Земљина кора — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене 89.216.143.228 (разговор) на последњу измену корисника Rubinbot |
|||
Ред 11:
Континентална кора се обично дели на ''гранитни'' - горњи слој и ''габроидни'' - доњи слој, који су међусобно раздвојени [[Конрадов дисконтинуитет|Конрадовим дисконтинуитетом]]. Та подела је погрешна јер [[габро]] не може постојати при условима високих температура и притисака који владају у доњем делу коре, него би морао прећи у [[еклогит]], ипак густина еклогита је превисока за вредност добијену сеизмичким мерењима. Ако би постојало довољно воде, габроидне стене би биле [[амфиболит]]и, који имају одговарајућа сеизмичка својства. Алтернатива је да је доња континентална кора састављена од [[гнајс]]ева и [[гранулит]]а различитог састава.
КОНТИНЕНТАЛНА КОРА
Земља је једина планета у Сунчевом систему са континенталном кором. Два најважнија фактора су омогућила њено стварање. Та два фактора су: 1) Земља има значајну количину воде 2) вероватно је једина планета у којој је било кретања плоча већих размера у значајнијем временском периоду.
Континентална кора може бити деблјие и до 80 km. Изграђена је од два ,,слоја“, различите густине и састава (слика 5).
,,Горњи слој“, мање густине, изграђен је од око 90% магматских, углавном киселих (грануитских) стена и метаморфита (гнајсева) и око 10% седиментних стена (доминирају пешчари и кречњаци).
,,Доњи слој“, веће густине, изграђен је од високометаморфисаних и дехидритисаних метаморфних стенакиселог и базичног састава (бели и црни гранулити, амфиболити). Граница између ова два слоја назива се Конрадов дисконтинуитет.
Најстарије стене континенталне коре су у Индерби ланду(Enderby Land) на Антартику (3.9 милијарди година) и југозападном Гренланду (3.8 милијардни година). Присуство детритичног циркона у неким Архајским метаморфисаним седиментним стенама указује да је на Земњи постојала и старија континентална кора која вероватно није сачувана. Ако овај детритични циркон долази из киселих магматских стена ,,острва“ континенталне коре постојала су и пре 4 милијарди година. Претпоставља се да су најранији гранити настали у зонама субдукције или тоњењем влажне океанске коре која при малом степену стапања даје салску магму.
Проучавањем протерозојских и архајских метаморфних терена указују на интезивну хоризонталну компресију због колизије континената са острвским луковима, што је вероватно један од важних механизама раста континенталне коре, односно континента. Континентална кора може настати и додавањем нових количина магми, спајањем нарастајућих клинова на континенталним маргинама, навлачењем, колизијом итд. Уконтиненталној кори генеришу се и највеће масе гранита.
Наведеним процесима ствара се континентална кора знатно веће дебљине (и до 80 km) од океанске коре, која је дебљине до око 12 km (слика 6).
Континентална кора се на основу геолошких и геофизичких карактеристика (слика 7) може поделити на:
- Континенталне и прекамбријумске штитове, који представљају стабилне делове континента, изграђене од прекамбријумских стена са врло мало или без седиментног покривача. Највећим делом су изграђени од метаморфних и киселих магматских стена. Старији су од 500 милијарди година до преко 3.5 милијарде година. Подручја штитова показују мале варијације у рељефу и тектонски су стабилни за дужи временски период. Захватају око 12% волумена укупне континенталне коре, а највећи међу њима су Афрички штит, Канадски штит, Антартички штит.
- Континенталне платформе су такође стабилни делови континенталне коре, изграђени од прекамбријумских стена као и штитови, али за разлику од претходних, покривају их седиментне стене дебљине и до 5 km.
Прекамбријумски штитови и платформе често се заједно називају кратонима који представљају стабилне делове континента у односу на суседне мобилне појасеве.
Палеозојски орогени појасеви су дужине од неколико стотина до неколико хиљада километара. Изграђени су од различитих врста магматских, метаморфних и седиментних стена. То су дубоко еродовани планински венци са слабо израженим рељефом и релативном тектонском стабилношћу.
Мезозојско-кенозојски орогени (планински) појасеви су по величини и склопу слични палеозојским орогеним појасевима, али су тектонски нестабилни. Три највећа орогена кенозојска појаса су Кордиљери, Анди и Алпско-Хималајски појас. У њима се јављају блокови, данас платои (Колорадо и Тибет) који нису претрпели деформације које су карактеристичне за орогене појасеве.
Терани су тектонски ограничени сегменти континента који имају другачију геолошку грађу, историју стварања, састав и склоп од околног подручја, односно околних терана са којима су, у већини случајева, у тектонском контакту. Нарастање терана до континента вероватно се јавља дуж субдукционих зона или трансформних раседа.
Срасли терани индицирају на велико померање од њиховог примарног места. Палеомагнетна проучавања потврђују ову предпоставку.
Претпоставља се да је 30% Северноамеричког континента формирано срастањем терана у последњих 300 милиона година. Неки терани представљају системе лукова или комаде континенталне коре, док други могу бити активни и асеизмички вулкански гребени, океански платои итд. Бројни потенцијални терани постоје данас у океанима, нарочито их има у Пацифику.
==Види још==
| |||