Јасунари Кавабата — разлика између измена

Јасунари Кавабата је имао тешко детињство. Рођен је у [[Осака|Осаки]] [[1899]]. године, али већ у другој години свог живота постаје сироче, када му отац и мајка умиру, а убрзо за њима и баба и сестра. Кавабата због тога остаје да живи са дедом али само до своје седме године живота када и он умире. Своје сећање на смрт свога деде описаће у свом дневнику, касније објављеном као „Дневник петнаестогодишњака“<ref>Код Јапанаца су се некада године живота почињале бројати од тренутка када се роде. Другим речима свако новорођенче које се роди већ има годину дана, тако да Кавабата није писао дневник са петнаест година, већ са четрнаест.</ref> Након смрти свога деде, Кавабата почиње да живи у интернату једне средње школе, али временом одлази у Токио и тамо уписује елитну прву гимназију. Као гимназијалац живи код даљих рођака у токијској четврти Асакуса, а период проведен тамо утицаће на њега да напише новелу „Играчица из Изуа“. Ова новела је објављена у часопису Бунгеи Ђидаи 1926. године, а у њему описује доживљаје своје ране младости, као и њене добре и лоше тренутке.

Кавабата почиње свој студентски живот давне [[1920]]. године на Токијском царском универзитету, где студира [[Јапанска књижевност|јапанску књижевност]]. Годину дана касније упознаје се са Кикући Каном, познатим књижевним критичарем са којим ће основати часопис „Бунгеи Шунђу“ [[1923]]. године. Шегови први радови су били објављени у часопису „Шиншићо“, али после дипломирања на универзитету 1924. године Кавабата са Катаока Тепеијем, Јокомиу Риичијем и другима оснива часопис „Бунгеи ђидаи“ ("Књижевно доба"). Окупљени писци обележили су један нов правац у јапаској књижевности својевремено познатих као неосензуалисти. Тај нови вид стваралаштва биће познат и као „Књижевност осећања“. Следећих година Кавабата наглашава важност осећања и залаже се за другачији тип писања који ће по њему да замени „беживотни, објективни, приповедачки језик“. Ту идеју пласира у раду „Нова стремљења авагардних писаца“ (објављен 1925. године) где се залаже за језик новог јапанског романа где приповедач или неки његов јунак треба да говори понекад недовршено да би читаоцу дао пунију слику личности, њиховог, света, вредности и др. У истом раду као пример узима реченицу:

Током другог светског рата, Кавабата је јако мало писао и више се бавио изучавањем јапанске класичне књижевности, али чим се рат завршио Кавабата је почео пуно да пише. Први роман који је издао после рата било је дело „Хиљаду ждралова“ (написан 1949. године). Убрзо се нижу и друга дела попут: Звуци планина (1953), Језеро (1954), Пролећни дан (1954), Споредна улица (1954), Човек из Токија (1954), Супрузине мисли (1954).

Као супротност томе Кавабата се цео живот залагао за живот говорећи доста о бесмислености самоубиства. У свом есеју „Сан на самрти“ написао је:

:''"Не дивим се самоубиству нити осећам симпатију према онима који га изврше. Имао сам још једног пријатеља који је умро млад, као авагардни сликар. И он је размишљао дуго осамоубиству, а ја сам о њему у истом есеју написао: Чини ми се да је стално понављао да нема уметности која је изнад смрти, да умрети значи живети. Схватам ипак да за њега, рођеног у будистичком манастиру и образованом у будистичкој школи, смрт као концепт представља нешто сасвим друго од онога што оно значи на западу. Међу онима који мисле, има ли таквих који не мисле о самоубиству? Знао сам да је писац ових редова Икјуу (1394-1481) два пута покушавао да изврши самоубиство. ''<ref>Kavabata Jasunari Ucukušii Nihon no vatakaši, Tokio Kondanša, 10969, str. 17-18.</ref>