Семјон Тимошенко — разлика између измена

нема резимеа измене
м (Разне исправке)
У мају 1942, Тимошенко је, са 640.000 војника, организовао [[Друга битка за Харков|противофанзиву код Харкова]]. Након почетних совјетских успеха, Немци су узвратили ударац, зауставивши офанзиву. Иако су Тимошенкове акције успориле немачко напредовање ка [[Стаљинград|Стаљинграду]], морао је да прихвати одговорност за неуспех у одбацивању немачких снага.
 
Успех генерала [[Георги Жуков|ГеоргиГеоргија Жукова]], у одбрани Москве децембра 1941. је убедио Стаљина да је Жуков бољи командант од Тимошенка. Стаљин је уклонио Тимошенка са команде на фронту, дајући му улоге општег команданта [[Стаљинград|стаљинградског]] (јун 1942.), затим северозападног (октобар 1942.), [[Лењинград|лењинградског]] (јун 1943.), [[Кавказ|кавкаског]] (јун 1944.) и [[Балтик|балтичког]] (август 1944.) фронта.
 
Након рата, Тимошенко је поново постављен за команданта Црвене армије у Белорусији (март 1946.), затим у јужном [[Урал (планина)|Уралу]] (јун 1946.); и поново у Белорусији (март 1949.). 1960, је постављен за генералног инспектора министарства одбране, што је била више почасна дужност. Од 1961. је председавао Државним комитетом за ратне ветеране. Умро је у Москви 1970.