[[Ибн Сина]] (латинизовано: ''Авицена'') ([[980]]-[[1037]]) је био водећи персијски [[ислам]]ски филозоф и свестрани научник. Своју филозофију је већим делом темељио на аристотелизму и [[неоплатонизам|неоплатонизму]], који је покушавао да споји са исламским верским представама.<ref name="Филозофски лексикон">Филозофија,Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.</ref> Он сматра да је задатак филозофије да осветли и докаже истине које је [[Бог]] [[објава|објавио]]. Ибн Сина је заступао метафизичко учење према којем процес светског збивања нема почетка ни краја у [[време]]ну. Према Авицени "дахр" је непролазни тренутак у којем се распростире Божја присутност, тј. оно што је похрањено у унутрашњости времена и што у себи садржи непрекидно трајање (''та'рифат'').<ref name="Филозофски лексикон"/> Он тврди да је принцип појединачности материја, а принцип општости ум. Стога сматра да је истинска спознаја немогућа без космичког ума, који је јединствен код свих људи.<ref name="Филозофски лексикон"/> У питању око универзалија, Абу-Али Ибн Сина је умерени реалиста: за њега општи ([[универзалије]]) појмови постоје пре ствари, у стварима и иза ствари (лат. ''ante res, in rebus i post res''). Тако божански [[ум]] претходи стварима, док људски ум долази после њих. Главно Авиценино дело, велика филозофска енциклопедија, подељена је на логику, физику, математику и метафизику. По наређењу [[калиф]]а спаљена је [[1160]]. у [[Багдад]]у.<ref name="Филозофски лексикон"/>
