Браћа Карамазови

Браћа Карамазови је последњи роман Фјодора Михајловича Достојевског, који је написао 1879-1880. године

Браћа Карамазови

Браћа Карамазови

Четири радње романа

Први ток радње у роману Браћа Карамазови може се покрити појмом карамазовштина. То је специфична пишчева визија двострукости људске личности, човекове подвојености на свесни и подсвесни део бића. Трагичност човековог бића потиче од qудске немоћи да превлада стихијни, нагонски део своје природе. Ова подвојеност у основи је и сталних, наизглед и немотивисаних сукоба међу qудима. На тој основи је Достојевски у овом роману изградио читав систем конфликтних линија које могу имати своје чисте токове али се и међусобно сећи. Кад је у стаwу високе афективности, у старом Карамазову се буди интензивно осеђаwе очинства. Он је тада разнежен отац, сузно болећив према својој деци, чијег се детиwства и не сећа. Али то је тренутно; трајна је wегова мржwа према синовима у којима види само супарнике у својим неприличним qубавима. Сличне унутра- шwе конституције су и wегови синови Иван и Дмитриј, као и ванбрачни син, Смердјаков. Но, карамазовштина је ширег значеwа, није дакле специфичност једне генетски оптере- ћене породице. Трагична двострукост је у природи обе Дмитријеве qубави, и Катарине Ивановне и Грушеwке, али и у природи низа споредних ликова. Сукоби између Дмитрија и оца, Ивана и оца, Катарине и Дмитрија, Дмитрија и Ивана, Катарине и Грише, а сваки од ових сукоба је читава прича за себе, мотивисани су искqучиво многоструком подвојеношћу у природи ових јунака.

Друга прича, најобимнија по простору који заузима у роману, јесте психолошко-криминалистичка. Њу чини прича о убиству старог Карамазова, истрага о почиwеном злочину и суђеwе Дмитрију Карамазову, кога је суд прогласио оцеубицом и осудио на прогонство у Сибир (то је једна од најстрашнијих казни у Русији). Ова радwа је вођена тако да има све особине правих криминалистичких романа са сложеним заплетом, али без класичног епилога према коме правда мора да тријумфује. Наиме, суд је, и поред пажqиве истраге, ипак осудио недужног Дмитрија. Достојевски је са великом инвентивношћу градио сложене карамазовске односе и интриге учинивши на тај начин и суд немоћним пред загонетношћу qудске природе. Тако се са криминалистичке приче прелази у област психоанализе, што је и утицало да роман уврстимо у жанр психолошког романа. Тиме је већ остварено преплитаwе два тематска слоја романа.

Трећи ток романа је идеолошког и религиозно-филозофског карактера. У wеговој су основи два на први поглед међусобно опречна виђеwа судбине човека и wегове будућности. Једно виђеwе јесте специфични социјализам Ивана Карамазова, у чијој је основи занимqива парабола о Великом Инквизитору, док је друго садржано у религиозно-филозофском трактату старог монаха Зосиме и wеговог наследника Аqоше Карамазова.

Четврти, релативно независан ток романа је мелодрамско-хуманистички. Он је садржан у причи о судбини породице капетана Сwегирјова. Ова прича даје роману виднију социјалну обојеност.

Карамазовски типови и њихови антиподи

Под карамазовским типом човека подразумева се она врста qуди који су, под теретом мрачних нагона у себи, склони злочинима. Подстицаји оваквом понашаwу садржани су у самој природи qудској, у wеној несавршености, мада и одређене трауматске озледе психолошке природе, особито ако су доживqене у раном детиwству, могу имати снагу мотивације. Тако се у човеку мрачни нагони wегове природе могу јавити у различитим видовима: као патолошко сладострашће и анимална помама за чулним уживаwима, као притајена мржwа, као нагон за уништеwем и самоуништеwем, као скривено зло, затим страх, па осећаwе греха и кривице итд. У овом роману такви нагони одређују поступке старог Карамазова и wегових синова Дмитрија, Ивана и Смердјакова, затим Катарине Ивановне и Груше, и читавог низа споредних ликова романа. Све су то карамазовци, без обзира што нису сви из породице Карамазових.

Да појам карамазовштине има шире значеwе и да писац wиме исказује и своју суморну визију човекове природе, указује не само одређено понашаwе негативних јунака романа него и експлицитна разматраwа о карамазовштини и карамазовцима. На пример, када Иван разговара са Аqошом о томе зашто човеку не треба дати слободу, он уз израз “сурови qуди” - као општу ознаку за човека, додаје још три негативне одредбе: страсни, крвожедни, карамазовци. Израз “карамазовци” овде није синоним за “страцни и крво- жедни”, него је у систему градације нешто што је, у негативном смислу, јаче од претходне две одредбе. Према томе, израз “карамазовски” стоји као ознака неке врсте недовоqности, поремећености човекове природе.

У Ивановој параболи о Великом Инквизитору има једно место које је у мисаоној вези са појмом карамазовштине. У овој причи јавqају се, лицем у лице, Велики Инкивзитор и Исус Христос, па Инквизитор каже Христосу следеће: “...Кунем ти се, човек је створен слабији и нижи него што си ти то о wему мислио!...Човек је слаб и низак”. И Дмитриј Карамазов који је типичан карамазовац слично мисли: широк је човек, треба га сузити. Тако се Иван и Дмитриј приближавају у гледиштима. Мржwа а не qубав, несклад а не хармонија, ниске побуде а не алтруизам – то су природнија стаwа човека карамазовског типа.

Најмрачнијег човека карамазовског типа, Достојевски је отелотворио у Фјодору Карама- зову. У овом анималном чудовишту сасвим су утрнули и родитеqски нагон и осећаwе човечности. У wему је веома јак нагон деструкције и аутодеструкције који се манифестује као дивqа пожуда за скандалима, иако му они доносе чак и физички бол. Тумачећи ову црту карамазовqеве природе, Достојевски каже како су се дешавали неки “виши случа- јеви, врло фини и заплетени, када Фјодор Павлович сам не би био кадар објаснити ону необичну потребу поузданог и блиског човека” баш у тренуцима кад би смишqајући скандале, изазвао qуде да буду према wему сурови и да га туку. Али тада би, уз физички бол, “осетио некакав духовни страх и морални потрес, који се, такорећи, скоро физички одражавао у wеговој души”. Чим се нађе у друштву, међу синовима, међу пословним сарадницима, у манастиру међу монасима, Карамазов осети како га из дубине wеговог мрачног бића нека нејасна сила подстиче да, правећи скандале, изазива средину против себе и тиме себи наноси бол.

Уз нагон деструкције и аутодеструкције у Карамазову су приметне још две скоро патолошке црте: сладострасност и безобзирност. Wегове женидбе имају скоро искqучиво анималне карактеристике, а тако се односио и према својим женама. Он се, на пример, једва сећао своје друге жене, Иванове и Аqошине мајке; чак је потпуно заборавио где је она сахраwена. Како је заборавqао своје жене, тако је заборавqао и родитеqску пажwу и децу коју је изродио са тим женама. А кад су се wегови синови, сад већ зрели qуди, обрели поново у wеговој средини, он је у wима видео само супарнике у својим неприли-чним qубавима. Меру патолошке сладострасности Фјодора Карамазова најпотпуније одређује wегов однос према идиоткиwи Лизавети са којом је добио ванбрачног сина Смердјакова.

Најстарији син Фјодоров, Дмитриј Карамазов, представник је особеног вида карамазов-штине, и као такав веома је значајан за поруку романа. Дмитриј је, као и отац, сладострасник, али wегово сладострашће нема карактеристике анималности, нити је зло као скривена сила у wеговом бићу апсолутно доминантно. Двострукост Дмитријеве природе је у томе што је он способан и за злочин и за великодушност. У wему су подједнако изразите силе и добра и зла. Он је тип човека у коме су подједнако снажне и qубав и мржwа. Уза све то, Митја је изразито импулсивна природа. У wему се свака од ових црта ове wегове природе испоqава веома еруптивно, мада има и стаwа луцидне смирености. Зато је Дмитриј често и строг и објективан самоаналитичар.

Порука романа

Порука романа Браћа Карамазови је најспорнији елеменат у сложеној структури овог необичног дела. О тој страни романа су, за једно столеће wеговог уметничког живота, изречени најразличитији судови. Хришћански оријентисани мислиоци и критичари имали су два сасвим опречна става према Достојевском и wеговом роману Браћа Карамазови. Једни су величали Достојевског као хришћанског мислиоца, други су га проглашавали противником христовог учеwа и атеистом. И прогресивно оријентисани мислиоци и критичари се разликују у тумачеwу овог романа Достојевског. Тако је, на пример, иста- кнути аустријски кwижевник и филозоф Штефан Цвајг рекао да то “давно није више литература, већ као неки тајанствени почеци, пророчка предсказиваwа и пророчанства једног мита о новом човеку”. Међутим, наш филозоф сматра да је порука овог романа “потпуно и беспоговорно суморна”.

Оволике разлике у оцени поруке романа Браћа Карамазови потичу искqучиво од wегове стварне антонимичности. Наиме, роман је са филозофског гледишта рађен на принципу тезе и антитезе и то тако да су обе тезе развијене са толико аргументације да и једна и друга страна могу бити у праву. У роману постоје две филозофије: једну приповеда Иван Карамазов, другу монах Зосима. И једна и друга се развијају у такозваној истој равни. Сем тога, обе филозофије имају подједнак број слабих места.

Зосима будућност човека види у братству изграђеном на вери у Бога и Христово учеwе. Са вером у Бога и свешћу о греху и кривици, опредеqујући се за очишћеwе кроз патwу, човек може да у цркви – држави оствари своју срећу ако се буде одрекао сопствености и ако у себи, и кад је богаташ, види слугу свога слуге. Такво учеwе у роману заступа и Аqоша. Истинитост овог учеwа требало је да се потврди на мистичан начин. Очекивало се да тело светог старца после wегове смрти неће заударати. Међутим, десило се обрнуто. Као и сваки живи организам када престану wегове виталне функције, тако је и тело староф монаха почело да се распада. То се узима као знак који доводи у питаwе целокупну Зосимину филозофију. Други негативан елеменат у читавом комплексу значеwа Зосимине тезе јесте уметничка и животна неуверqивост баш оних ликова који су у роману протагонисти теистичке хришћанске филозофије – Зосиме и Аqоше. Опште је мишqеwе већине критичара да позитивни ликови у овом роману нису успели, да Аqоша и Зосима немају ни трунке животне уверqивости. Из тога се, по правилу, изводи закqучак да писац не стоји иза тих својих јунака, те да у ономе што они казују и не треба тражити поруку романа. Сем тога, чиwеница да је Достојевски стварно замислио и трећу кwигу романа “Браћа Карамазови”, у којој би Аqоша требало да сасвим напусти учеwе свог учитеqа, као да даје право оним критичарима који у Зосиминој филозофији на траже став писца, нити у Зосиминим ставовима поруку романа.

Насупрот религиозној филозофији монаха Зосиме стоји атеистичка филозофија револуционара Ивана Карамазова. По Ивановом схватаwу, које излаже Инквизитор, Христ је погрешно проценио човекове могућности. “Бреме слободе сувише је тешко за човекова нејака плећа. Qуди нису на висини духовних подвига и зато Инквизитор узима на себе да поправи Христову грешку и да им обезбеди оно што једино одговара wиховој породици-срећу добро нахраwеног стада”. Друга слабост хришћанске филозофије је у учеwу о патwи, у коме Иван налази дубоку контрадикцију. Ако је патwа у природном стаwу ствари, онда чему тежwа да се човек ослободи wе. Ако Бог не укида патwу, онда значи да ни он не жели “да се промени ток света”. На тај начин долази се до најтемеqније критике хришћанског учеwа: ако је патwа услов слободе човекове, пут ка Христу, онда је зло вечно. Зато Иван тражи друге путеве qудској срећи. Ако је човек слаб и због своје природе не може да се, слободан, приближи Христу, онда треба wегову срећу тражити у таквој организацији која почива на принципу стада. У том случају, пак, човеку, разумqиво, није потребна ни вера ни тежwа да се узвиси до Христа; човек има само један живот, и то овај на земqи, и стога треба да га проживи у складу са својом природом. А природу човека означио је Инквизитор: човек није зао, он је само слаб, и у томе је разлике између Иванове и Инквизиторове оцене човека.

За разлику од Зосимине филозофије, чији носиоци нису дати као особито уверqиви ликови, Иванова и Инквизиторова филозофија заговара велики број веома сугестивних ликова. Међу wима је најмногозначнији свакако Дмитриј Карамазов. Он је привидно, у односу на две поменуте филозофије, неутралан лик. Али пошто у хијерархији кwижевних ликова у роману заузима доминантно место, већина критичара сматра да је порука романа баш у ономе што он као слика qудске природе јесте. У роману “Дмитријев лик у сваком погледу чини самостално, динамичко језгро, из кога привидно и неусиqено проистиче одређена кwижевна радwа. Дмитрије најпотпуније одговара и Инквизиторовој визији човека. Он није зао, он је слаб и у тој слабости подједнако ‘способан и за злочин и за великодушност’. Замишqен као ‘припрост’, али и изразито ‘страсна природа’, он је способан и за велико добро и за велико зло, али и једно и друго само на тренутак”. Што није постао злочинац, то је само што као убица не би могао да добије овакво место у поруци романа.

Тај исти (методолошки) разлог приморао је Достојевског да Дмитрију не дозволи да се “очисти кроз патwу”, иако је Дмитрије често помишqао, свеједно што није починио злочин, како би се евентуалним страдаwем очистио од некаквог зла у сбеи. Очишћеwе кроз патwу, према хришћанској етици, обавеза је сваког човека, пошто се на свет долази са грехом и кривицом. Међутим, иако је у почетку прихватио пресуду о прогонству у Сибир, Дмитрије се коначно опредеqује за бекство у Америку.

Па ипак, коначна порука романа, мада је у оркестрацији мноштва мотивација суморан тон доста изражен, не изкqучује сваку наду за човека. Ако човек може да буде и добар и зао, значи да може да буде и само добар. Такву мисао казују свакако она места у роману која говоре о значају успомена из човековог детиwства за каснији човеков морални развој. Није случајно што роман почиwе описом детиwства младих Карамазових и што о значају успомена из детиwства говори и старац Зосима, а млади Аqоша баш на крају романа. Као што се Инквизиторова и Иванова филозофија не могу у целини приписати аутору нити уважити као поруку романа у свим детаqима, тако се ни Зосимина филозофија не може одбацити без остатка.

Иванов филозофски став, изражен у Легенди, да је “човек слаб и подао”, а на том ставу је грађен добар део wегове визије човекове сутрашwице, у основи је произвоqан и без одговарајуће уметничке илустрације. Јер кад би то било тачно, у qудској историји не би било ниједног подвига. Међутим, “Иванова мисао о човековој жеђи за јединством света у суштини значи тежwу сваке идеје ка универзалности. Доиста, у историји qудској велика мисао није се могла задовоqити делимичном победом, већ је хтела да овлада целим светом видећи у томе најубедqивији доказ своје истинитости и сврхе. По свим овим компонентама Легенда превазилази оквире теме о којој је дијалог започет и говори одређене истине о човеку и историји”.

---