном деобом дајући многобројне генерације нових прелазних облика амебе. У повољним условима прелазни облик ће се преобразити у хистолитички, тј. трофозоит. То је патогени облик који изазива обољење са крваво-слузавим столицама.

Из описаног се види да у патогенези амебијазе значајну улогу игра искључиво хистолитички облик,али да се не може заобићи ни улога динамичног преласка из једног у други облик. Сви преображаји од хостолитичког облика до цисте и обратно одигравају се увек преко прелазног облика који игра улогу ''"потпорног стуба на клацкалици"''. Ова ''"клацкалица"'' може повремено да мирује, а исто тако и да се покрене, када се јаве рецидиви болести.

 

 

У току амебијазе промене су најчешће локализоване на цекуму и асцендентном делу колона, а затим на сигми и ректуму, те се могу ректоскопски пратити. Обично се виде улцерације величине чиодине главе, а врло ретко и до мањег новчића. Улцерације су овалног облика са неравним зарубљеним и подривеним ивицама. Њихово дно је неравно у покривено амебама, бактеријама и ћелијским детритусом. За разлику од бациларне дизентерије код које су промене на слузиници дифузне, промене су код амебијазе местимичне и увек остављају плаже здраве слузнице.

# Тровање гљивама изазива проливе који могу да личе на дизенртерију, дијагноза се поставља на основу података о употреби гљива.

 

 

* Инвагинација у деце до 2 године манифестује се крваво-слузавим проливима и на крају појавом чисте крви у столици. Дијагноза се поставља на основу палапације трбуха, ректалног прегледа, затим скопије трбуха и налаза нивоа који јасно указује на прекид пасаже у цревима. Инвагинација захтева хитан упут детета хирургу ради даљег праћења и евентуалне интервенције.

Сем амебне и бациларне дизентерије друге етиологије су ретке: дизентерије услед ''Balatidium coli'', ''Shistosoma'' (мансони или јапоницум). Дизентерички синдроми могу се видети у многим обољењима (колера, трбушни тифус), а сваки узрок даје обољењу особен карактер.

 

* Десанка Косановић-Ћетковић и сардници; ''Акутне инфективне болести''; 8. прерађено и допуњено издање - Горњи Миановац и Дечије новине, 1990; ISBN 86367-0351-4

* Медицинска енциклопедија: абецедна, превод дела, I том, Свијетлост, Сарајево, 1990; ISBN 86-01-017436

 

 

 

[[de:Bakterienruhr]]

[[sv:Dysenteri]]

[[zh:痢疾]]