Благовештенски сабор — разлика између измена

Након Октобарска дипломе којом је уведено уставно стање у [[Аустрија|Аустрији]] Цар се премишља да ли се определити за централизам, дуализам или [[федерализам]]. Испрва не дозвољава Србима да држе сабор (тј. не сазива га) већ позива патријарха да са 20 угледних људи дође у Беч да се нагоде, али Рајачић ово одбија. ▼

Да би ублажио огорчење Срба због укидање Војводства, Цар Франц Јозеф је сазвао српски сабор у Сремским Карловцима на Благовештење 1861. и дозволио му је да сме да расправља о политичким питањима. На овај начин Цар је вршио притисак на Мађаре и признао Србе за народ у Угарској. Могли су му присуствовати само Срби из Угарске, тј. из дотадашње Војводине а то је забрањено онима из Границе. Нико није очекивао много од оваквог ограниченог сабора али су сви пристали на њега. ▼

Сабор се састао 2. априла. и окупио је најугледније представнике Срба из Угарске. Имао је 75 чланова (25 црквених лица + 3 епископа) који су изабрани од свих Срба јер није било времена да се утвђује имовни цензус. На овај начин изабрана је стварна српска елита а међу њима и многи виђени интелектуалци. Конзервативна елита се сада по први пут суочила са либерално-демократским грађанством са којом је повела борбу за доминантну улогу у српском друштву. Сви су били сложни да треба добити аутономну област али се нису слагали од кога је треба тражити. Појавило се више струја:▼

1. "Већина" (патријарх Рајачић и дворски саветник Ђорђе Стојаковић) која је настојала да српска питања реши уз помоћ владе и Цара ослањајући се на српске привилегије. Ова струја је и однела превагу па су према њиховим стремљењима и састављени српски захтеви – очување привилегија и црквено-школске аутономије али и повратак аутономне области са изабраним војводом; из Беча су потстицани да траже што већа права и што већу територију али само да би се притисли Мађари – грб, застава, скупштина, српски као језик администрације... ▼

2. "Мањина" (Светозар Милетић) тражила је да Срби испуњење својих закона нађу споразумевајући се са мађарским напредним круговим и на основу њихових закона (направити мање промене у уставу из 1848.) а свога природног и националног права а не да се позивају на октроисане привилегије старе 150 година; ову струју је подржавао и Кнез Михаило који је као свог посланика у Карловце послао Јована Ристића и неки српски племићи који су били про-Угарски расположени; како се двор водио историјским и државним а не природним правом, овакви захтеви су били неприхватљиво "револуционарани"; са друге стране, било је немогуће договорити се са Мађарима ако је основни захтев био Војводина, што би значило федерализацију Угарске; ипак, ово је по први пут да се српска елита одваја од Беча и царских привилегија и почетак отвореног сукоба са конзервативцима▼

3. "Средина" (Јован Суботић и Ђорђе Стратимировић) је била за то да пре опредељивања за Беч или Пешту треба склопити државноправни договор са Хрватима па онда заједно са њима водити преговоре а у сваком случају су били за уједињење са Троједницом да би се створила једна од федералних јединица Царства▼

Захтеви су предати Цару и он је обећао да ће их испунити али је заправо само тактизирао са Мађарима који су били против њих, као и Хрвати, те су ови остали неиспуњени. Остали су значајно упориште у утвђивању срп захтева у наредним деценијама. ▼

И у наредним годинама нередовно су одржавани црквено-народни сабори али су само решавали питања школе и цркве. ▼