Балкански шпијун — разлика између измена

'''"Балкански шпијун"''' је драма [[Душан Ковачевић|Душана Ковачевића]] о политичкој параноји [[Илија Чворовић|Илије Чворовића]], бившег [[стаљин]]исте, који је две године одлежао у затвору. Следећи своју параноју, он прогања свог подстанара, повратника из [[Француска|Француске]], у ком види агента мрачних империјалистичких сила, државног непријатеља и [[шпијун]]а.

Главни јунаци драме су - поред [[Илија Чворовић|Илије Чворовића]] - још и [[Даница Чворовић]], његова супруга, кћерка Соња, брат Ђура и "балкански[[балкан]]ски шпијун" [[Петар Јаковљевић]], кројач, повратник из Париза.

[[1984]]. године је снимљен филм "Балкански шпијун" за који се сматра да је један од најбољих [[Србија|српских]] и [[југославијаЈугославија|југословенских]] [[филм]]ова у [[20. век]]у. Главне улоге тумаче [[Данило Бата Стојковић]] (Илија Чворовић), [[Звонко Лепетић]] (брат Ђура), [[Мира Бањац]] (Даница Чворовић) и [[Бора Тодоровић]] (Петар Јаковљевић).

Драма Балкански шпијун почиње емисијом преко радија о тек завршеној седници од велике важности за [[СФРЈ|земљу]]. На уопштавајући начин и испразним језиком говори се о њеном току и закључцима који никог конкретно не обавезују. Укључује се и глас сељака: он говори о селу које храни град, говори о "полазним основама дугорочног програма", о економској стабилизацији и потреби да се више ради а мање прича и састанчи. Овај уводни сегмент треба да покаже друштвени амбијент и наговести историјско време у коме су јунаци смештени.

И када су вести при крају, у кухињу улази [[Илија Чворовић]]. Делује доста нервозно, пали цигарету и пита за подстанара, јер је његово присуство узрок психичког стања у коме се одједном нашао. Због њега су га звали у полицију на "информативни разговор". Иако је подстанар обичан [[кројач]] који се после двадесет година, зарадивши мукотрпним радом нешто пара, вратио у земљу да отвори модни салон и да ту настави живот, Илија не верује у ту чињеницу, сумња у њега и већ је у његовим очима "гадан и опасан човек" јер да није тако, мисли он, зашто би њега, Илију, позвали у [[Полиција Србије|полицију]]. По његовој логици полиција се не интересује "за обичног и поштеног човека". Његова је претпоставка да је он, тамо у туђини, нешто "радио против своје државе" и да је, вероватно, нека лопужа и криминалац, а то што изгледа тако господствено и делује ненаметљиво само је маска и привид који треба да завара. Илија за такво просуђивање има и "доказе": он само ћути, навлачи платно на прозоре, доводи неке брадате људе у стан, често излази из куће и шета ноћу. Други "доказ": за место становања изабрао је баш њихову кућу јер је "изван центра, није на оку". Све то Илија прича својој супрузи [[Даница Чворовић|Даници]], која је обузета кухињом, намирницама, беспарицом и бригом што ћерка као дипломирани стоматолог већ годинама нема посла.

Након ове драмске ситуације долази промена: стиже и подстанар и прича о својим невољама: не може да реши формалности око отварања кројачког салона јер га бирократија, као грађанина, обезвређује: "По цео дан скупљам неке потврде и уверења, исписујем молбе, чекам секретаре(...). Сви обећавају, а нико ништа не ради". У таквом понашању бирократије овај човек види "уништавање људског достојанства". Даница, схватајући муку свог подстанара, надовезује се својим исповестима, чиме се још више продубљује слика о самовољности и свемоћи наше бирократије. Она, наиме, прича о томе како су им пуних двадесет година обећавали стан и крај подстанарских мука. Увек је то било у стилу: "сигурно ћете добити, на [[пролеће]]". Становали су "по шумама и подрумима" све док се нису позадуживали до гуше и некако направили ту скромну кућу. Говори и о случају своје кћерке: пет година чека на посао, више од четрдесет пута је конкурисала, али од тога ништа, што, сигурно, не важи и за "децу буџована" која се лако запошљавају.

У наредној драмској ситуацији као средишњи лик јавља се кћерка Соња (има већ тридесет година) са вестима да је, случајно, преко везе, нашла посао. Радост мајке и кћерке прекида долазак оца Илије који је у некој задиханости и журби. Прелазећи олако преко великог догађаја у породици, он телефонира инспектору Државне безбедности о кретању и неким сусретима подстанара са људима. Инспектор, схватајући да у свему томе Илија Чворовић претерује, олако прелази преко његовог телефонског "реферисања", што ће Илију довести до потпуног разочарења: "Зликовци им вршљају испред носа, мењају стране паре и планове, у центру града, а он само понавља: Без бриге, без бриге". Радни договор свог станара у купљеној кући са извођачима радова Илија посматра са неког балкона на који се попео уз громобран. Претходни цитатпоказује како он у томе види најамнике послане из иностранства да руше његову земљу и поткопавају њен економски систем, и то баш у вријемевреме када је економска стабилизација главни задатак сваког грађанина. У том контексту Илија себе доживљава као јатака а своју кућу као склониште мрачних сила, због чега пада у великуу депресију.

Илијина обузетост непријатељима који "кидишу" на његов самоуправни систем све више расте и почиње да прелази у праву параноју (болесно стање психе када човек постаје "прогонилац прогонилаца"), о чему говори и слика с почетка петог "поглавља" које носи наслов "Покушај убиства" и цела наредна сцена: "Све је супротно од онога што изгледа да јесте". Касно увече враћа се Илија "крвавог лица и руку, са поцепаним оделом и без једне ципеле на нози". Из његове приче, пуне приче и псовки, сазнајемо да је неко хтео да га убије - намерно је хтео да га прегази колима док је прелазио улицу, што је, по њему, део непријатељског сценарија који води у извршење ликвидација и сејање несигурности међу грађанима. У тако нешто он је чврсто уверен, без обзира на чињеницу што је прелазио улицу на недозвољеном месту, изван пешачког прелаза. У наредном поглављу "Све је супротно од онога што изгледа да јесте", да би се показало докле досеже људска уобразиља и како она постаје параноја, инвентивни [[Душан Ковачевић]] користи слике пројекције. Наиме, пошто је прикупио довољно "доказа" против "шпијунске организације", Илија организује пројекцију слајдова којој присуствују брат Ђура и жена Даница. Ухваћене ситуације су сљедеће: шетња подстанара поред реке са једним мушкарцем и женом (Илија их је идентификовао: непознати је научник из Винче, а она његова љубавница), њих троје седе на сплаву и за столом разговарају, разматрају неки план (по Илијином објашњењу то може бити само план нашег института у [[Винча|Винчи]]); онда се види како га гужвају и бацају у воду (а Илија, иако је тек месец март, скаче у реку да се докопа "доказа"); следе слике из позоришта, из неке кафане, слике друштва у лову у околини [[Београд]]а. Тај лов, по Илијином мишљењу, и није прави лов него "чиста војна вежба под фирмом лова на фазане", "увежбавање стрељачке способности" и "одржавање кондиције", организовање непријатељског извиђања "по систему тројки", као "изучавање терена око Београда". Док ради пројектор, он прича како га замало нису убили док се крио у оближњем жбуну јер су мислили да је у грму лисица или зец. Опседнут проблемом "шпијунаже" и њеног разорног дејства на земљу, Илија параноично закључује: "Шпијуни су међу нама, само их треба знати препознати". Овакво размишљање је исход симптома једне болести од које је боловало једно друштво и цели један поредак, који је свуда и на сваком мјесту заговарао неки систем самозаштите од спољног и унутрашњег непријатеља, а у циљу очувања тобожње независности и благостања народа.