Благовештенски сабор — разлика између измена

нема резимеа измене
м ({{сређивање}})
'''Благовештански сабор''' је био сабор [[Срби|Срба]] у јужној [[Угарска|Угарској]] који је одржан [[2. април]]а [[1861]]. на дан црквеног празника [[Благовештење]].
{{сређивање}}
Након Октобарска дипломе којом је уведено уставно стање у [[Аустрија|Аустрији]] Цар се премишља да ли се определити за централизам, дуализам или [[федерализам]]. Испрва не дозвољава Србима да држе сабор (тј. не сазива га) већ позива патријарха да са 20 угледних људи дође у Беч да се нагоде, али Рајачић ово одбија.
 
==Позадина==
Да би ублажио огорчење Срба због укидање Војводства, Цар Франц Јозеф је сазвао српски сабор у Сремским Карловцима на Благовештење 1861. и дозволио му је да сме да расправља о политичким питањима. На овај начин Цар је вршио притисак на Мађаре и признао Србе за народ у Угарској. Могли су му присуствовати само Срби из Угарске, тј. из дотадашње Војводине а то је забрањено онима из Границе. Нико није очекивао много од оваквог ограниченог сабора али су сви пристали на њега.
 
Након Октобарска дипломаОктобарске дипломе којом је уведено уставно стање у [[Аустрија|Аустрији]] Царцар Франц Јозеф се премишља да ли се определити за централизам, дуализам или [[федерализам]]. Испрва не дозвољава Србима да држе сабор (тј. не сазива га), већ позива патријарха да са 20 угледних људи дође у Беч да се нагоде, али Рајачић ово одбија.
Сабор се састао 2. априла. и окупио је најугледније представнике Срба из Угарске. Имао је 75 чланова (25 црквених лица + 3 епископа) који су изабрани од свих Срба јер није било времена да се утвђује имовни цензус. На овај начин изабрана је стварна српска елита а међу њима и многи виђени интелектуалци. Конзервативна елита се сада по први пут суочила са либерално-демократским грађанством са којом је повела борбу за доминантну улогу у српском друштву. Сви су били сложни да треба добити аутономну област али се нису слагали од кога је треба тражити. Појавило се више струја:
 
Да би ублажио огорчење Срба због укидање Војводства,Војводство ЦарСрбија Франци ЈозефТамишки БанатВојводства Србије и Тамишког Баната, цар је сазвао српски сабор у СремскимСремски КарловциСремским Карловцима на Благовештење 1861. и дозволио му је да сме да расправља о политичким питањима. На овај начин Царцар је вршио притисак на МађареМађариМађаре и признао Србе за народ у Угарској. Могли су му присуствовати само Срби из Угарске, тј. из дотадашње Војводине, а то је забрањено онима из ГраницеВојна границаВојне границе. Нико није очекивао много од оваквог ограниченог сабора, али су сви пристали на њега.
1. "Већина" (патријарх Рајачић и дворски саветник Ђорђе Стојаковић) која је настојала да српска питања реши уз помоћ владе и Цара ослањајући се на српске привилегије. Ова струја је и однела превагу па су према њиховим стремљењима и састављени српски захтеви – очување привилегија и црквено-школске аутономије али и повратак аутономне области са изабраним војводом; из Беча су потстицани да траже што већа права и што већу територију али само да би се притисли Мађари – грб, застава, скупштина, српски као језик администрације...
 
==Сабор==
2. "Мањина" (Светозар Милетић) тражила је да Срби испуњење својих закона нађу споразумевајући се са мађарским напредним круговим и на основу њихових закона (направити мање промене у уставу из 1848.) а свога природног и националног права а не да се позивају на октроисане привилегије старе 150 година; ову струју је подржавао и Кнез Михаило који је као свог посланика у Карловце послао Јована Ристића и неки српски племићи који су били про-Угарски расположени; како се двор водио историјским и државним а не природним правом, овакви захтеви су били неприхватљиво "револуционарани"; са друге стране, било је немогуће договорити се са Мађарима ако је основни захтев био Војводина, што би значило федерализацију Угарске; ипак, ово је по први пут да се српска елита одваја од Беча и царских привилегија и почетак отвореног сукоба са конзервативцима
 
Сабор се састао 2. априла. и окупио је најугледније представнике Срба из Угарске. Имао је 75 чланова (25 црквених лица + 3 епископа) који су изабрани од свих Срба, јер није било времена да се утвђује имовни цензус. На овај начин изабрана је стварна српска елита, а међу њима и многи виђени интелектуалци. Конзервативна елита се сада по први пут суочила са либерално-демократским грађанством са којом је повела борбу за доминантну улогу у српском друштву. Сви су били сложни да треба добити аутономну област, али се нису слагали од кога је треба тражити. Појавило се више струја:
3. "Средина" (Јован Суботић и Ђорђе Стратимировић) је била за то да пре опредељивања за Беч или Пешту треба склопити државноправни договор са Хрватима па онда заједно са њима водити преговоре а у сваком случају су били за уједињење са Троједницом да би се створила једна од федералних јединица Царства
 
1. #"Већина" (патријарх [[Јосиф Рајачић]] и дворски саветник Ђорђе Стојаковић) која је настојала да српска питања реши уз помоћ владе и Цара ослањајући се на српске привилегије. Ова струја је и однела превагу, па су према њиховим стремљењима и састављени српски захтеви – очување привилегија и црквено-школске аутономије, али и повратак аутономне области са изабраним војводом; из Беча[[Беч]]а су потстицани да траже што већа права и што већу територију, али само да би се притисли Мађари – грб, застава, скупштина, [[српски језик]] као језик администрације...
Захтеви су предати Цару и он је обећао да ће их испунити али је заправо само тактизирао са Мађарима који су били против њих, као и Хрвати, те су ови остали неиспуњени. Остали су значајно упориште у утвђивању срп захтева у наредним деценијама.
2. #"Мањина" ([[Светозар Милетић]]) тражила је да Срби испуњење својих закона нађу споразумевајући се са мађарским напредним круговим и на основу њихових закона (направити мање промене у уставу из 1848.) а и свога природног и националног права, а не да се позивају на октроисане привилегије старе 150 година; ову струју је подржавао и Кнезкнез Михаило Обреновић који је као свог посланика у Карловце послао [[Јован Ристић|Јована Ристића]] и неки српски племићи који су били про-Угарскиугарски расположени; како се двор водио историјским и државним, а не природним правом, овакви захтеви су били неприхватљиво "револуционарани"; са друге стране, било је немогуће договорити се са Мађарима ако је основни захтев био Војводина, што би значило федерализацију Угарске; ипак, ово је по први пут да се српска елита одваја од Беча и царских привилегија и почетак отвореног сукоба са конзервативцима.
3. #"Средина" ([[Јован Суботић]] и [[Ђорђе Стратимировић]]) је била за то да пре опредељивања за Беч или Пешту треба склопити државноправни договор са Хрватима[[Хрвати]]ма. па онда заједно са њима водити преговоре а у сваком случају су били за уједињење са Троједницом да би се створила једна од федералних јединица Царства.
 
Захтеви су предати Цару и он је обећао да ће их испунити, али је заправо само тактизирао са Мађарима који су били против њих, као и Хрвати, те су ови остали неиспуњени. Остали су значајно упориште у утвђивању српсрпских захтева у наредним деценијама.
И у наредним годинама нередовно су одржавани црквено-народни сабори али су само решавали питања школе и цркве.
 
И у наредним годинама нередовно су одржавани црквено-народни сабори, али су само решавали питања школе и цркве.
 
== Хрватски сабор 1861. ==
 
Истодобно са Благовештенским, састао се и Хрватски сабор у који су бирани и представници Војне крајине. За 4 месеца рада донео је изузетно много закона и штошта је уредио. И овде се повело питање да ли сарађивати са Немцима или са Мађарима или пак ићи "самостално". На крају је превагнуо став Народне странке ([[Јосип Јурај Штросмајер]] и Рачки) да се пристане на нову унију са Угарском (стара је покидана 1848.) али да ова прво призна Хрватску самосталност и територијалну целовитост. Ово никада нису прихватили [[мађарони]]. Како нису хтели да пошаљу посланике на скупштину у Бечу (јер је то било противно обичајима), и Двор се окренуо против њих и почео да форсира своју струју на челу са [[Иван Мажуранић|Иваном Мажуранићем]], начелником новоосноване Хрватске канцеларије у Бечу.
 
[[Категорија:Историја Србије]]
Истодобно са Благовештенским састао се и Хрватски сабор у који су бирани и представници Војне крајине. За 4 месеца рада донео је изузетно много закона и штошта је уредио. И овде се повело питање да ли сарађивати са Немцима или са Мађарима или пак ићи "самостално". На крају је превагнуо став Народне странке (Штросмајер и Рачки) да се пристане на нову унију са Угарском (стара је покидана 1848.) али да ова прво призна Хрватску самосталност и територијалну целовитост. Ово никада нису прихватили мађарони. Како нису хтели да пошаљу посланике на скупштину у Бечу (јер је то било противно обичајима), и Двор се окренуо против њих и почео да форсира своју струју на челу са Мажуранићем, начелником новоосноване Хрватске канцеларије у Бечу.
[[Категорија:Српска историја]]