Судска пракса — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
мНема описа измене
Ред 2:
 
'''Судска пракса''' представља једну од компоненти [[Правни системи|правног система]]. Састоји се из сентенци из свих правних области свих [[Суд|судова]] са даљом разгранатом структуром на подгрупе и подручја.<ref>http://www.advokatsimic.rs/html/sudska_praksa.html</ref> Има преко 30 000 примера, и број се свакодневно увећава. У основној структури заступљене су све правне области и то :
 
*[[Уставни суд|Уставни судови]]
*[[Међународно кривично право|Кривично право]]
Линија 11 ⟶ 10:
*Породично право
*Наследно право
 
 
 
==Појам==
 
У [[Англосаксонски правни систем|англосаксонском правном систему]] судска пракса има значај извора права, а код нас постоји тенденција ка томе. То значи признавање судовима да својим одликама могу да креирају право, а не само да га примењују и [[Тумачење уговора|тумаче]]. Данас је у већој мери изразено интересовање за судском праксом као [http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE_%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE#.D0.98.D0.B7.D0.B2.D0.BE.D1.80.D0.B8_.D0.BF.D1.80.D0.B0.D0.B2.D0.B0|извором права]. У континенталном праву, о овом питању имамо два супротна става:
По једнима судској пракси треба признати значај извора права, јер услед двостепености суђења ставови виших судова продиру као извор права, а по другима судској пракси не треба признати овај карактер.
У европскоконтиненталном правном систему (грчко- романско- германској породици права) значај судске праксе може бити одређен само на основу њене повезаности са [[Закон|законом]]. [[Обавеза|Обавеза]] [[Судија|судије]] да пресуду коју доноси утемељи на тексту закона, омогућила је да се целокупна судијска делатност представи искључиво као тумачење закона. [[Монтескје|Монтескјеов]] став да судија треба ”само да изговара речи закона”, добило је снажну потврду у правном [[Позитивизам|позитивизму]] [[19. век|XIX века]]. Судска пракса није сматрана извором права а њен учинак у правном поретку разматран је у оквиру проучавања [[Метод|метода]] тумачења права.
 
 
==Судска пракса као правна делатност==
 
[[Традиција|Традиционално]] гледиште о судској пракси одржало се, у извесној мери, и данас. Ипак савремени заступници овог гледишта нису могли предвидети да делатност судије није чисто механичка. Њен стваралачки карактер било је тешко [[Негирање|негирати]], посебно кад се узме у обзир да је [[Французи|француски]] Грађански законик (члан 4. СС) забранио судији да одбије решавање одређеног случаја због непоштовања законске [[Норма|норме]] која тај случај уређује а Грађански законик [[Швајцарска|Швајцарске]] га је овластио, штавише, да такав случај реши као да је законодавац. Стога, традиционалисти не тврде више да судска пракса није [[Стваралаштво|стваралачка]] делатност већ наглашавају да судска власт не ствара правне норме, тј. Општа и [[Апстракција|апстрактна]] правила обавезна за све субјекте на које се односе. Ово гледиште има више присталица у земљама [[Германи|германског]] него [[Французи|француског]] права. <ref> Enneccerus-Nipperdey( Algemeiner Teil des burgerlichen Recht, vol.2, Tubingen, 1960.</ref>
Очигледно је да су делатношћу судова настала бројна општеобавезна правила. Нека од тих правила уобличена су лагано доношењем одлука од судова различитих нивоа. Обрнуто, нека правила су створена доношењем само једне судске одлуке или заузимањем одредјених правних схватања од посебних [[Институција|институција]] у вишим или највишем суду (седнице судских одељења или општа седница свих судија одредјених високих судова). Стога, и поред постојања одређених личности у постепеном настајању [[Обичајно право|обичајних правила]] и правила судског порекла, не треба судску праксу сматрати посебном врстом обичајног правног извора. Напротив, судска пракса представља посебан, [[Аутономија|аутономан]], извор права.
 
 
==Судска пракса као извор права==
 
Поред овог традицоналног гледишта, у савременој теорији и пракси све више јача теза о судској пракси као извору права. Притом, извесни писци ту чињеницу отворено износе, а други, користећи [[Неутралност|неутралне]] формације, извлаче закључак о судској пракси као формално или фактичком извору права. Француски и други романски писци то постижу на други начин. С обзиром на чл. 5 француског Грађанског законика (овим чланом забрањује се судији да одлучује о конкретном случају општом нормом), ови писци одређују значење речи извор права од традиционалног поимања. Према њиховом мишљењу, изворима права треба назвати све чиниоце који утичу на стварање и даљи развој права, а не само општеобавезне и апстрактне норме донете од законодавца или настале правним обичајима. Нема сумње да судска пракса утиче на стварање нових нормативних садржаја тако и на даљи развој права. Стога, знатан део [https://docs.google.com/viewer?a=v&q=cache:yfA2ODV9cKIJ:www.singipedia.com/attachment.php?attachmentid%3D2271%26d%3D1304588172+francuska+pravna+teorija&hl=sr&gl=rs&pid=bl&srcid=ADGEESg4vMTTpJ3bgS_ocKMqVgOwnqzubYK8TgLmeZdaGQLd8jhrv9mJJN2ifLfN6syN8I97TEjfJqznyli0LhEiuPUCBaFZCq-DUQNwVm4y25ttTJVbnTUaiOgb3MP1ciQ0NfDO9ql3&sig=AHIEtbQZ2Sj-Bi-xnbYNKQHK9Q52luTFEQ&pli=1 француске правне теорије] сматра, полазећи од наведеног, ширег, поимања извора права, да је судска пракса аутомони правни извор. <ref> G. Ripert, Les forces creatrices du droit , Paris,šutić 1955., M. Viraly, La pensče juridique , Paris 1960</ref>
 
 
==Признавање судске праксе==
 
Признавање судској пракси правностваралачког карактера, без обзира на то да ли се истовремено сматра формалним или само фактичким извором права, простиче из несумњиве чињенице да су многи правни институти савременог права настали делатношћу судске праксе. Објективна одговорност за опасне ствари, тј. Увећани ризик који носи њихова употреба, плод је стваралачке судске делатности. Иако [http://www.maturskiradovi.net/forum/Thread-%D1%84%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%86%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BA француски Грађански законик] из 1804. године није познавао институцију објективне, неискривљене одговорности, француски судови, позивајући се на чланове 1284. и 1285. француског Грађанског законика (о одговорности за штете настале од њихове грађевине или животиње), почели су досуђивати накнаду штете радницима који су је претрпели у процесу рада од машина и других опасних ствари, без потребе да буде доказана кривица власника тих ствари. Једноставно, у дилеми ко треба да сноси штету када не постоји субјективна одговорност ни радника ни власника опасне ствари, суд се определио за решење које налаже правда- где је корист од употребе опасне ствари, тамо је и ризик. Познати француски правни писац Рејмонд Салеј указао је да су судови судили не на основу речи Грађанског законика већ његовог духа, а други велики француски писац Мазо је приметио да је судска пракса вечни извор малдости Грађанског законика.
 
 
==Судска пракса као извор правних области==
 
Судска пракса није извор само грађанског, приватног, права. Напротив, пракса државног савета у Француској је била извор изузтено значајног дела административног, управног, права. Управно судовање, управни спор, одговорност државе у француском праву настало је као последица делатности Државног савета. С обзиром на то да је [[Државни савет (вишезначна одредница)|Државни савет]] располагао сличном концентрацијом моћи којом располажу високи судови у [[Енглеска|Енглеској]] и резултат у области права је био сличан. Највећи део француског административног права настао је одлуком Државног савета а не законодавца. Наравно, то не значи да се тај однос у стварању административног права задржао и данас.
Након стварања уставног судства у [[Аустрија|Аустрији]], под директним утицајем [[Ханс Келзен|Ханса Келсена]], главног редактора Устава Аустрије из 1919. године, и преузимања те институције од [[Бон|бонског]] уставотворца 1949. године, не може се спорити карактер одлука уставних судова. Штавише, и највиши редовни судови, ако су овлашћени на вршење судске контроле уставности закона, доносе одлуке са општеобавезним дејством. С друге стране не треба превидети данас ни значај који има [[Суд правде Европске уније|Суд европских заједница (тзв. Европски суд)]].<ref>Grasmann, Einfuhrungin die grosen Rechtssysteme der Gegenwart , Munchen, 1988.</ref>
 
 
==Уједначена судска пракса==
 
Ниједна одлука [[Vrhovni sud|Врховног суда]] не може да ''изађе из зграде'' ако није прошла кроз Одељење судске праксе. На пример, када једна кривична пресуда [[Окружни судови Републике Србије|Окружног суда]] дође у Врховни суд, предмет се заводи у писарници и додељује се судском већу по утврђеном редоследу, тако да се поштује право на природног судију. Одређује се судија известилац који припрема реферат за већање. После јавне седнице, одлука се доноси већином гласова петочланог већа. Одлука се затим шаље у Одељење судске праксе.
 
 
==Одељење судске праксе==
 
Одељење судске праксе је четврто одељење [http://www.vk.sud.rs/assets/files/informator/informator.pdf Врховног суда Србије] и по значају је потпуно равноправно са Кривичним, Грађанским и Управним одељењем. Одељење судске праксе има одређену надлежност и стручни утицај. Рад Одељења судске праксе мора да буде такав да се очува независност судова. Одељење судске праксе задужено је и за прикупљање и обраду података и правних ставова за потребе правосудног информационог система и припрема податке за сајт Врховног суда на Интернету. Одржава седнице једном месечно или једном у два месеца.<ref>http://www.vk.sud.rs/assets/files/bilteni/Bilten%202005-3.pdf</ref>
 
 
==Примери судске праксе==
 
Кривични закон Републике Србије чл.118а<ref>http://www.rjt.gov.rs/images/bilten-2_2008.pdf</ref>
Брутално кажњавање деце од стране родитеља