У северном делу места налази се Селиште, где је по предању, некада било село. У самом Селишту нема трагова из прошлости, док их, међутим, има по целом сеоском атару. То су биле велике камене плоче без натписа, за које се мислило да су „маџарски гробови“.
Рудовци се помињу као насељено место за време аустријске владавине (1718-1739.г.) под именом -{Rudowze}-. У првим деценијама 19. века припадали су Катићевој Кнежини и имали су [[1818]].г. године 25, а 1822.г. године 27 [[кућа]]. И по попису из [[1921]].г. године имају 126 [[кућа]] са 706 [[становник]]астановника.
За најстарију породицу се сматрају Петровићи. Касније се доселили Симићи од Сјенице, па Давидовићи и други.
Из Рудовца је позната историјска личност [[поп]] Ранко. Његови су родитељи дошли из Хецеговине. Поп Ранко се овде родио, школу је учио по манастирима, а запопио се [[1811]]. године. Године [[1815]], у пролеће у пивници поп-Ранковој, скупили су се истакнути људи из Београдске, Ваљевске и Рудничке Нахије и ту се договорили и заклели да поново устану на Турке. (подаци крајем [[1921]] године).<ref>Подаци су узети из описа Рудовца од Влад. Караклаића. (рукопис се налази у Етнолошком семинару Београдског универзитета) и из дела наведених код села М. Црљенци.</ref> <ref>Литература „Летопис Подунавских места“ (Беч 1998) период 1812 – 1935 г. Летописа, по предању, подунавских места и обичаја, настанак села, ко су били досељеници, чиме се бавили мештани</ref>
