За Азијски рељеф је карактеристично велико пространство појединих рељефних целина. За разлику од европског рељефа, где се на релативно малим растојањима рељеф брзо мења, у Азији преовлађују знатно већа подручја сличног рељефа. Низијски предели су углавном у западном Сибиру, и источној и јужној Азији, и обухватају једну четвртину површине континента. Шестина површине Азије је на надморској висини од преко 2000 метара. Ово су углавном младе веначне планине, које су се издигле изнад старе масе [[Сибир|Сибира]] на северу и [[Декан|Декана]] и [[Арабијско полуострво|Арабијског полуострва]] на југујугозападу. Ове планине се настављају на оне европске; у Малој Азији се деле на: „Северни лук“ који се пружа поред [[Црно море|Црног мора]], преко [[Кавказ|Кавказа]] и [[Елбрус|Елбруса]] према [[Памир|Памиру]], и „Јужни лук“ – дуж јужног обода [[Мала Азија|Мале Азије]] и [[Иран|Ирана]], скрећући у пакистанском Белуџистану према североистоку, ка [[Памир|Памиру]]. На источном ободу [[Хималаји|Хималаја]], највишег венца на свету, веначне планине скрећу ка југу и полако се снижавају и рачвају у индонежанском простору. Уз источну обалу Азије од источног Сибира, преко [[Сахалин|Сахалина]] и [[Јапан|Јапана]], иде други лук веначних планина који се на Тимору додирује са евро-азијским системом. Северни руб [[Тибет|Тибета]], највеће висоравни на свету, је оивичен старијим увелико заравњеним планинама. Подручје младих веначних планина је богато дубоким долинама, живим и мртвим вулканима, а чести су и јаки земљотреси.
