Апостасија — разлика између измена

70 бајтова уклоњено ,  пре 8 година
м
нема резимеа измене
м (Разне исправке)
м
Припадник Православне Вере, који се самовољно одрекне Хришћанства, постаје за Цркву и Христа, туђ односно стран. Иако је овим преступом сам себе осудио пред Црквом и тиме се одрекао свих права у њој, ипак је Црква такве апостате осуђивала и изрицала им најтежу казну - казну искључења из Цркве (екскомуникација).
 
Примера отпадништва од Хришћанства највише је било у време прогона [[Црква|Цркве]] и [[Хришћани|Хришћана]] од стране незнабожачких римских владара прва три века, за време [[Нерон]]а, [[Трајан]]а, [[Марко Аурелије|Марка Аурелија]], [[Деције Трајан|Деција Трајана]], а нарочито за време [[Диоклецијан]]а, његових сувладара и најближих наследника ([[284]]--[[312]]). У периоду од [[313.]] до [[323.]] гоњење је било ређе. Иако су по вестима савременика стотине хиљада Хришћана изгинуле као жртве овог гоњења, ипак хришћанство није ослабљено, него је само сјајно манифестовало своју непоколебљиву веру у Господа Христа. Због великих мучења током ових прогона, многи мученици названи су великомученицима. Међутим, било је и Хришћана који су били малодушни (маловерни), те су се под различитим притисцима одрицали своје праве Вере, и приносећи жртве многобожачким идолима, постајали су многобошци, незнабошци. У хришћанској Црквено-правној литератури, такви "хришћани" називани су пали ({{јез-гр|πάραπεπτωκότες}}) - 10. канон [[Први васељенски сабор|Првог васељенског сабора]].
 
== Приступ апостасији у историји ==