Разлика између северне и јужне Италије постојала је већ на завршетку средњег века. Јужни део полуострва, са Сицилијом и Сардинијом, био је сиромашан и измучен норманским и арапским освајањима. Рим је био град у рушевинама – јединим сведоцима некадашње славе, а папин утицај је ослабио још од оснивања [[Авињонско папство|Авињонског папства]]. УС друге стране, у северном делу Италије видео се дугогодишњи утицај немачког цара. [[Крсташки ратови]] су ослабили [[Византија|Византију]] и омогућили Венецији и [[Ђенова|Ђенови]] да несметано обављају трговачке послове са Истоком. Из италијанских градова је егзотична и луксузна роба потом продавана остатку Европе. Венецијански бродови су повезивали [[Египат]] са [[Балтик]]ом. И Фиренца се развијала великом брзином, пре свега захваљујући јакој дрвно-текстилној индустрији. Бродовима су се међутим преносили и знање и култура. У Италију су из Византије угрожене нападима [[Османско царство|Османлија]] стизале групе учених Грка, који су жудели за проширивањем знања у новоотвореним универзитетима [[Болоња|Болоње]] и Фиренце, као и у богатим манастирским библиотекама и скрипторијима. Оживело је велико интересовање за античку уметност, а већ са открићем ''Десет књига о архитектури ([[Италијански језик|итал.]] De architectura, libri decem)'' [[Марко Витрувије|Марка Витрувија]], јавља се жеља да се опет примене нека римска архитектонска решења. Књижевници и сликари били су охрабрени и изазвани делима античких уметника о којима су читали.
