Општина Бијело Поље — разлика између измена

Општина Бијело Поље располаже значајним индустријским капацитетима у области обућарске и текстилне индустрије, металопрераде и дрвопрераде, као и прерађивачким капацитетима у области пољопривреде. Ово подручје нарочито је погодно за развој сточарства и воћарства.

Дугорочна перспектива развоја општине је у активирању налазишта минералних и термалних вода, отварању планине Бјеласице са свим њеним потенцијалима за развој [[туризам|туризма]] и пољопривреде и отварање Ђаловића пећине, која по својим габаритима и богаству пећинских украса превазилази [[Постојнска јама|Постојнску јаму]] у [[Словенија|Словенији]].

Лим и његове бистре притоке богати су племенитим врстама рибе, а близина [[Бјеласица|Бјеласице]] са њеним пашњацима и језерима и изванредним теренима за скијашке спортове, затим излетиште Кисјеле воде удаљено свега 3 -{km}- од центра града, чине Бјелопољску општину врло перспективном туристичком дестинацијом.

Бројни су остаци духовне културе из прошлости овог краја као што су: црква Св. Николе у Никољцу, [[Свети Јован у Затону|Светог Јована у Затону]], Светог Томе на Брзави, Светог Николе у Подврху, Свете Тројице у Мајсторовини, Свете Богородице у Вољавцу, остаци Хајдар-пашине џамије у Радулићима, камени мост на [[Бистрица (десна притока Лима)|Бистрици]] у мјесту Лозна Лука, Гушмирска џамија у Бијелом Пољу и др.

На улазу у Ђаловића клисуру, на локалитету Подврх, налази се црква Светог Николе, у којој је пронађено Дивошево јеванђеље – књига написана у славу босанског племића Дивоша Тихорадића. Драгуљ ове цркве је иконостас који је задивио поклонике умјетности од Сарајева до Париза на изложби ''Умјетност на тлу Југославије од праисторије до данас''.

Близу ушћа [[Бистрица (десна притока Лима)|Бистрице]] у Лим, у мјесту Лозна Лука, на ријеци Бистрици још увијек одолијева времену камени мост, најстарији споменик из турског доба на овим просторима. О мостовима на Лиму мало се зна, а запис о старим мостовима био је најчешће узгредан и не много важан помена, јер су мостови обично били у сјенци монументалне средњовјековне архитектуре. Први помени моста на Лиму датирају из [[15. век|15. вијека]]. На мјесту које се зове Видојевина, у близини данашњег насеља Ракоње, пронађени су остаци моста преко којега се одвијао каравански пут ка Никољ–пазару. На том мосту постојала је царина, коју су држали Припчиновићи, по којима је највјероватније и оближње насеље добило назив Припчићи. У једном запису из [[1570]]. године говори се да је велика вода однијела мост на Лиму. Мост на Лиму имао је и војни значај, јер се на крају моста налазила капија за улаз у Бијело Поље из правца [[Сјеница|Сјенице]] и [[Нови Пазар|Новог Пазара]]. Стражара на мосту постојала је све до новембра [[1896]]. године, када је после великих поплава Лим однио и мост и стражару. О овој поплави лист ''Цариградски гласник'' (број 44 из [[1896]]. г.) доноси вијест да је мост на Лиму у Бијелом Пољу [[11. новембар|11. новембра]] [[1896]]. године однијела велика вода. Узрок оваквој поплави била је киша која је падала 11 дана, па су поплаве угрозиле читаво [[Полимље]]. Ниво воде Лима, на ушћу у [[Дрина|Дрину]], преко 15 -{km}- је био изнад нормалног водостаја. Никољац је тада био одсјечен од града 40 дана све док се Лим није повукао у своје корито. Одмах након рушења моста, грађани Бијелог Поља почели су подизање новог моста, на истом мјесту, али са тврдим каменим стубом у средини корита и са јаким каменим позидама на обали. Поред средстава добијених од државе, многи Бјелопољци дали су новчане прилоге. Тако је на примјер трговац Хаџи-Миле Вукојичић приложио суму од 650 гроша и преузео обавезу да издржава једног радника док се мост не заврши. Због недостатка средстава није се изградио камени мост како је било планирано већ је обновљен стари – дрвени мост са лијепо озиданом каменом стопом у кориту. По причању старијих Бјелопољаца мост је градио неки Стево Пријепољац, који је касније остао да живи у Бијелом Пољу.