Кумановска битка — разлика између измена

нема резимеа измене
(Па ипак, војска се звала српска војска. Ово је као рећи да у Бици за Британију није учествовао РАФ јер је било и пилота републиканаца.)
|заповедник1={{flagicon|Serbia|1882|size=25px}} [[Радомир Путник]]
|заповедник2={{flagicon|Ottoman Empire|size=25px}} Зеки паша
|јачина1= 132.000 војника, 148 оруђа, 100 митраљеза<ref name=one>Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, ''Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913'', BelgradeБеоград: BIGZ, 1972, pageстрана 70.</ref>
|јачина2= 65.000 војника, 164 оруђа, 104 митраљеза<ref name=one>Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, ''Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913'', BelgradeБеоград: BIGZ, 1972, pageстрана 70.</ref>
|губици1= 4.564 (687 мртвих, 3280 рањених, 597 несталих)<ref name=two>Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, ''Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913'', BelgradeБеоград: BIGZ, 1972, page 83. The Ottoman casualties don't include the significant number of soldiers who deserted during and after the battle.</ref>
|губици2= 4.500 (1200 мртвих, 3000 рањених, 327 заробљених), 98 артилеријских оруђа<ref name=two>Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, ''Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913'', -{BelgradeБеоград: BIGZ, 1972, pageстрана 83. The Ottoman casualties don't include the significant number of soldiers who deserted during and after the battle}-.</ref>
|notes=
}}
'''Кумановска битка''' вођена је у току [[Први балкански рат|Првог балканског рата]], [[23. октобар|23]]. и [[24. октобар|24. октобра]] [[1912]]. године у близини [[Куманово|Куманова]], између [[Краљевина Србија|српске]] и [[Османско царство|турске]] војске. Увиђајући стратегијску важност Овчег поља, висоравни источно од [[Скопље|Скопља]], начелник штаба Врховне команде српске војске генерал [[Радомир Путник]] и његов помоћник пуковник [[Живојин Мишић]], сматрали су да би се ту могла одиграти главна битка између српске и турске војске. Због тога су наредили Првој српској армији да у што краћем року, у продирању ка [[југ]]у, спречи концентрацију турских главних снага на Овчем пољу. У покрету ка Овчем пољу Прва армија се задржала на положајима [[север]]но од Куманова, очекујући долазак Треће српске армије са [[Косово|Косова]].
 
[[Османско царство|Турска]] Вардарска армија кретала се ка Кумановској висији, с намером да српску војску што више задржи испред Овчег поља, где је намеравала да води одсудну битку. Услед претпоставке да ће главне турске снаге бити на Овчем пољу и услед одсуства извиђања, Прва српска армије неочекивано је ушла у битку после изненадног напада турске вардарске армије на положајима код Куманова [[23. октобар|23. октобра]]. Битка код Куманова била је [[битка]] у сусрету, јер су обе војске јуриле једна према другој. Због јаче концентрације српских трупа, иницијативе и храбрости војника и официра Прве српске армије, напад је одбијен, а битка добијена изненада. Турска Вардарска армија била је присиљенаразбијена даи повукла се бекствомка спашаваШтипу од потпуноги поразаВелесу.
 
[[Слика:Кумановска битка, споменик зебрњак.jpg|лево|мини|100п|Зебрњак-грађевина саграђена на месту где се одиграла битка, сада је делимично срушена.]]
Велика победа код Куманова била је прва српска победа у Првом балканском рату и означила је скори крај турске владавине на [[Балкан]]у. Српска војска је после више од 500 година поново овладала [[Косово (област)|Косово]]м, а после Кумановске битке ушла је и у [[Скопље]], престоницу [[Душаново царство|Царевине Србије]] из [[1346]]14. годиневека.
 
==Увод==
Увиђајући стратегијску важност [[Овче поље|Овчег поља]], висоравни источно од [[Скопље|Скопља]], начелник штаба Врховне команде српске војске генерал [[Радомир Путник]] и његов помоћник пуковник [[Живојин Мишић]], сматрали су да би се ту могла одиграти главна битка између српске и турске војске. Због тога су наредили Првој српској армији да у што краћем року, у продирању ка [[југ]]у, спречи концентрацију турских главних снага на Овчем пољу. У покрету ка Овчем пољу Прва армија се задржала на положајима северно од Куманова, очекујући долазак Треће српске армије са [[Косово|Косова]].
 
[[Османско царство|Турска]] Вардарска армија кретала се ка Кумановској висији, с намером да српску војску што више задржи испред Овчег поља, где је намеравала да води одсудну битку. Услед претпоставке да ће главне турске снаге бити на Овчем пољу и услед одсуства извиђања, Прва српска армије неочекивано је ушла у битку после изненадног напада турске Вардарске армије на положаје код Куманова [[23. октобар|23. октобра]].
 
==23. октобар==
[[Слика:Ottoman troops Battle of Kumanovo.jpg|мини|250п|десно|Турски војници фотографисани у току битке.]]
 
Јутро 23. октобра је било магловито и није било могуће квалитетно [[извиђање]]. На српском левом крилу извиђачи су приметили покрете 17. пешадијске дивизије, али су их погрешно идентификовали као турску батерију која се повлачи из села [[Страцин]]а. Трупе 18. пука Прве дунавске дивизије које су кренуле да их заробе су потиснуте, као и извиђачи Коњичке дивизије.<ref name=eleven>Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, ''Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913'', Београд: BIGZ, 1972, страна 70-71.</ref>
 
Када је приметио српско повлачење, [[Зеки паша]] је закључио да је српско лево крило слабо. Пошто Друга армија није деловала из Страцина, одлучио је да нападне.<ref name=twelve>Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, ''Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913'', Београд: BIGZ, 1972, page 71.</ref> Пети и Шести корпус је у 11:00, уз [[артиљерија|артиљеријску]] подршку, напао положаје Прве дунавске дивизије. Ускоро су 13. и 17. пешдијска дивизија натерале 18. пук на хаотично повлачење, али уместо да настави са нападом, Зеки паша је чекао на долазак Штипске пешадијске дивизије из позадине.<ref name=thirteen>Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, ''Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913'', Београд: BIGZ, 1972, стране 72-73.</ref> То је омогућило српском 7. пуку да притекне у помоћ угроженом 18. пуку и консолидује одбрану. Soon after that, the Serbian 8th regiment arrived, and 7th regiment was able to move to the left flank and reinforce the defense of Srtevica, which was endangered by an attack by the Štip Infantry Division.<ref name=fourteen>Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, ''Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913'', Београд: BIGZ, 1972, страна 73.</ref> На десном крилу Прве дунавске дивизије њен 9. пук је зауставио напредовање ослабљене Битољске пешадијске дивизије.<ref name=fifteen>Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, ''Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913'', Београд: BIGZ, 1972, страна 73-74.</ref>
 
Око 12:00, Седми корпус је почео да напада положаје Прве моравске дивизије. Српска пешадија и артиљерија је већ била распоређена за борбу, јер је артиљеријска ватра са истока указивала да је битка почела.<ref name=sixteen>Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, ''Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913'', Београд: BIGZ, 1972, страна 74.</ref> После првобитног турског продора, српске снаге су кренуле у контранапад и вратиле их на полазне положаје. После тога, турске снаге су остатак дана биле задржаване добро организованом српском ариљеријском паљбом.<ref name="sixteen"/>
 
Српске позадинске јединице ([[Друга дунавска дивизија]] слева, [[Прва дринска дивизија]] у центру и [[Друга тимочка дивизија]] на десној страни) и артиљерија нису били обавештени о овим сукобима. Они су остали у позадини и нису учествовали у првом дану битке. Команда Прве армије није имала тачне информације о битци и није утицала на њу. И поред тога, напад турске војске од 23. октобра није био успешан.
 
{{цитат|Иако вођена без плана и без утицаја команде армије, која никада није имала везу са дивизијама, одбрана је успела да одбије напад надмоћнијих снага непријатеља захваљујући крајњем пожртвовању трупа и нижих старешина, посебно Дунавске дивизије I позива, која је поднела највећи терет битке и претрпела тешке губитке.}}<ref name=seventeen>Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, ''Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913'', Београд: BIGZ, 1972, страна 76</ref>
 
==24. октобар==
Команда Прве српске армије није била свесна стратешке ситуације на бојишту, и даље сматрајући да се већина турске војске налази на Овче пољу. Претпостављали су да су турске снаге северно од Куманова само претходница и стога су наредили својим снагама да наставе напредовање ка југу. После поноћи добили су извештај Прве дунавске дивизије да су их напале јаке непријатељске снаге и да су претрпели тешке губитке. Тада је било превише касно да се мењају претходна наређења.<ref name=eighteen>Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, ''Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913'', Београд: BIGZ, 1972, страна 76.</ref>
 
На турској страни, [[Зеки паша]] је одлучио да настави са нападом надајући се да же његове трупе моћи да остваре победу до сутрадан.<ref name="eighteen"/>
 
Турски напад је почео око 5:30 са њиховог десног крила. Шести корпус је требао да веже што више српских снага нападајући их спреда, док је штипска пешадијска дивизија требала да нападне са бокова. Прва дунавска дивизија је била под великим притиском, али су јој се око 10:00 из позадине придружили делови Друге дунавске дивизије. Истовремено се Коњичка дивизија пребацила на леву обалу [[Пчиња|Пчиње]] и успорила напредовање турске војске ка [[Сртевица|Сртевици]]. Делови Друге дунавске дивизије су око 12:00 појачали одбрану Сртевице, чиме је дефинитивно заустављено напредовање турског десног крила.<ref name=nineteen>Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, ''Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913'', Београд: BIGZ, 1972, страна 78-79.</ref>
 
На левом крилу турске армије много резервиста из Скопљанске пешадијске дивизије је дезертирало када су чули да је српска Трећа армија заузела [[Приштина|Приштину]] и да марширају ка Скопљу.<ref name=twenty>Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, ''Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913'', Београд: BIGZ, 1972, страна 79.</ref> И поред тога, Седми корпус је почео напад око 5:30. Моравска прва дивизија је кренула у противнапад у 6:00. Са доласком Друге тимочке дивизије из позадине цело турско лево крило је натерано на повлачење.<ref name=twentyone>Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, ''Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913'', Београд: BIGZ, 1972, страна 81-83.</ref>
 
Око 9:30, Друга дринска дивизија из позадине прве армије стигла је на фронт и напала турски центар. Око 11:00, Битољска пешадијска дивизија је почела да се повлачи. Командант Шестог корпуса је успео да последњим резервама привремено заустави српско напредовање, али је у контранападу Прва дринска дивизија заузела [[Зебрњак]], главни циљ турске офанзиве. Тиме је на повлачење принуђена 17. пешадијска дивизија. Скопска и Битољска пешадијска дивизија су се већ раније повукле, тако да је битка одлучена. У 15:00, Моравска прва дивизија ушла је у [[Куманово]].<ref name=twentytwo>Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, ''Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913'', Београд: BIGZ, 1972, страна 80.</ref>
 
Турске снаге су се повлачиле у нереду: Седми и делови Шестог корпуса ка Скопљу, а Пети и делови Шестог корпуса ка [[Штип]]у и [[Велес (град)|Велесу]]. Српске снаге су пропустиле прилику да крену у прогон за њима.<ref name=twentythree>Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, ''Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913'', Београд: BIGZ, 1972, страна 83.</ref>
 
==Исход==
Турска Вардарска армија с борила по плану, али упркос томе, доживела је тежак пораз. Иако је [[Зеки паша]] оперативно изненадио српску команду својим изненадним нападом, одлука да се нападне снажнији непријатељ била је озбиљна грешка која је одлучила исход битке.<ref name=twentyfour>Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, ''Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913'', Београд: БИГЗ, 1972, страна 83. Исход и знчај битке.</ref> На другој страни, српска команда је почела битку без планова и припрема. Пропуштена је прилика да се крене за пораженим непријатељем и тако ефективно окончају операције у [[Вардарска Македонија|Вардарској Македонији]], иако су постојале свеже позадинске трупе које су то могле да спроведу. Српска команда је још после битке била у уверењу да се борила са слабијим турским јединицама и да се главне непријатељске снаге налазе на [[Овче поље|Овче пољу]].<ref name="twentyfour"/><ref name=twentyfive>[[Живојин Мишић|Војвода Живојин Мишић]], ''Моје успомене'', Београд: БИГЗ, 1985, страна 236. Мишић тврди да је генерал [[Радомир Путник|Путник]] веровао да је Вардарска армија још у стању да се бори на Овче Пољу и после пораза код Куманова.</ref>
 
И поред тога, Битка код Куманова била је одлучујући фактор у исходу рата у Македонији. Турски план да воде офанзивни рат је пропао, а Вардарска армија је натерана да напусти значајну територију. Уз то је изгубила велики број артиљеријских оруђа која није могла да надокнади јер су путеви снабдевања из [[Анатолија|Анатолије]] били пресечени.<ref name="twentyfour"/>
 
Вардарска армија није успела да организује одбрану на [[Вардар|реци Вардар]], напустила је [[Скопље]], и повукла се према [[Прилеп]]у. Прва српска армија је полако напредовала ка Скопљу и ушла у град 26. октобра. Два дана касније ојачала ју је Друга моравска дивизија, док је остатак Треће армије кренуо ка [[Метохија|Метохији]] и преко северне [[Албанија|Албаније]] ка обали [[Јадранско море|Јадранског мора]]. Друга армија је послата да помогне Бугарима у [[Опсада Једрена (1913)|опсади Једрена]], док се Прва армија припремала за [[Прилепска битка|офанзиву ка Прилепу и Битољу]].<ref name=twentysix>Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, ''Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913'', Београд: БИГЗ, 1972, страна 87.</ref>
 
== Галерија ==
<gallery>
[[Слика:Кумановска битка, споменик зебрњак.jpg|лево|мини|100п|Зебрњак-грађевинамодел саграђенаграђевине саграђене на месту где се одиграла битка, сада је делимично срушена.]]
Слика:Zebrnjak, Kumanovo.jpg|Данашњи изглед споменика на Зебрњаку
</gallery>
 
== Референце ==
Анониман корисник