Православни богословски факултет Универзитета у Београду — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м nov sablon za portale
Ред 33:
Хиландар није остао усамљени центар српске богословске науке. Он се попут кошнице ројио и ускоро се јављају нови културно-просветни центри у Пећи, Манасији, Раваници и Рачи, у слободи и ропству. Живот Цркве је захтевао неговање богословске науке, јер су јој били потребни њени резултати. Из те потребе ничу школе после „Велике сеобе” (1690) и у земљама Аустријског царства, устројене према захтевима свога времена и условима живота. Карловачка богословија ушла је у XX век као модерна висока богословска школа. Може се рећи да је 1920. године наследио и продужио њен рад Богословски факултет Београдског универзитета.
 
Београдска Велика школа, као највиша научно-просветна установа у Краљевини Србији, претворена је 1905. године у Универзитет. Закон о Београдском универзитету из 1905. предвидео је поред осталих факултета и оснивање Богословског факултета, али због ратова који су ускоро наступили није било могуће одмах спровести тај Закон у дело. Одлука о отварању Православног богословског факултета на Универзитету остварена је тек 1920. године. То су омогућиле нове прилике. Ратовање је завршено, а у земљу су стигли многи Руси-избеглице, међу њима и неколико учених богослова и професора руских духовних академија (Александар Доброклонски, Теодор Титов, Михаил Георгијевски, Александар Рождественски, Николај Глубоковски), који су ставили своје обимно знање и своје сјајне личности на располагање Српској Цркви и њеној просвети. Првој седници Православног богословског факултета одржаној 6. септембра 1920. у Ректорату Београдског универзитета председавао је др Александар Доброклонски, контрактуални редовни професор Опште црквене историје као 'најстарији и по годинама узраста и по годинама професорске службе'. На тој седници је за првог декана Богословског факултета изабран први редовни професор Историје Српске Цркве, прота [[Стеван М. Димитријевић]]. Био је то рођендан Православног богословског факултета Универзитета у Београду.
 
За стручне богословске предмете преузети су, путем избора, поједини професори бивше Карловачке богословије. Тако је за [[Свето писмо]] Старог завета изабран [[Иринеј Ћирић]], али како је он ускоро изабран и хиротонисан за Епископа тимочког, преузео је овај предмет [[Александар Рождественски]], професор Петроградске духовне академије. Исто тако је после избора и хиротоније Илариона Зеремског за епархијског архијереја изабран за професора Светог писма Новог завета [[Димитрије Стефановић]], а за литургику [[Лазар Мирковић]], који је као и Стефановић био раније професор Карловачке богословије, а затим професор краткотрајног Православног богословског факултета Загребачког универзитета. За остале предмете узимани су као редовни или хонорарни наставници професори других факултета. Међу њима су били: [[Веселин Чајкановић]] за Историју Религија, [[Александар Белић]] за Црквенословенски (али га је ускоро заменио [[Љубомир Стојановић]]), [[Драгутин Анастасијевић]] за Грчки језик и Историју византијске културе. Касније су изабрани [[Радован Кошутић]] за Руски језик, [[Владимир Петковић]] а после њега [[Ђорђе Мано-Зиси]] за Историју уметности, [[Чедомир Митровић]] за Црквено право, [[Стјепан Куљбакин]] за Црквенословенски. Са Богословије Светог Саве изабрана су два професора који су имали научни степен доктора теологије: [[Радивој Јосић]] за Апологетику и [[Јордан П. Илић]] за Педагогику са методиком верске наставе. Када је 1925. по први нут установљено радно место секретара Факултета изабран је на ту дужност [[Милен Стојадиновић]].