Главњача — разлика између измена

Зграда Управе града Београда изграђена је средином шеседесетих година [[19. век]]а (''највероватније око [[1864]]. године'') и у њој су се налазила два одељења полиције - административно и кривично, као у затвор, који се налазио у подруму. Затворске ћелије су имале популарне називе којима су их „крстили“ затвореници, а „најпопуларније“ су биле - највећа односно главна ћелија која је названа „Главњача“, најмања ћелија која је названа „Ћорка“ јер није имала прозора, женска ћелија која је названа „Женски салон“ и ћелија у коју су смештани „отменији“ ухапшеници названа је „Господска соба“. До [[1911]]. године, међу Београђанима је заживео популарни назив „Главњача“ и њиме је називана читава зграда Управе града Београда, док је назив „Ћорка“ постао општи синоним за [[затвор]].
 
„Главњача“ је била позната и као један од први политичких затвора у [[Србија|Србији]], а поред ње политички затвореници су били зтварани и у [[Београдска тврђава|Београдској тврђави]]. Једно од првих политичких убистава у „Главњачи“ догодило се [[16. септембар|16. септембра]] [[1907]]. године, када су двојица затвореника - Милан Новаковић, ражаловани генералштабни капетан и власник [[опозиција|опозиционих]] новина (''жесток противник официра чланова [[Црна рука|завереничке групе]] која је извршила [[Мајски преврат]]'') и Максим Новаковић, ражаловани [[жандармерија|жандармеријски]] поручник (''њих двојица иако истог презимена, нису били у сродству''), искористила непажњу чувара и упала у собу с муницијом и забракадирана тражила да преговарају са управником града Церовићем. Док је Церовић долазио ка згради „Главњаче“, жандарми су отпочели напад на њих и убили их. Ово убиство је изазвало револт јавности и тада су избиле велике демонстрације.
 
После стврања [[Краљевина Југославија|Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца]], [[1918]]. године, наступио је нови период у раду „Главњаче“, која је све више постајала политички затвор. На то су посебно утицали доношење „[[Обзнана|Обзнане]]“, децембра [[1920]], доношење „Закона о заштити државе“, јуна [[1921]]. и увођење „[[Шестојануарска диктатура|Шестојануарске диктатуре]]“, јануара [[1929]]. године. Тадашњи главни противници режима били су припадници Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а поред њих хапшени су и прогањани и сви национални и [[сепаратизам|сепаратистички]] покрети - хрватски, македонски, црногорски, албански и др. О тортури у „Главњачи“ током [[1920е|двадесетих година]] [[20. век]]а писао је београдски адвокат Рајко Јовановић у брошури „Главњача као систем“, 1928. године, у којој је изнео податак да је кроз Главњачу током 1921. прошло око 15.000 затвореника. Такође он је и наводио примере најбруталнијих мучења којима су подвргавани затвореници.
 
Услед све већег броја затвореника у „Главњачи“ су завладали „немогући услови“ - у ћелији која је имала места за 60-70 притовреникапритвореника, држано је њих око 350. Због тога је 1927. године поред „Главњаче“ изграђена нова зграда за Одељење техничке полиције. Тим је затвор добио два дворишта - једно са затворенике-криминалце, а друго за [[политички затвореник|политичке затворенике]]. Отприлике у исто време била је изграђна и зграда на Обилићевом венцу (''данас зград [[ТАНЈУГ]]-а'') у којој се налазило средиште Управника града и неколико организационих јединица, међу којима и Опште одељење (''тадашња политилка полиција''). У овој згради се налазио и затвор за политичке затворенике.
 
За „популарност“ „Главњаче“ као једног од најгорих мучилишта најзаслужнији су били управо њени службеници - полицијски агенти који су се истицали својом суровошћу. Неки од најсуровијих су били: [[Драгомир-Драги Јовановић|Драги Јовановић]], [[Милан Аћимовић]], [[Светозар Вујковић]], [[Бошко Бећаревић]], [[Ђорђе Космајац]] и др.
16.592

измене