Говор на Газиместану — разлика између измена

 

Прослави је присуствовало комплетно [[Председништво СФРЈ]], на челу са [[Јанез Дрновшек|Јанезом Дрновшеком]], затим је ту био и [[Милан Панчевски]] - тадашњи председник Председништва [[ЦК СКЈ]], а централни говор одржао је [[Слободан Милошевић]], тадашњи председник Председништва [[Социјалистичка Република Србија|СР Србије]].

Чувени говор Слободана Милошевића, почиње речима:

{{цитат|На овом месту у срцу Србије, на Косову Пољу, пре шест векова, пре пуних 600-на година догодила се једна од највећих битака онога доба. Као и све велике догађаје и тај прате многа питања и тајне, он је предмет непрекидног научног истраживања и обичне народне радозналости. Стицајем друштвених околности овај велики шестстогодишњи јубилеј Косовске битке догодио се у години у којој је Србија, после много година, после много деценија, повратила свој државни, национални и духовни интегритет. Није нам, према томе данас, тешко да одговоримо на оно старо питање: '''-са чим ћемо пред Милоша'''. Игром историје и живота изгледа као да је Србија баш ове 1989. године повратила своју државу и своје достојанство да би тако прославила историјски догађај из далеке прошлости који је имао велики историјски и симболички значај за њену будућност.}}

Мало касније у говору, Милошевић напомиње да је Југославију погодила криза која је довела до социјалних, културних, приврених, али и националних и верских проблема! Посебно назначава неопходност да се сви ти проблеми реше, упозоравајући да свако одлагање решавања тих проблема може да доведе до нарастања сумњи, подела, нетрпељивости, које се после теже заустављају.

{{цитат|Равноправни и сложени односи међу југословенским народима су неопходан услов за опстанак Југославије, за њен излазак из кризе, и поготово неопходан услов за њен економски и друштвени просперитет. Тиме се Југославија не издваја из социјалног амбијента савременог, поготово развијеног света. Тај свет све више обележава национална трпељивост, национална сарадња, па чак и национална равноправност. Савремени економски и технолошки, али и политички и културни развој упућује разне народе једне на друге, чини их међусобно зависним и све више и међусобно равноправним.}}

 

И затим каже следеће:

{{цитат|Наша главна битка данас односи се на остварење економског, политичког, културног и уопште друштвеног просперитета. За брже и успешније приближавање цивилизацији у којој ће живети људи у XXI веку. За ту нам је битку поготово потребно јунаштво. Разуме се нешто другачије.}}

 

{{цитат|'''Пре шест векова Србија је овде, на пољу Косову, бранила себе. Али је бранила и Европу.''' Она се тада налазила на њеном бедему који је штитио европску културу, религију, европско друштво у целини. Зато данас изгледа не само неправедно већ и неисторијски и сасвим апсурдно разговарати о припадности Србије Европи. Она је у њој непрекидно, данас као и пре. Разуме се, на свој начин. Али такав који је у историјском смислу није никад лишио достојанства. У том духу ми данас настојимо да градимо друштво – богато и демократско. И да тако допринесемо просперитету своје лепе, и у овом тренутку неправедно напаћене земље. Али и да тако допринесемо напорима свих прогресивних људи нашег доба, које они чине за један нови, лепши свет.