Стокхолмски синдром — разлика између измена
Нема описа измене |
(нема разлике)
|
Верзија на датум 12. август 2006. у 18:27
Стокхолмски синдром је назив психолошког стања које настаје у ситуацијама у којима долази до зближавања отмичара и талаца. Зближавању отмичара и њихових жртава доприноси време проведено у таквој ситуацији; што више времена протекне, већа је могућност стварања Стокхолмског синдрома, а с тим и мања вероватноћа повређивања талаца. Такође, зближавању могу да доприносе величина просторије у којој се заједно налазе отмичар и талац, испуњавање захтева којима су власти изашле у сусрет, сличност политичких ставова итд.
Стокхолмски синдром не настаје у ситуацијама када су таоци изоловани, када немају контакт са отмичарима, или када има насилничког понашања од стране отмичара према таоцима или другим лицима.
Порекло имена
Назив стокхолмског синдрома увео је криминолог и психијатар Нилс Бејерот после отимачине на Нормалмсторгу у Стокхолму, 23-28. августа 1973, када су разбојници покушали да опљачкају банку и држали запослене као таоце. Уочи пљачке, таоци су се емоционално везали за отмичаре, па су после оправдавали њихово поступање чак и након свог ослобођења. Касније, током судског процеса, таоци су нерадо говорили о отимачини.