Нићифор Григора — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 3:
Григора је био родом из града Хераклеје на [[Црно море|црноморској]] обали [[Мала Азија|малоазијске]] области [[Битинија|Битиније]], епископском градићу. Са десет година остао је без оба родитеља и [[1304]]. године бригу о његовом одрастању, образовању и увођењу у јавни живот преузео његов ујак нама непознатог имена, епископ Хераклеје. Уз ујака је стекао темеље будућег образовања. Бавио се теологијом и Платоновом филозофијом. Претпоставља се да је још као младић дошао у Цариград где је захваљујући својој учености скренуо на себе пажњу [[Андроник II Палеолог|Андроника II Палеолога]]. Цар Андроник II Палеолог му је понуди место хартофилакса тј. главног архивисту саборне цркве [[Аја Софија|Пресвете Мудрости]], али је Григора то одбио. Заштитник и саветодавац му постаје [[патријарх Јован XIII Гликис]], а учитељ [[Теодор Метохит]], велики логотет и стварни креатор политике током владавине цара Андроника. Пријатељство са својим учитељом му отворило пут до двора.
 
Године [[1324]]. предложио је реформу [[јулијански календар|јулијанског календара]] која се по својим карактеристикама антиципрала реформу папе [[Гргур XIII|Гргура XIII]] из 16. века завршену увођењем данас доминантног грегоријанског календара. Цар је одобравао реформу, али је никада није спровео у дело. Пошто је био ућитељ Метохитове деце, одлучено је да он оде по [[Ирину Метохит|Ирина Метохит]], своју ученицу, а Метохитову ћерку, која је боравила на двору свог зета [[Стефана ДечанскоДечанског|Стефан Дечански]]. Наиме, њен муж је био Јован Палеолог, синовац цара Андроника, који је током грађанског рата између деде [[Андроника II Палеолога]] и унука [[Андроника III Палеолога]] одлучио да се одметне од стрица и завлада у једном делу Царства као самосталан владар. Тражио је помоћ свог зета српског краља [[Стефан Дечанског|Стефан дечански]], који је био ожењен његовом ћерком [[Маријом Палеолог|Марија Палеолог]]. Током боравка на српском двору стигла му је понуда из Цариграда од Андроника II да одустане од својих намера, а да ће заузврат добити титулу цезара. Он је прихватио понуду, али је убрзо умро на спрком двору. На српском двору остала је његова жена Ирина. Нићифор Григора био је успешан у својој мисији и успео је да врати своју бившу ученицу у [[Цариград]]. У посланици пријатељу [[Андронику Зариди|Андроник Зарида]] оставио је податке о овом посланству, а њу је унео и у своје историјско дело.
 
Године [[1327]]. поново је избио рат између деде и унука Андроника. Када је старог Андроника [[1328]]. године свргнуо његов унук [[Андроник III Палеолог]], у немилост новог владара пали и Теодор Метохит и Нићифор Григора. Обојица су изгубили своју имовину, били су принуђени да се повуку из јавног живота. Григора је доживео и породичну несрећу, умро му је ујак заштитни. Ипак, један од ретких који је посећивао свргнутог цара био је управо Нићифор Григора. Њега је посећивала и његова ћерка [[Симонида]], удовица српског краља [[Милутина|Милутин]]. Временом, Григора се враћа у јавни живот византијске престонице. Први јавни наступ је имао на сахрани Андроника III, који је умро [[1332]]., где је одржао посмртни говор и након тога се приближава Андронику III. Исту улогу имао је и на сахрани јерменске принцезе Марије, мајке цара Андроника III. У центар пажње интелектуалних кругова се вратио када је прихватио изазов за јавну расправу са вештим теологом [[Варлам из Калабрије|Варламом из Калабрије]]. Григора је у беседништву и познавању теологије надмашио свог такмаца и тиме је стекао велики број ученика и следбеника.