Крајња нужда — разлика између измена

Одредба 4. овог института представља изузетак од крајње нужде и према њој учинилац ће бити кривично одговоран ако је био дужан да се излаже опасности. Ова лица не могу ни да одбију извршење дужности позивајући се на институт крајње нужде. Постоје [[организација|организације]] и [[Орган (анатомија)|орган]]и, попут [[Војска Србије|Војске Србије]] и [[полиција|полиције]], због чије природе делатности, лица која им припадају немају право на институт крајње нужде. То су лица која су дужна да у обављању послова и задатака поступају по посебним правилима уз повећану опрезност, јер су управо прихватајући те послове истовремено и прихватили [[ризик]] да се нађу у опасној ситуацији. Код њих долази до колизије између њиховог природног и неприкосновеног права на живот и дужности непосредног излагања опасности. У теорији је прихваћено схватање према коме обавеза излагања опасности не постоји увек, односно у свакој ситуацији. То значи да могућност позивања на крајњу нужду и ових лица није сасвим искључена. Ватрогасци, на пример, нису дужни да се по сваку цену изложе [[пожар]]у како би га угасили, посебно када су за то изгледи слаби или неизвесни.