Апије Клаудије Цек — разлика између измена

'''АПИЈЕ КЛАУДИЈЕ''' (Appius Claudius Caecus, конзул [[307. п. н. е.|307]]. i [[296. п. н. е.|296]]. ст. e.), [[државник]] и [[политичар]], [[конзул]], [[војсковођа]], непоколебиво строг [[цензор]], a [[књижевник]] само узгред. Бавио се и питањима [[граматика|граматике]] и реформе [[правопис]]а. Саградио је први велики римски [[водовод]] (aqua Appia) и још до данас сачувани [[друм]], via Appia. Апијева је и изрека да je „свако своје [[Срећа|среће]] ковач".

Апије Клаудије прва је добро позната личност [[Римска историја|римске историје]]. Његова младост је пала у године римских освајања по [[Италско полустрво|Италском полуострву]]. Тада су и културне везе [[Рим]]а са грчким градовима јужне Италије из године у годину бивале све тешње. Године [[338. п. н. е.|338]]. п. н. е. постале су римски муниципални град [[Куме]] (Cumae), стара [[Халкида|халкидска]] колонија у Кампанији. Године [[327. п. н. е.|327]]. п. н. е. уврштен је и [[Напуљ]] међу „савезничке градове" (civitates foederatae). У томе времену многих ратова родио се [[Апије Клаудије]], [[државник]] и [[политичар]], a књижевник само узгред. Прославио се као [[војсковођа]] у ратовима против [[Самнићани|Самнићана]] и [[етрурци|Етрураца]]. Био је непоколебиво строг [[цензор]]. Овај је угледни [[аристрократа]] учинио много за шире слојеве. Омогућио је и људима из нижих сталежа приступ у [[Римски сенат|Сенат]], чак и неким ослобођеницима. Умео је да оцени развој друштвених прилика. Допринео је и изградњи [[Рим]]а.

Старост Апијева пада у доба ратовања на хеленском југу Италског полуострва. Стога се може с разлогом претпоставити да је на Апија утицала [[хеленска књижевност]] тих крајева. [[Антика|Античко]] обавештење доиста и помиње да је Апије саставио неки carmen. Била је то, чини се, збирка [[изрека]], можда и названа просто Изреке (''Sententiae''). Сачувано је неколико [[фрагменат]]а. Апије казује да „треба бити уравнотежена [[дух]]а, да [[необузданост]] не би родила [[злочин]] и срамно дело" (aequi animi compotem esse ne quid fraudis stuprique ferocia pariat). Апијева је и изрека да je „свако своје [[Срећа|среће]] ковач" (fabrum esse suae quemque fortunae). Апијеве [[сентенција|сентенције]], можда састављене у [[Сатурн (митологија)|сатурн]]ском [[стих]]у, ценио je y 2. веку п. н. е. грчки стоичар [[Панајтије]] близак филхеленском кругу [[Скипион]]а. [[Цицерон]] казује да су имале питагорски карактер (carmen Pythagoreum). Има стручњака који су ово Цицероново сведочанство безразложно одбацивали. Знао је Цицерон шта je [[Питагорино учење]], a y Апијево доба то је учење било распрострањено по јужној [[Италија|Италији]] где је и поникло око [[500. п. н. е.|500]]. године п. н. е. Као да су још у доба етрурског господства питагорска учења о страхотама и казнама на ономе свету утицала на есхатолошка веровања Етрураца, у чијим гробницама се налазе слике кажњавања преминулих и слике страшних [[демон]]а мучитеља. У време Апијево додигли су [[Римљани]] крај самога [[Форум]]а статуу [[Питагора|Питагорину]], a грчки философ и музичар [[Аристоксен из Тарента]], рођен око [[370. п. н. е.|370]]. године п. н. е., који је саставио једну биографију Питагоре, изричито казује да су Римљани прихватили [[Питагорино учење]]. Стога се помишља да је извор Апијевих изрека била нека грчка питагорска збирка или збирка изрека сицилског комедиографа [[Епихарм]]а (550—460. п. н. е.) блиског питагоровцима.

Друга античка сведочанства казују да се [[Апије Клаудије]] бавио и питањима [[граматика|граматике]] и реформе [[правопис]]а. Приписују Апију и једну правну расправу (''De usurpationibus''). Али за развој правне књижевности од пресудног значаја био је подстрек који је Апије Клаудије дао своме ослобођенику [[Гнај Флавије|Гнају Флавију]] (Gnaeus Flavius) да попише и објави правила судског поступка (legis actiones) заједно са судским [[календар]]ом. Тај Флавијев закон (''Ius Flavianum'') био је необично важан револуционарни потез. До [[304. п. н. е.|304]]. п. н. е., када је законик објављен, свештеничка дружина понтифика (pontifices) објављивала је из месеца у месеп списак дана када су биле дозвољене [[суд]]ске расправе. Свештеници су дотада били једино надлежни да одреде начин како ваља вршити правне послове, које су формуле пуноважне и сл. Са [[Аристократија|аристократским]] породицима којима су припадале њихове старешине, ове су свештеничке дружине држале у својим рукама све правне послове. Аристократа, али реалан човек и праведан цензор, Апије Клаудије уз помоћ свога ослобођеника Флавија окончао је ово стање, и то у корист [[Плебејци|плебејаца]]. Они су добили писани [[законик]] и [[правилник]], па нису више били изложени на милост и немилост самовољи аристрократије.