Савремено доба — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
Nikola Božilović
Filozofski fakultet
Niš
TRADICIJA I TRADICIONALIZAM U KONTEKSTU MODERNIZACIJE I
EVROINTEGRACIJE BALKANA*
Današnji Balkan nalazi se u senci tradicije, pred izazovima modernizacije i na putu evropske integracije. U njemu se prepliću naslage istorijskog naslenađ i moderni trendovi u kulturi. Iz brojnih protivrečnosti rađa se neizvesnost i podstiču strahovi, pre svega od mogućnosti gubljenja kulturnog i nacionalnog identiteta. Pred naletima modernog dolazi do jačanja tradicionalističkih struja, rezistentnih prema svemu što je novo i avangardno. Konzervativne snage inspirišu razne retrogradne pokrete i dovode do slabljenja demokratskih inicijativa u društvu. Za to vreme razvijena društva Evrope nalaze se u fazi post-tradicionalnog razvitka. Što se Balkana tiče, njegove perspektive kreću se u smeru: tradicija – modernizacija – evrointegracija. Tradicionalistička ideologija i svest stoje kao prepreke na tom putu, ali izlaz postoji.
Pred društvima današnjeg Balkana, koja su odlučila da svoju sudbinu pridruže sudbini Evrope, stoje brojni izazovi i nedoumice. Da ulazak u Evropu ne bi ostao pusta želja, on podrazumeva spremnost na promene u svim segmentima društvene strukture. Stiče se utisak da se problemi u ekonomskom i institucionalnom delu društva lakše prihvataju, podnose i rešavaju, dok su stvari na planu svesti i duhovne kulture delikatnije. Ljudi se teže oslobađaju starih navika, predrasuda, ponašanja I vrednosti. Odnos prema tradiciji predstavlja jedan od ključnih aspekata iz koga proizilaze ostali odnosi koji se tiču projektovanja društva u evropske i transatlantske strukture. Ovaj odnos zahteva temeljno preispitivanje, jer se on najdirektnije povezuje sa očuvanjem/gubljenjem nacionalnog i kulturnog identiteta (u Srbiji, ali i u ostalim zemljama na Balkanu). Nevolje sa tradicijom proizilaze iz neshvatanja njene suštine. Za neke, ona je nepovoljnost koja se tretira kao “trn u oku”, dok se drugi njome nekritički oduševljavaju, smatrajući da je ona upravo “samo to oko” kroz koje se posmatra. Problemi počinju od trenutka kada se ustanovi da je “oko” tradicije kratkovido i da ne oseća pulsiranje svetskih kultura. Vizija budućeg, bez sumnje, počinje već od odnosa prema prošlom. Po nemačkom filozofu J.G. Herderu kultura se ostvaruje putem tradicije – prenošenjem kulturnih dostignuća između jedinki i pokoljenja. Pošto je tradicija (lat. traditio - predanje, predaja) jedan od najvažnijih elemenata kulture i nacionalne kulture i odnosi se na prenošenje već stvorenih I osvojenih vrednosti, odnos prema njoj treba pažljivo razmotriti. Odnos prema tradiciji treba postaviti na zdravu kritičku osnovu, kako bi se društvima na Balkanu omogućilo realno sagledavanje perspektiva povezanih sa integracijom u EU. Nedoumice iskrsavaju pre svega oko pitanja očuvanja autentičnih vrednosti kulturne istorije, ali jednako i oko oslobađanja od negativnog nasleđa (duha) prošlosti. Za tradiciju “svih mrtvih generacija” K. Marks (Marx) je pisao da ona “kao mora pritiska mozak živih” te da, u tom kontekstu, donosi zlo u vidu “nasleđenih nevolja”. Različito vrednovanje tradicije kao komponente kulture zahteva pojmovno razgraničenje tradicije I tradicionalizma. Evropska integracija balkanskih zemalja sa današnjeg gledišta podrazumeva, između ostalog, i oslobananje njihovih društava bremena prošlosti, oličenog u raznim tradicionalističkim predrasudama, praznovericama, kompleksima niže ili više vrednosti, navikama, parolama i mentalitetu. U Evropi, inače, sentence tipa “lako ćemo”, “nema problema”, “nekako ćemo se snaći”, rečeno u našem žargonu, “ne drže vodu”. Drugim rečima, one ne znače ništa. Takva razmišljanja nepotrebno uzimaju vreme, koče svaku akciju, stvaraju bezrazložno zadovoljstvo i opravdavaju neuspeh. Odranije, a naročito iz vremena komunizma, u Srbiji je bila ozvaničena praksa da se sopstvena nesposobnost i nemarnost pravdaju optuživanjem drugih. Reč je o poznatom ksenofobnom sindromu “spoljnjeg neprijatelja” (pod njim se podrazumevaju “dežurni krivci” poput Vatikana, Amerike ili “svetskih policajaca”) i “mangupa u sopstvenim redovima” (taj izraz rezervisan je za ideološke neistomišljenike alias “domaće izdajnike”). Građansko društvo zasnovano je na kategoriji individualiteta i lične odgovornosti, a tu se podrazumevaju društvene i moralne vrline zasnovane na poverenju. One mogu biti jedina i prava garancija socijalnog i kulturnog prosperiteta.
Za uključivanje u Evropu potrebno je najpre identifikovati istinske dominantne vrednosti svoje (nacionalne) kulture kako se ne bi došlo u iskušenje da se iz korita sa prljavom vodom izbaci i dete. Zadatak preispitivanja tradicionalnih vrednosti odviše je delikatan i ne treba ga otaljavati, uraditi na brzu ruku i “prelomiti preko kolena”. Naprosto zato što tradicija predstavlja osnov socijalnog i kulturnog progresa (lat.progressio – napredak, rastenje). Svako razmatranje kulture danas zasnovano je na sagledavanju prošloga u kulturi, na razumevanju onoga što je bilo, na predanju, kulturnom naslenu. Negovanje tradicije omogućava kontinualno življenje čoveka u istoriji kroz raznovrsnost, drugojačijost i samoprevazilaženje. Prema tome, tradicija je nužna i nezaobilazna pretpostavka daljeg razvoja društva i kulture. Njeno poznavanje i poštovanje treba da podstiče potrebu za upoznavanjem drugih kultura, za saradnjom sa drugima i drugačijima pa, dakle, i za nalaženjem zajedničkih interesa sa narodima iz bližeg ili šireg okruženja (Balkan, Evropa, Svet).
Tradicija predstavlja fond stečenih, već dostignutih, vrednosti. Ali ona nije nešto okoštalo, statično i nepromenljivo. Još je Hegel primetio da je kultura opšti fluid koji se prenosi sa generacije na generaciju, ali se u isto vreme prerađuje i obogaćuje. Hegelov “opšti duh” nikada se ne zaustavlja jer se nasleđeno dalje preobražava. Fakat da nas ima više pod zemljom nego na zemlji treba da podseti na ogroman značaj prošloga za sadašnjost. Sociološkim jezikom rečeno, to znači da je čovek kao socijalno biće ukorenjen u tradiciji. Ona pomaže očuvanju identiteta jednog naroda I istovremeno doprinosi formiranju jasne slike življenja tog naroda u budućnosti. Tradicija jeste “sadašnjost prošlog”, ali je ona, ništa manje, i vizija budućeg. Pravo znanje o značaju tradicije i njenoj društvenoj relevanciji može se formirati u odgovoru na pitanje da li ona (ne) ugrožava svest o potrebi društvenih promena, odnosno da li su kulturne vrednosti dotične tradicije podsticajne za savremeno stvaralaštvo. Sud o njenoj poželjnosti u društvu donosi se tek pošto se utvrdi da ona ne predstavlja breme prošlosti već izazov budućnosti. Tradicija je konstitutivni element svake kulture jer sadrži tvoračku dimenziju. Klica novog često se nalazi u najsmelijim slutnjama i nagoveštajima u prošlosti, a vrednost prošloga očituje se u mogućnosti njegovog projektovanja u budućnost. Nemogućnost takve projekcije vodila bi izobličavanju tradicije i njenom pretvaranju u konzervativnu pojavu. Jezik, pismenost, religija, umetnost i narodna predanja, sačuvani u tradiciji jednog naroda, omogućuju da čovek lakše sebe nalazi u sadašnjosti i projektuje u neki novi život. “Sadašnjost menja prošlost koliko prošlost upravlja sadašnjošću” – zapisao je Eliot. Bez tradicije, dakle, nema kulture ali zlo se piše onoj kulturi koja bi da se okameni i zaustavi u istoriji i da sve “ovo” danas vrednuje “onim” iz prošlosti. U tom slučaju na scenu stupa tradicionalizam kao negativna socio-kulturna pojava. Kao I svaki drugi “izam”, i tradicionalizam preti da poništi pojam u izvornom značenju, dakle tradiciju. On dovodi do kočenja promena, reformi i napretka, a poznato je da se politička nestabilnost (karakteristična za većinu balkanskih društava u tranziciji) može prevazići jedino otvaranjem prema svetu i okretanjem ka budućnosti. Stalni pogledi na retrovizor na balkanskim kolima moraju se skrenuti napred kako bi se izbegli čeoni sudari sa stvarnošću zbog kojih bi ta kola, kao i svaka bezvredna krntija, bila odšlepana
u prošlost i prepuštena zaboravu. Teškoće sa tradicijom se uvećavaju jer se oko nje kao pojma grupišu pojmovi koji sadrže vrednosnu konotaciju – tradicionalizam, savremenost, modernost, napredak. Da li će se kao model života odabrati i prihvatiti konzervativni ili progresivni tokovi, kojima se “hvata korak” sa svetom, u prvom redu zavisi od kakvog sistema vrednosti se polazi, koje vrednosti se prihvataju i usvajaju, a koje ne priznaju i odbacuju.
Vrednost tradicije za savremeni život ne određuje se posebno za neke lokalitete, već ona ima globalnu dimenziju i univerzalno značenje. Taj značajan aspekt bio je predmet analize teoretičara raznih zemalja, epoha i orijentacija (Hegel, T. Adorno, M. Mos). Anri Lefevr (Lefebvre) je upozoravao na to da tradicija nije statička pojava i zamerao je istoričarima što prošlost ponekad odvajaju od svakidašnjeg života. Na opasnost da uprošćena predstava prošlosti može da nanese ogromnu štetu sadašnjosti i ugrozi planove za budućnost upozoravao je i V. Benjamin. Lista mislilaca sličnih nazora znatno je duža i čine je, među ostalima, A.F. Losev, T.S. Eliot i R. Ponoli (Poggioli). Ukoliko je jedno društvo ne preferira kao dominantni kulturni model mišljenja i življenja u savremenim uslovima, tradicija može biti konstruktivna za nadgradnju kulture. U suprotnom, ona će predstavljati kočnicu daljeg razvoja. Balkan je opterećen činjenicom da je još uvek prilično opsednut prošlošću, a perspektiva odnosa na ovom prostoru ogleda se u
njegovom okretanju ka modernizaciji na svim nivoima kulture življenja - od nauke i prosvete, umetnosti i sredstava komunikacije, preko moralnosti, manira i dobrog vaspitanja, do razonode i zabave. Naravno da se modernizacija podrazumeva i u oblasti života koji obuhvata dostignuća sa područja materijalnih dobara kulture. Modernizacijom ne sme ostati nepokriven još jedan, takođe veoma važan, institucionalni nivo kulture. Tu je reč o modernim projektima ostvarivanja regionalne saradnje, koji podrazumevaju izgradnju civilnog društva i modernih institucija. Mora doći do učvršćivanja i razvoja demokratskih odnosa, koji podrazumevaju promenu sistema vrednosti i koji vode većoj pacifikaciji konflikata. Bitno je naglasiti da se izgrađivanje sektora civilnog društva odnosi na sasvim konkretne stvari i niz intervencija: demokratsku rekonstrukciju svih institucija, konstituisanje kritičke javnosti koja će biti korektiv i kontrolor vlasti, poštovanje demokratskih načela i edukaciju građana za aktivno učešće u javnom životu. Sve to izgleda lako samo na papiru. U praktičnoj realizaciji tih poslova javljaju se mnogi problemi i otpori. Poznato je da su društva na Balkanu opterećena nasleđem bivših, nedemokratskih, režima, sa kojim nasleđem treba definitivno raskrstiti. To znači odreći ga se na institucionalnom nivou (kada se provlače neki stari mehanizmi vlasti) i na mentalnom nivou (u smislu eliminisanja svih vidova autoritarnosti, naročito kod državnih i partijskih funkcionera). Institucionalno “pročišćen” i pripremljen, Balkan može računati na
otvorenost moderne Evrope za njegovo integrisanje u porodicu ujedinjenih demokratskih država. Sada treba odgovoriti na nekoliko”vezanih” pitanja: šta, zapravo, predstavlja modernizacija, kakav je odnos tradicije i modernizacije i u čemu se sastoji prednost modernih demokratskih društava u odnosu na zatvorenost sveta tradicionalnih društava? Pojašnjenjem ovih pitanja unelo bi se više svetla i u sam proces (obuhvat, intenzitet) uključivanja Balkana u moderne tokove društvenog razvoja, programirane od strane EU.
Modernizacija obuhvata početni period kapitalizma, iako je kao pojam znatno starija. Kasnije se ona ograničava na industrijska društva. Zato se industrijska društva ponekad nazivaju “modernim” ili “razvijenim” društvima. Ona su potpuno drugačija od bilo kog prethodnog tipa društvenog poretka, a njihov razvoj ostavlja posledice na prostore koji se protežu daleko izvan Evrope, kontinenta na kome je ona ponikla. Život u modernim društvima mahom se odvija u velikim gradovima. U njima on postaje sve bezličniji i anonimniji, a nalazi se u poziciji da određuje pojedinačne sudbine ljudi. Politički sistemi u modernim društvima razvijeniji su i jači nego oblici vladavine u tradicionalnim državama. Oni imaju moć da ostvaruju direktan uticaj na običaje i navike najvećeg broja svojih podanika. Srbija, kao i većina država na Balkanu, sadrži neke odrednice modernog društva. U stvari, ona se nalazi u fazi predmodernog društva, koje nije u dovoljnoj meri ni “industrijsko” ni “razvijeno” da bi bilo moderno u pravom smislu te reči. Po nekima je ova balkanska i evropska država razapeta između retradicionalizacije I modernizacije, a karakteriše je pluralni identitet. Pod njim podrazumevam kombinaciju pravoslavne sabornosti (identiteta) i komunističkog kolektivizma (identiteta) na putu ka građanskom individualizmu (identitetu). Ono što je zajedničko svim državama na Balkanskom poluostrvu, a imperativno traži njihovu modernizaciju, odnosi se na kompleksne socijalne promene koje podrazumevaju: ekonomski rast, tehnički progres, reformu političkog uređenja i socijalne strukture, uz promenu psihologije i sistema socio-kulturnih vrednosti. Jednom rečju, moderna društva uvode novi sistem vrednosti koji je zasnovan na naučnoj racionalnosti. U bivšim socijalističkim zemljama Balkana, kakva je i Srbija, početni procesi modernizacije bili su zaustavljani i sputavani tradicionalističkim stegama i egalističkim sindromom. To su bile jake kulturne barijere koje su ostavljale duboke tragove u svesti ljudi. Pokazalo se da se modernizacija ne odnosi samo na ekonomske odnose, već sve više na sistem vrednosti i način ponašanja.
Izvesno je da uključivanje Balkana u evropske integracije podrazumeva jedinstvo tradicijskog, savremenog i modernog. Zadatak je pronaći model u kome bi sve komponente iz ove trijade bile združene u jednu koherentnu celinu. Možda to i ne bi bilo problematično da se u ovaj kulturni trougao nije uvukao crv tradicionalizma. Izgleda paradoksalno, ali na toj činjenici se ruši svaki optimizam kada je u pitanju opstajanje tradicije u modernom društvu. Stvari postaju jasnije ako se zna da da se ideološka i filozofska osnova tradicionalizma nalazi u, blago rečeno, indiferentnom odnosu prema savremenosti. Do suštine tradicionalizma kao pojave došli smo sukcesivno kroz nalaženje logičke veze između nekoliko činjenica. Tradicionalističko je povezano sa svim onim što je anahrono, preživelo, prevaziđeno, autistično. Reč je o formi tradicionalnog mišljenja dovedenoj do ekstremnog stanovišta kojim se zagovara status quo i prekid kontinuiteta komuniciranja u kulturi. Pristalice ovakvog shvatanja ne slute da ograničavanje i zatvaranje kulture oglašava istovremeno i njen bliski kraj. Bez pogleda unapred, svaka kultura osuđena je na blisku propast. Značajem tradicije za razvoj kulture naročito su se bavili antropolozi. Kao karakteristično, izdvaja se mišljenje evolucioniste E.B. Tajlora (Tylor), s kraja XIX veka. On je o tradicionalizmu pisao u terminološkoj alternativi “tradicijskog konzervativizma”. Smatrao ga je bolesnim stanjem i upozoravao da “civilizacija stoji u mestu kad njome upravlja drevni običaj koji nameću pradedovi”. Iz jedne racionalističke perspektive, poput ove, realno je očekivati da se tradicionalizam postavlja kao antiteza napretku. Njome se želi poručiti da je “nepromišljenost” osnovna odlika konzervativizma, “jednodušnost javnog mnjenja” njegova osnova, a crkveni autoriteti jedan od važnih izvora. Mada je i sam Tajlor isticao da je tradicijski konzervativizam mnogo izraženiji u takozvanom primitivnom društvu, on se itekako može prepoznati i u civilizovanim sredinama, u kojima se svako nasleđe predaka smatra mudrošću, a njegova i najmanja izmena svetogrđem. Važno je napomenuti da se Tajlor služio redukcionističkom shemom u ciljuracionalnog obrazloženja nastanka i razvitka ustanova. Njegovo stanovište neraskidivo
je povezano s idejom evolucije i ono se upadljivo razlikuje od mišljenja kasnijih antropologa, pre svih Dirkema (Durkheim), koji je veliki značaj pridavao kolektivnim osećanjima, i Boasa, po kome čovekom više vladaju i upravljaju čuvstvo i navika negoli razum. Boas, čak, namesto Tajlorove racionalnosti, u središte svoje teorijske sheme stavlja tradiciju, jer “živa kultura” za njega predstavlja muzej pređašnjih formiponašanja. Naravno, pri svemu ovom treba voditi računa o razlici izmenu pojmova tradicije i tradicionalizma. U svakom slučaju, Tajlor se prema konzervativnim “okovima tradicije” odnosio krajnje negativno, a konzervativizam je držao za bolesno stanje. Neki antroposociolozi, poput Dirkema, smatrali su okove tradicije korisnima, jer sila tradicije, navodno, doprinosi koheziji i postojanosti društva. Ali, valja zapaziti i treće, središnje, meliorativno i neutralno shvatanje, reprezentovano u stavu Rut Benedikt
(Benedict). Po njenom mišljenju, tradicionalizam je, prosto, životna činjenica, možda nepovoljna u nekim prilikama, ali sigurno ne u većini. Treba razumeti Tajlorov otpor prema konzervativizmu, ali i odbaciti takvu isključivost koja seže do apsolutne nenaklonosti prema tradiciji kao entitetu živuće kulture. U našem slučaju, okovi tradicije, kako on govori, takođe su se mogli odraziti kao opasnost ukorenjenja u
prošlome. Na primer, u glorifikovanju “slavne nacije”, proglašavanju Srba za “nebeski narod” i odsustvu svake kritičnosti prema svojoj tradiciji i kulturi, čime se pothranjuju ksenofobična raspoloženja, nacionalni egoizam, unutrašnji izolacionizam i antimoderna shvatanja. Istina je da je tradicionalno društvo bilo uzdrmano onda kada je savremeno društvo promovisalo globalnu kosmopolitsku kulturu i stil života. Međutim, ne znači da uvođenjem “post-tradicionalnog društvenog poretka” tradicija nestaje. U izmenjenim uslovima, jednostavno, slabi fundamentalizam religije, etniciteta, roda, a slave se dinamizam, promene, novine, mobilnost u društvu i diskontinuitet u svakodnevnom životu. Moderno društvo, sasvim prirodno, stupa na društvenu pozornicu kao revolt na tradicionalizam. Kultura se odsada orijentiše na svakodnevni svet života, a personalnim identitetom ne dominiraju više klasa, starost, rod, etnicitet. Međutim, moderno društvo mora ponuditi jasne i ostvarljive alternative. Nije dovoljno samo uzdrmati stare navike i vrednosti, bez ikakve nadoknade. U suprotnom, moderno društvo će za običnog čoveka predstavljati virtuelni svet, čiju suštinu čini “lavirint pluralnih zamki”. Bez okončanja procesa identifikacije (“otvoreni identitet”) nema unapređenja kvaliteta života. Mora se izgraditi neka uporišna tačka pripadanja, kao i okvir orijentacije, kako se smisao ljudskog života u industrijskom (modernom,
razvijenom) društvu ne bi izgubio u apstrakciji. Očekuje se da ono što je bilo vredno u prošlosti doživi nove interpretacije koje će biti usaglašene sa potrebama današnjice. S druge strane, treba stalno imati na umu da sve prošlo nije i sveto. Nostalgija za prošlim, bez potrebne kritičnosti i distance, lako se izvrgava u negaciju sadašnjeg i paničan strah od novog. U njoj možemo prepoznati regresivne elemente koji je
opasno približavaju kiču. Nostalgija je obrnuto srazmerna zanimljivom: ona se javlja kao izraz straha od neočekivanog i nepredvidljivog, koje postavlja stalne zahteve i traži neprekidne stvaralačke odgovore na sve nove i nove izazove života. Jednako kao i kič i ona je znak unutrašnje neprilagodljivosti. Međutim, pravo kič-lice nostalgije pokazuje se u njenoj neobjašnjivoj tendenciji da glorifikuje prošlost. To lice vidi se u iskrivljenom ogledalu tradicionalizma (ne tradicije). Ovde je reč o (u sociologiji kulture poznatom) protivrečju istorijske memorije, koja u sebi sadrži klicu formalističkog konzervativizma, i ideje progresa. Pristalice prvog smera stvari gledaju samo sa njihove spoljne strane. One ne žele ništa da menjaju, teže da konstantno imitiraju stvari prošlosti i ne osećaju ni najmanju potrebu da život postave na savremene osnove. Na drugoj strani, zastupnici ideje progresa su pravi reformisti jer stvari gledaju iznutra. Ne ruše stare vrednosti, ali prednost daju inovacijama i stvaranju novih vrednosti. Šta se dobija kada se ove činjenice stave u službu pseudovrednosti? Naravno, stupa se u predvorje kiča. Kič je, uostalom, poznat po izuzetnoj penetrantnosti, pa se i u slučaju nostalgije on pokazuje “na delu”. Zoran Gluščević tvrdi da pravo zloupotrebljavanje nostalgije kič izvodi na taj način što težnju ka apsolutizaciji prošlosti uzdiže do opipljivog vrednosnog ideala, te prošlost postavlja kao ideal savremenom i budućem. Konzervativna uloga kiča naročito dolazi do izražaja kada on osobinu zloupotrebe nostalgičnih osećanja rasporedi u službu politike. Na taj način kič stavlja novu masku, dobija političko obličje i prelazi u agresivnu reakcionarnu kategoriju. Vratimo se sada temi iz ugla istraženih činjenica. Empirijsko istraživanje (koje
smo sproveli na području jugoistočne Srbije) pokazalo je izlišnim i prevaziđenim mišljenje da ljudi sa ovog prostora imaju ukorenjene predrasude da je njihova kulturna tradicija, navodno, ugrožena prodorom vrednosti koje dolaze iz evropskih zemalja. Da vidimo šta kažu činjenice. Ispitanici nisu ispoljili vidljiv strah od prodora novih, evropskih, vrednosti, nezavisno od školske spreme kao i od mesta stanovanja.
Zanimljivo je da je 66% ispitanika sa završenom srednjom školom od ukupnog broja (194) i onih iz prigradskih naselja (72% od ukupnog broja 75) i gradskih naselja (58,3% od ukupnog broja 362) smatralo da je njihova kultura, bez ikakvih rezervi, otvorena za evrointegraciju. Praksa sa ovih prostora je pokazala, a sve veći broj ljudi to uviđa, da autoritarne vrednosti nasleđene iz plemenskog društva, porađaju fanatične i harizmatske ličnosti koje potiskuju demokratsku motivaciju naroda. Usled toga dolazi do tradicionalističke regresije ka “primitivnom nacionalizmu” (Z. Bauman). Stvara se začaran krug iz koga nema iskoraka napred, u Evropu, u Svet. Konzervativna ideologija utiče na formiranje iste takve svesti kojom se lako manipuliše. Sve akcije, pa i ratne operacije, opravdavaju se “višim ciljevima” i “nacionalnim interesom”, najčešće iz uskog političkog (stranačkog) pragmatizma ili zbog lične koristi.
Mogućnost nacionalne integracije u svetske kulturne tokove iskazana je u rezultatima rečenog istraživanja. Naime, na pitanje o budućim smernicama kulturne politike, ispitanici su se gotovo ravnomerno podelili, jednako preferirajući odgovore “ka nacionalnoj kulturi” (32,1%) i “ka svetskoj kulturnoj baštini” (31,7%), a ostavljajući pri tom daleko ispod njih odgovore koji su se ticali balkanske (9,6%) i lokalne kulturne baštine (5,2%). Ljudi sa područja jugoistočne Srbije, očigledno, sagledavaju neophodnost promena i znaju da će one biti brže i efikasnije ukoliko Balkan (ili njihova država) uđe u proces evrointegracije. Dakle, nisu bili u pravu oni “vidovnjaci” koji su očekivali (priželjkivali, možda) da konzervativni duh preovladava u ovoj populaciji. Tradicionalistička svest, očito, ustupa mesto savremenim imodernim pogledima u vizijama budućnosti stanovnika koji naseljavaju ovaj prostor. Pogrešno je misliti da su moderna i tradicionalna društva u potpunosti homogena. Niti su tzv. moderna društva oslobođena tradicije, niti su tradicionalna društva antimoderna bez ostatka. Realno je očekivati da tradicionalni i moderni elementi budu koegzistentni, to jest da jednovremeno postoje u društvu. I više od
toga, oni mogu da održavaju ili podržavaju jedni druge. Modernizacija može latentnoda utiče na obnovu tradicije i da podstiče njeno jačanje, a, sa druge strane, tradicionalni sadržaji i simboli mogu biti podrška modernizaciji. Tradicionalizam i konzervatizam, čak, u velikom broju slučajeva predstavljaju reakciju na negativne nanose modernizacije i odgovor na nesigurnost koja dolazi sa naglim socijalnim promenama (siromaštvo, nezaposlenost). Dihotomija “tradicionalno-moderno” u društvenom kontekstu ne vodi uvek dekonstrukciji. Sasvim su pojednostavljena gledišta da postoje potpuno nepromenljiva društva. Takve postavke su apsolutno nezasnovane i vode stvaranju stereotipa i raznih predrasuda o navodnoj statičnosti
tradicionalnih i permanentnoj dinamičnosti modernih društava. Sasvim je suvislo govoriti o uticaju tradicije na društvene promene, pa i na sam proces modernizacije. Pogledi na tradiciju i savremenost moraju biti fleksibilni. Tradicija ne mora biti po svaku cenu nepromenljiva, inertna i neupitna, jer se kritičkim preispitivanjem u kulturi može doći do odbacivanja i menjanja nekih tradicionalnih elemenata i značenja. Na drugoj strani, modernizacija može biti spora, bolna i anomična, suprotno očekivanjima. Ako se ona pri tom nameće kroz nasilnu akulturaciju, dovešće do jačanja tradicionalističkih shvatanja. Za društva u tranziciji najbezbolnije bi bilo pronaći referentnu tačku prožimanja tradicionalnog i modernog, što bi dovelo do njihovog usklanivanja. U kulturno-istorijskom kontekstu izmenu njih postoji linija
kontinuiteta, pri čemu sadašnja modernost uspostavlja standarde koji će u perspektivi predstavljati tradicionalnu vrednost za nove naraštaje. Za epilog, jedna kratka refleksija o tradiciji i tradicionalizmu u kontekstu balkanskog puta ka evropskim kulturnim standardima i vrednostima. Pošto zagriženi tradicionalisti, izvesno, žele da zaustave hod istorije, obezoružaju savremenost i ukinu budućnost, pošto nekritički obožavaju prošlost, afirmišu staromodnost, inspirišu etnonacionaliste i protive se integracionistima, oni time nesvesno zaustavljaju moderne kulturne tokove i inicijative. Tradicija u svom izvornom značenju, pak, premošćuje vreme i omogućava hod kulture ka novome, budućem i boljem. Progres je, u tom kontekstu, samo jedna aktivna komponenta kulture, zasnovana na onome što je bilo i
zadržalo se kao vredno. Ima smisla govoriti o trajnom antagonizmu tradicije i tradicijskog konzervativizma. Zato sentencu da je ekstremni i borbeni tradicionalizam negacija tradicije ne treba uzimati kao nekakvu zgodnu frazu ili jezičku dosetku, već kao empirijski zasnovanu istinu. Sve ovo može se upotrebiti u svim segmentima svakog ljudskog društva, pa tako i u sistemima vaspitanja i obrazovanja. Otuda je veoma važno opredeliti se i odgovoriti na pitanje kakav sistem vaspitanja i obrazovanja želi na početku 21. veka naša država? Ako je suditi po ispitivanjima i istraživanjima koja su sprovedena od strane sociologa opredeljenje naših građana je da naša pokolenja treba vaspitavati i obrazovati u modernom duhu sa elementima tradicije naroda koji su naseljavali i naseljavaju ove prostore, ali bez uplitanja tradicionalizma koji bi sve napore da se školske institucije osavremene obezvredio.
TRADICIJA I TRADICIONALIZAM U KONTEKSTU MODERNIZACIJE I
EVROINTEGRACIJE BALKANA
Nikola Božilović
Filozofski fakultet
Niš
LITERATURA
Adorno, Theodor W (1985) Filozofsko-sociološki eseji o književnosti. Zagreb: Školska
knjiga.
Božilović, Nikola (1998) Sociologija kulture. Prolegomena. Niš: Narodne novine.
Božilović, Nikola, ed (2000) “Kultura - tradicija i savremenost”. Niš: Teme, br. 1-2.
Čejni, Dejvid (2003) Životni stilovi. Beograd: Clio.
Čolović, Ivan (1984) Divlja književnost. Beograd: Nolit.
Damnjanović, Milan (1990) Ophonenje sa mnogostrukošću. Banjaluka: Novi glas.
Eliot, T.S (1995) Ka definiciji kulture. Niš: Prosveta.
Fukujama, Frensis (1997) Sudar kultura. Poverenje - društvene vrline i stvaranje prosperiteta.
Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Gidens, Entoni (1998) Posledice modernosti. Beograd: Filip Višnjić.
Gidens, Entoni (2003) Sociologija. Beograd: Ekonomski fakultet u Beogradu.
Gluščević, Zoran (1990) Život u ružičastom. Antologija svakidašnjeg kiča. Beograd:
Prosveta.
Golubović, Zagorka (2003) Izazovi demokratije u savremenom svetu. Požarevac: Centar za
kulturu.
Hač, Elvin (1979) Antropološke teorije (1-2). Beograd: BIGZ.
Kloskovska, Antonjina (2001) Sociologija kulture. Beograd: Čigoja Štampa.
Koković, Dragan (1997) Pukotine kulture. Beograd: Prosveta.
Konstantinović, Radomir (1981) Filosofija palanke. Beograd: Nolit.
Marks, Karl (1977) Osamnaesti brimer Luja Bonaparte. Beograd: Prosveta-BIGZ.
Morin, Edgar (1989) Kako misliti Evropu. Sarajevo: Svijetlost.
Mos, Marsel (1982) Sociologija i antropologija (1-2). Beograd: Prosveta.
Petrović, Sreten (1991) Kultura i umetnost. Niš: Prosveta.
Toynbee, Arnold (1970) Istraživanje istorije (I-II). Beograd: Prosveta.
Tylor, E.B (1881) Anthropology: An Introduction to the Study of Man. New York: D.
Appleton & Co.
Veber, Alfred (1987) Tragično i istorija. Novi Sad: Književna zajednica Novog
Sada/Dnevnik.
| |||