Тарас Шевченко — разлика између измена

Године 1838. Шевченко је примљен на уметничку академију у радионицу Карла Брујлова. На једном од испита био је награђен сребрном медаљом. Убрзо је постао врло популаран у престоници руског царства. Писао је дивне песме на матерњем украјинском језику. Те песме које је он писао за своју душу, његови пријатељи су објавили 1840. у збирци под називом "Кобзар"„Кобзар“ (кобзар је свирач украјинског народног жичаног инструмента - кобзе, који у украјинском фолклору представљају исто што и гусле у српском фолклору).

Своје последње дане, Шевченко је провео пишћући и сликајући. Имао је скромну жељу да се настани на једном брду са којег би се простирао поглед на [[Дњепар]]. На жалост то није доживео. Најпре је сахрањен у Петрограду, а потом су његови пријатељи испунили последњу Шевченкову жељу, изражену у песми "Завет"„Завет“ (укр. Заповіт) пренели његове посмртне остатке у Украјину. Сахрањен је коначно на Монашкој гори (укр. Чернеча гора), једном брду изнад Дњепра недалеко од [[Кањив|Кањива]]. Изнад његовог гроба подигнут је велики споменик који је место непрестаног ходочашћа на његов гроб, а дани његовог рођења и смрти (9. и 10. март) постали су дани националног окупљања свих Украјинаца у целом свету.

Тарас Шевченко својим ликом и делом потпуно се уклапа у стереотип оца модерне нације. Статус "националног„националног пророка"пророка“ Шевченко је стекао делом тиме што је његово стваралаштво у условима неструктуираног украјинског друштва преузело на себе поетску функцију патриотског буђења, у својим делима оживео је славне странице украјинске историје, створио нови национални мит. У Шевченковој судбини Украјинци сиболично виде историјски развој Украјине.

== "Завет"„Завет“ ==