Тројице-Сергијева лавра — разлика између измена

Додала сам свој превод чланка с руског језика
(Додала сам свој превод чланка с руског језика)
[[Слика:Russia-Sergiev Posad-Troitse-Sergiyeva Lavra Panorama.jpg|мини|250п|Манастир Тројства и св. Сергеја у Сергијеву Посаду]]
 
Тројице-Сергијева лавра, у црквеној књижевности обично Свето-Тројицка Сергијева Лавра – највећи православни мушки ставропигијални манастир Русије (РПЦ), који се налази у центру града Сергијев Посад Московске области, на реци Кончури. Основан је 1337. год. светим Сергијем Радоњешким.
'''Тројствена лавра светог Сергеја''' или '''Тројице-Сергијева лавра''' ({{Јез-рус|Троице-Сергиева лавра}}) је најважнији руски православни [[манастир]] (статуса ''[[лавра|лавре]]'') и духовни центар [[Руска православна црква|Руске православне цркве]].
Од 1688. год. је Патријарша ставропигија. 8. јула 1742. год. царским указом Елизавете Петровне манастиру био је дат статус и име лавре; 22. јуна 1744. појавио се указ Светог Синода архимандриту Арсенију о називу Тројице-Сергијева манастира лавром. Лавра је била затворена 20. априла 1920. год. наредбом Совјета Народних Комесара „О преобраћању у музеј историјско-уметничких вредности Тројице-Сергијеве лавре“, поново је отворена у пролеће 1946. године.
У средњо доба, у неким тренуткама историје, манастир је имао велики значај у политичком животу Североисточне Русије; био је подршком московских владара. Према примљеној црквеној историјографији, примао је учешће у борби против татаро-монгољског ропства; кочио је присталицима владе Лжедмитрија II у Немирно време.
 
Историја манастира до 1744. године.
Налази се у граду [[Сергијев Посад|Сергијеву Посаду]], око 70 км према североистоку од [[Москва|Москве]] на путу за [[Јарославље]].
 
1337. године Сергиј Радоњешки је основао мали манастир са дрвеним храмом у име Свете Тројице близу Хоћкова, на брду Маковец. 1335. године у манастиру био је уведен нови статут. Подручје манастира било је поделено на три дела – стамбено, друштвено и заштитно; прво игуманом манастира је био игуман Митрофан, који је остриго Сергија у монахе. А након Митрофанове смрти игуманом манастира постао је свети Сергиј Радоњешки. План манастира, који је био успостављен тада, у општим цртама је дошао до сада (правоугаоно унутрашње двориште са црквом и трпезаријом, заокружен са четири стране ћелијама). Ускоро Тројицки манастир је постао духовни центар Московских земаља, подршка московских кнезова.
== 14. век ==
Овде 1380. године отац Сергиј је благословио војску кнеза Дмитрија Ивановића, које је отишло на бој са Мамајем. 8. септембара 1380. године у време Куликовске битке на поле боја су изашли монах и витез Тројицког манастира – Пересвет и Осљабја. 1392. године свети Сергиј је умро, а његов манастир је био неколико векова културним и религијозним центром Руске државе (у манастиру састављали летописи, преписивали рукописи, сликали иконе; у XV веку овде је био створен „Животопис светог Сергија Радоњешког“, један од највећих споменика староруске књижевности, највреднији историјски докуменат).
1408. године манастир је био опљачкан и спаљен татарским ханом Једигејем, али следећих 200 година његове историје прошле су готово непомућено. Манастир се градио поново, развијао се, постао је једна ог најбитнијих руских светиња. 1422. године на месту дрвене цркве игуманом Никоном је био ударен темељ главнога храма манастира –Тројицког сабора, изграђеног српским монасима из Косова, који су пронашли прибежиште у манастиру после Косовске битке; касније манастир је добио име „Тројице-Сергијева лавра“. Уз изградњу храма су биле пронађене мошти светог Сергија. У 1550-м годинама Тројицки манастир је био ограђен зидинама од белог камена (дужином 1284 метара, са 11 кула); 1561. године добио је статус архимандрије. 1585. године је био изграђен Успенски сабор.
Манастир је основао [[1345]]. један од најслављенијих руских светаца, [[Сергеј Радоњешки|свети Сергије Радоњешки]], који је саградио дрвену цркву у част [[свето Тројство|Светом Тројству]] на брду Маковец.
У Немирно време манастир који је издржао 16-месечну опсаду пољско-литванских интервената под руковођењем Сапеге и А. Лисовскога, постао је један од бедема Друге додатне војске Минина и Пожарског; велики допринос у ослобођење су унесли архимандрит Дионисиј и управник домаћинства манастира Авраамиј Палицин који су помагали Додатној војсци великим доприносима и подржавали дух војске.
Према манастиру су били благонаклоњени руски царови; редовно су савршали ходочашће ка светим местима Тројице-Сергија („Тројицки ход“); у манастиру је био крштен Иван Грозни. 1682. године, у време Стрелецке буне, манастир је био убежиште за цареву кћер Софију Алексејевну и цареве синове Ивана и Петра. 1689. године у манастиру се сакривао Петар I који је трчао из Москве; при њему у манастиру се појавила велелепна трпезарија у стилу бароко са храмом светог Сергија Радоњешког. Баш у Тројице-Сергијевом манастиру се учинило насиље над присталицима Софије; одавде је већ јединим владаром Петар отишао у Москву. 1738. године се променио систем управљања манастиром: потчињавао се отада Духовном савету; ускоро (1744. године) Тројице-Сергијев манастир је добио почасну титулу лавре; главом Лавре је постајао Митрополит Московски.
 
Имовина, светиње и некропољ манастира.
 
Тројице-Сергијева лавра је била један од најбогатијих манастира Русије, улазила је у број највећих земљопоседника (1763. године, пред великом запленом црквених земаља, Лаври се припадало више од 100 хиљада сељака). Активна трговина (житарицима, солом, стварима за домаћи живот) је помагала повећавању богатства манастира; његов финансијски положај у XVII—XVIII вв. је био веома јак; велики су били доприноси за руску војску (1812. године – од око 70 хиљада рубаља), додатне војске. У почетку ХХ века у Лаври се налазила штампара (у њој се штампали дела филозофа, свештеника – П.А. Флоренског, Климента Охридског и других), два хотела (на подручју Посада), радионице (производња играчака, свећњака, крстова и сл., дрворез), радње, дворишта за коње. У 1910-м годинама у Лаври је живело више од 400 монаха. Тројице-Сергијевој Лаври су припадали неки мали манастири.
Светиње манастира: мошти светог Сергија Радоњешког (у Тројицком манастиру), мошти Никона, Сергија (Михеја) Радоњешких, св.Серапиона Новгородског, митрополита Иоасафа, архимандрита Дионисија, светог Максима Грка, икона Свете Живоначелне Тројице коју је насликао Андреј Рубљов (сада је у Третијаковској галерији, Москва) – привлачивале су хиљаде ходочесника од свих крајева Русије.
У Лаври су сахрањени представници познатих руских станова: Бељски, Воротински, Глински, Оболенски, Одојевски и други; радници Немира: кнез Дмитриј Трубецкој и Прокопиј Љапунов, кнез Андреј Радоњешки, представници породице Годунова; многи московскии други архијереји: Макариј (Булгаков), Макариј (Њевски), Сергиј (Голубцов), Патријарси Алексиј I и Пимен. Многобројна скровишта се чувају у црквеној благајни – то су уникални предмети декоративно-примењене уметности, поклони царева и богатих човека манастиру. Велики фонд рукописа поседује библиотека Лавре – овде има и руских летописи, и рукописних књига XV—XVII векова, и уникалних образца руских књига наштампаних у старини (за 1908 годину –око 10 000), историјски документи.
 
Историја Лавре у ХХ веку
 
Уз одобрење 20. јануара (по старом стилу) 1918. године Савета Народних Комисара РСФСР Декрета О растављању цркве од државе и школе од цркве Лавра, као што и други манастири у Русији који се налазили на подручју које контролисали бољшевици, била је правно претворена у радну артељ, али монашки живот се продужавао до ноћи са 2. на 3. новембар 1919. год., када је браћа Лавре била исељена.
10. новембра 1919. год. президијум извршног одбора Сергијевског среза је донео одлуку о затварању Лавре због великог недостатка просторија за болнице, школе, дечије установе. У априлу 1919. године биле су отворене мошти светог Сергија . 20. априла 1920. год.без обзира на ред порука Партијарха Тихона председнику Совјета Народних Комесара В. И. Уљанову (Лењину) са молбом об отказивању наредбе о затварању Лавре, појавило се решење СНК „Об обраћању у музеј историјско-уметничких вредности Тројице-Сергијеве Лавре“. Тројицки сабор је био затворен одмах, браћа је била исељена и нашла себи место у радним комунама; исте године на подручју Лавре је био организован историјско-архитектурни музеј.
На крају 1930-х година споменици Лавре су били јако порушени, делимично презиђени и прилагођени за станове и друге није својствене њима потребе. Самоникли ансамбл је био под претњом потпуног разрушавања. Иницијатором и организатором обновљења је постао директор Загорског историјско-уметничког музеја С.А. Будајев, наручиоцем – Загорски музеј, био је позван млади архитект И.В. Трофимов. Било му је стављено у дужност, за развој декрета 1920. год. који је био потписан Лењиним, об обраћању ансамбла Тројице-Сергијеве Лавре у музеј, припремати образложен извештај у Савјет Народних Комесара о издвајању средстава за научно обновљење споменика овог историјско-уметничког ансамбла. У наредне две године припремао је обавештење о историјско-уметничком значају архитектурног ансамбла Лавре и програм њеног научног обновљења, генерални план радова за обновљење, протоколе о кваровима, описе радова и предрачуне за 15 објеката. На осниву ових материјала у фебруару 1940. год. била је донета одлука СНК према којој је читав комплекс споменика Тројице-Сергијеве Лавре у границама зидина је био објављен Загорским државним историјско-уметничким музејем-резерватом. И.В. Трофимов је био постављен руководиоцем и главним архитектом ових радова. За издвајање радова је био организован специјални научно-произвођачка грађевинска парцела и створен Научни савет који је био одобрен Државним Комитетом уметности. Председником савета је био постављен архитект, академичар И. В. Риљски, научним секретаром – В.П. Зубов, председником од наручиоца Загорског музеја – архитект , академичар И.В. Жолтовски; инжењер П.В. Шчусев и И.Е. Грабар, који је од 1940.године остваривао посматрање за обновљењем слика; генерал-поручник, Херој Саветског Савеза Д. М. Карбишев, зналци по примењеној уметности Н.Н. Соболев, Д.И. Киплик, Ф.Ј.Мишуков; историчари – А.Г. Новицки и А.Г. Габричевски. Ансамбл Тројице-Сергијеве Лавре се слагао у току четири века, од XV до XVIII в. укључиво и заједно са развојем ансамбла се мењао и облик неких његових зграда. Задаћа је била наћи уметнички оптимум за сваки споменик, тј. трен његовог највишег напредка. Циљ обновљења није у томе да врате абсамбл ка некој одређеној „оптималној години“, а, супротно, да га прикажу као интеграцију или синтез свег уметничког развоја.
О раду И.В. Трофимова много је марио отац, сликар В.П. Трофимов. Живописне слике Викентија Павловића „Трпезарија Тројице-Сергијеве Лавре“ и друге дају могућност да видимо споменике баш после обновљења. За период научног обновљења ред обновљених слика, посвећених Тројице-Сергијевој Лаври, имао је основни карактер.
Без обзира на многобројне тешкоће ратног и поратног времена, спело је ликвидирати врло лоше стање реда споменика, извршити капитално обновљење Болничних палата са црквом Зосима и Саватија Соловецких XVII в., цркве Силаска Светог Духа XV в., постамента од белог камена Звонаре, источног дела шеталишта Трпезарије краја XVII века, делимично Царских двораца и значајних комада зидина и кула. Посебно значајни радови су били извршени у Болничним палатима, заграђеним новим зградама и буквално враћеним из непостојања. У то време то су били највећи у СССР радови за обновљење. Академичари А.В. Шчусев и И.Е. Грабар у закључку од 18. августа 1946. године су бележили „правилност избора објеката обновљења, план његовог извршења и високи научно-технички ниво његове производње“. Официјалним признањем значаја ових радова је било додељивање главном обновитељу дипломе и прве премије 1947. године на Свесавезном прегледу-конкурсу младих мајстора саветске архитектуре. Позитивне оцене се појавиле у часописима „Саветска археологија“ и др.
 
Од 1940. године Тројице-Сергијева лавра је државни музеј-резерват.
 
После 1950. године радове за обновљење који се извршавали углавном по споменицима који су били испоручени Московској Патријархији, почео је да веде бивши студент практикант И.В. Трофимова В.И. Балдин. Резултати ових радова нису били оцењени једнозначно. У појединачности И.В. Трофимов је бележио принципијалне грешке и штету почињену одвојеним зградама и свему ансамблу Тројице-Сергијеве Лавре у цељини.
Почетак препорода монашког живота Лавре се односи на почетак 1946. године, када је, према одлуци владе, комплекс био испоручен у делимично коришћење Руској Православној Цркви. Патријарх Алексиј I је постао старешином, првим намесником при отварању је био архимандрит Гуриј (Јегоров).
Мошти светог Сергија су биле испоручене према протоколу увече 20. априла 1946. год. и пренесене у Успенски сабор. Прва литургија је била извршена у Успенскком сабору у ноћ пред Ускрс, 21. априла 1946. год.
У августу 1946. год. Патријарх Алексиј I је осветио поново трпезни храм Св. Сергија Радоњешког који је био затворен за богослужење од 1921. год.
Крајем 1946. год. Лавра је била приказана сину председника САД Ф.Д. Рузвељта – Елиоту Рузвелту са женом којих је срећао намесник архимансрита Иоанн са браћом. У наредне године до распада СССР су постале обична практика.
1948. год. у Лаври је реактивирала Духовна академија.
У Лаври су прошли Сабори РПЦ 1971., 1988., 1990 година.
 
Архитектура
 
Многобројне архитектурне грађевине Тројице-Сергијеве Лавре су изграђени најбољим зидарима земље у XV-XIX в. Ансамбл манастира укључава више од 50 зграда за различите потребе.
Најстарија грађевина у манастиру је четворостубни Тројицки сабор од белог камена који је био изграђен 1422. год. на месту дрвеног истоименог храма; један од неколико сачуваних образаца московског белокаменог зидарства XIV – XV векова. Около Тројицког сабора се поступно образовао архитектурнурни ансамбл Лавре. Изграђен је последником оснивача манастира Никоном „за част и хвалу“светом Сергију Радоњешком, а темељ је био постављен у годину његовог прослављења у светих. Над иконостасом сабора су радили познати руски иконописци Андреј Рубљов и Данијил Црни; за овај иконостас је била насликана Рубљовим икона „Света Тројица“.
Знаменит је живописни вишеспратни завршетак сабора. Са југа ка Тројицком сабору приањава Никоновска црква (1552.). Ка западној половини јужног зида сабора, на месту, где се, према предању, налазила ћелија светог Сергија, приграђена је Серапионовска шатра (садашња – зграде 1783. год.) – над моштима Новгородског архијепископа Серапиона који је умро у манастиру; овде су такође сахрањени митрополит Иоасаф (Скрипицин) и Дионисиј Радоњешки (1633).
Други по узрасту храм Лавре је Духовски (или храм Силаска Светог Духа на Апостоле) – изграђен је 1476. године. Изграшен је од опеке и јавља собом класични пример псковског зидарства. Завршава се са ниском звонаром са модрим куполом (тип храма „који је за звона“).
Највећа зграда манастира је Успенски сабор. Изграђен је 1559. – 1585. по примеру Успенског сабора Московског Кремља. У раду над иконостасом је суделовао Симон Ушаков. Фреске су направљене 1684-е Дмитријем Григоријевим и другима. Ка северозападном крају сабора приањавају хумке Бориса Годунова и његове породице, над којима је 1780-е била изграђена шатра (није сачувана). Са југозападне стране ка Успенском сабору приањава тзв. Надкладезна црква која је била изграђена у наришкинском стилу (крај XVII в.).
Близ западног зида Лавре се налазе благајничке и болничне палате, последње су са црквом соловецких Зосиме и Саватија – јединим шаторским храмом манастира. Иза храма су Тврђавна и Келарска палате (XVI – XVII).
Са источне стране, иза светих врата, изнад широког прореза који је продужетак свечаног улаза у манастир – петоглава надвратна црква Јована Претече (1693. – 1699.) строгановског смера стила московског бароко; изграђена је на месту старе надвратне цркве у име Сергија Радоњешког.
Једна од архитектурних доминанта је манастирска трпезарија са црквом Сергија Радоњешког (изграђена је 1686. – 1692.- у јужном делу Лавре – сматра се једном од најбољих примера московског бароко. Слике унутру трпезарије се односе ка XIX в. Позлаћени иконостас са резбаријом (XVII) у Сергијевској цркви је постављен 1948. год., из срушеног московског храма Николе “Велики крст“ што се налази код Илијинских врата. 1956. године у трпезној палати су освећене дозидане зграде: северна – у част светитеља Иоасафа Белгородског и јужна – у част светог Серафима Саровског.
Царске палате код северног зида Лавре су биле стан у којом је становао цар Алексеј Михајловић у току својих долазака у манастир. XVII веку припадају ћелије браће на југоистоку манастира (1640., Претеченски и Варварински блокови) и Економски блок.
Ред интересантних зграда је створен на подручју Лавре и у XVIII в.: мала Михејевска црква близ трпезарије која се појавила 1734-е над местом сахране Михеја Радоњешког; барочна Смоленска црква (црква Одигитрије), изграђена је, вероватно, архитектом Ухтомским 1746. – 1748. на средства грофа Разумовског (предање је повезивало њену изградњу са тајним браком царице Јелизавете Петровне са њим), има четири широка камена степеништа која се налазе по периметру и каменим оградама. Иконостас који је био постављен после реактивирања Лавре Смоленској цркви – из унишћене московске цркве Параскеве Петке, што је у Пјатницкој улици.
Двоспратни стан Митрополита који је био резиденцијом московских архијереја (XVI-XVII) је потпуно преграђен 1778-е.
Петоредна звонара Лавре (1741. – 1770., арх. Д.В. Ухтомски, И.Ф. Мичурин). Висина је 88 м. Крај звонаре је стела која је била постављена 1792-е у памет о славним радовима и догађаима који су били у манастиру.
Грађевине XIX века на подручју Лавре нису значајне (блокови Московске Духовне академије са академским Покровским храмом (1870) и Црквено-археолошким кабинетом); иза југозападних зидова, у Пафнутијевом врту, налази се зграда бившег склоништа (1895) које се користи сада као просторија Московске Духовне академије, и Стан за примање странаца (1892). На крају 1980-х је била изграђена нова аула Академије и нови блок за спавање.
Архитектурни ансамбл Тројице-Сергијеве Лавре је под заштитом UNESKO.
 
Школске установе на подручју Лавре
У 1742-1814 на подручју манастира се налазила духовна семинарија. .
1814-е на основу Словено-грко-латинске академије се отворила Московска Духовна академија која се налазила у згради „царских палата“. У броју слушалаца академије треба обележити и познатих филозофа В.С. Соловјова и П.А. Флоренског.
 
Савремени живот манастира.
Браћа Лавре има више од 300 монаха; посебним поштовањем се користи духовник Лавре архимандрит Кирил (Павлов).
Намесник Лавре је епископ Сергијево-Посадски (од 31. марта 2002-е) Феогност (Гузиков) који је био постављен 30. новембара 1988-е Указом свештено-архимандрита Лавре Патријарха Пимена (Извекова) и који је променио архимандрита Алексија (Кутепова). Једини од најпознатијих и угледних становника Лавре је био Архимандрит Матфеј (Мормиљ). (5.03.1938. – 15.09.2009.), познати регент и црквени композитор. Колегијални орган управе је Духовни сабор Лавре (од 1897-е).
 
Статус [[лавра|лавре]] овај манастир је стекао [[1744.]]
 
== Галерија ==
Анониман корисник