Музеј кнеза Павла — разлика између измена

'''Музеј кнеза Павла''' постојао је у [[Нови двор|Новом двору]] у [[Београд]]у од [[29. марта]] [[1935]]. до [[26. децембра]] [[1944]]. године.

Залагањем [[Кнез Павле Карађорђевић|кнеза Павла Карађорђевића]] спајањем Народног музеја (основан [[1844]]. са називом 'Народни музеум сербски', потом 'Народни музеј' најзад 'Народни музеј Краљевине Југославије'), који се од [[1929]]. године звао Историјско-уметнички (званично Хисторијско-уметнички) и Музеја савремене уметности (насталог [[1929]].) формиран је [[1935]]. године Музеј кнеза Павла. Био је у својој епохи средишња (матична) уметничка установа, не само музејског типа, већ опште-културне политике коју је Краљевина настојала да оствари, а то је била пре свега идеја интегралног југословенства (троименог народа) - Срба, Хрвата и Словенаца.

Први Музеј савремене уметности основао је кнез Павле Карађорђевић. Отворен је јула месеца [[1929]]. године са намером да се представи модерно европско стваралаштво са којим би се поредила актуелна српска и југословенска ликовна уметност да би се укључила у њене токове и модерни естетички контекст од краја 19. века до најновијег времена. Прва дела која су стигла у новоформирани Музеј били су поклони кнежевих пријатеља из аристократских кругова, рођака, лаичких поштовалаца, европских историчара уметности, попут Бернарда Беренсона и сер Џозефа Давина, али и самих уметника - [[Паја Јовановић|Паје Јовановића]], [[Лисјен]]а и [[Камиј]]а [[Писаро]]а и др. Године [[1930]]. [[Милан Кашанин]] је боравио у [[Париз]]у где за Музеј на аукцијама, из атељеа уметника и галерија купује дела [[Вламенк]]а, [[Утрило|Утрила]], [[Дифи]]ја, [[Шагал]]а, [[Модиљани]]ја, [[Дерен]]а, [[Вијар]]а, између осталих. Град [[Амстердам]] је [[1931]]. поклонио велику колекцију уметности 19. и 20. века међу који су биле и слике [[Ван Гог]]а и [[Мондријан]]а. Касније Музеј добија слике [[Моне]]а, [[Коро]]а, [[Гоген]]а, [[Писаро]]а и [[Матис]]а. До [[1933]]. Музеј је поседовао 443 слике и 58 скулптура од чега су 224 слике и 5 скулптура биле у власништву самог кнеза Павла.

Од оснивања Музеј савреме уметности (незванично већ тада називан Музеј кнеза Павла) био је у конфликтном односу са Народним музејем чији се директор, угледни историчар уметности и професор др [[Владимир Петковић]] енергично противио оснивању новог музеја и због финансија и због музеолошких разлога. Но, снажна иницијатива кнеза Павла одлучно је утицала да се од те две установе [[1935]]. године направи једна - прво под именом Краљевски музеј, а потом Музеј кнеза Павла. Тестаментарном жељом краља Александра, после његовог пресељења у двор на Дедињу, Нови двор у улици Краља Милана [[1933]]. године уступљен је Народном музеју и Музеју саврене уметности који се у то здање, адаптирано за музејске потребе, усељавају крајем [[1934]]. године. Уредбом од марта месеца [[1935]]. године ова два музеја се спајају у једну установу - Краљевски музеј, да би се августа исте године први пут званично појавио назив Музеј кнеза Павла. Но, већ пре тог датума, априла месеца Милан Кашанин је постављен за директора Музеја кнеза Павла. Напокон, [[18. јануара]] [[1936]]. Музеј свечано бива отворен сада са тим новим, коначним називом - Музеј кнеза Павла.

Тада је Музеј имао следећа оделења: Археолошко (које су чиниле Преисторијска и Античка колекција) и Средњовековно, као и нумизматичку збирку, лапидаријум и Галерију са 60 дворана за сталну поставку и повремене изложбе.

Љубитељ уметности и школовани историчар уметности (студирао је на [[Оксфорд]]у класичне науке, са филизофијом и историјом уметности), [[кнез Павле Карађорђевић]] ([[Санкт Петерсбург]] [[1893]] - [[Париз]] [[1976]]) имао је јасну визују о разлозима и циљевима оснивања првог Музеја савреме уметности у [[Краљевина Југославија|Краљевини Југославији]] [[1929]]. године који ће касније постати Музеј са његовим именом.

Страст за колекционирањем уметничких дела, уз личну и државничку потребу да Србију и Југославију уведе у ред просвећених и надасве културних европских држава, усмерила је у једном тренутку кнеза Павла да почне да разишља да од већег дела своје приватне збирке направи једну јавну колекцију доступну домађој и светској публици. Тада се код њега јавила и идеја о формирању једног музеја. Убрзо је [[1929]]. године то постао Музеј савремене уметности, а потом, [[1935]]. и Музеј који је добио његово име. Ово је заправо чест случај међу европском аристрократијом и светским индустријалцима и магнатима који су од својих личних збирки стварали велике музеје, данас надалеко чувене, попут [[Гугенхајм]]овог или [[узеј савремене уметности у Њујорку|Музеја савремене уметности у Њујорку]] (у коме је основ колекција породице [[Рокфелер]]) итд. Кнез Павле је у овој намери имао и неколико великих предности. Најпре је и сам био зналац уметности с обзиром да је био историчар уметности по образовању. Затим, имао је широки круг пријатеља и консултаната који су му помагали у колекционирању, на пример, сер [[Кенет Кларк]], [[Бернард Беренсон]], сер [[Џозеф Давин]] итд, истовремено и великих познавалаца уметности, али и вештих трговаца уметнинама. Најзад, у Београду му је десна рука у овој намери био др Милан Кашанин, дугогодишњи поуздани пријатељ, изванредни зналац уметности, напокон и посвећени директор кнежевих музеја - Музеја савремене уметности и Музеја кнеза Павла. Снажни кнежеви фолантропски пориви изгледа да су успешно компензовали, делом и супституисали његове тешке обавезе Краљевског Намесника, посебно у све драматичнијим унутрашњим и спољнополитичким приликама како се приближавао [[Други светски рат]].

Наслеђивањем, поклонима и аквизицијама кнез Павле је најпре делеко од увида јавности стварао колекцију која је потенцијално постајала једна од најрепрезенативнијих, не само у локалним оквирима. Када је она постала јавна, показало се да су његов укус и његово знање и сами за себе били сасвим довољни да та збирка када је постављена и отворена за јавност привуче пажњу не само неочековано великог броја домаће и стране лаичке публике, већ и стручних кругова који су схватили да се без неких њених, најрепрезентативнијих радова које је садржала, не могу правити велике преегледне изложбе неких од водећих уметника у њиховим епохама. Професионална, али и лична сатисфакција њеног аутора, кнеза Павла, тиме је морала бити потпуно задовољена. Бели двор, заправо Музеја кнеза Павла, постао је место ходочашћа бројних познавалаца уметности који су ту могли да употпуне своја знања о појединим светским уметницима. На културној мапи Европе, Београд се у то време уписао јој једним податком. Независно од политичке улоге коју му је дала историја, кнез Павле Карађорђевић се овим Музејем трајно уписао у културну историју Србије и Европе која је постала једна од најзнаменитијих установа уметности које су стваране током [[20. век]]а.

Место директора Музеја кнез Павле поверио је историчару уметности др [[Милан Кашанин|Милану Кашанину]] ([[Бели Манастир]], [[21. фебруар]] [[1895]] — [[Београд]], [[22. новембар]] [[1981]]) који је најпре радио као кустос у Музеју савремене уметности ([[1927]] — [[1935]]).

Кашанин је дипломирао Историју уметности на [[Сорбона|Сорбони]] у [[Париз]]у где је студирао од [[1918]]. до [[1923]]. године, а на београдско Универзитету је докторирао [[1928]]. Писао је приповетке, ликовне и књижевне критике, расправе из историје уметности. Био је покретач и уредник часописа „Уметнички преглед“ који је издавао Музеј кнеза Павла од [[1937]]. до [[1941]]. Пензионисан је [[1946]]. али је враћен у службу као директор Галерије фресака где је радио од [[1951]] (званично од њеног отварања [[1953]]). до коначног пензионисања [[1961]]. када постаје хонорарни сарадник.

Са будућим директором Музеја (од [[1935]]. до [[1944]]) кнез Павле није био само у пријатељским односима већ су они имали и заједничке погледе на ликовно стваралаштво што је свакако допринело да Музеј добије препознатљиву физиономију и угледну позицију међу институцијама културе свога времена. После одаптације Новог двора за музејке потребе Кашанин је начинио концепцију поставке уметничких дела која је заузела шездест дворана. Пре тог посла, Кашанин је обишао најзначајније музеје у [[Беч]]у, [[Праг]]у, [[Минхен]]у, [[Берлин]]у и [[Париз]]у, а у стручној и модерној реализацији поставке помогла су му и познанства са чувеним европским историчарима уметности, попут Кенета Кларка, Рене Игоа, Анрија Фосијона и др.

Ликовну критику почео је да објављује [[1924]]. године. Поред критике у области ликовних уметности пише и монографске студије, предговоре каталога, текстове о уметницима, о средњовековним споменицима и градовима, осврте на савремене изложбе у земљи и иностранству, приказе часописа и др. у дневним новинама „Правда“, „Политика“ и „Време“ и часописима „Реч и слика“, „Идеје“, „Летопис Матице српске“, „Српски књижевни гласник“ и „Уметнички преглед“. Одмах се прикључио оним критичарима који су у Србију донели модерну европску уметничку мисао која се залагала за нову уметност свог времена.

Од маја [[1927]]. почео је да ради као кустос у Музеју савремене уметности који је требало до добије „чисто уметнички и модеран карактер“. Уметничка дела за Музеј куповао је у [[Париз]]у и [[Лондон]]у, али и на домаћи ревијалним манифестацијама, попут пролећних и јесењих изложби у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“.

Најзначајније дело му је 'Српска књижевност у средњем веку' која је објављена [[1975]]. године, а сабрана дела су му штампана [[2002]]. Написао је и монографију „Музеј кнеза Павла. Модерна уметност“ која је на српском језику изашла [[1938]]. године а на француском [[1939]]. Исте године објавио је такође на француском језику знамениту књигу „Уметност Југославије, од зачетака до данас“. Од књига о ликовним уметностима најзначајније су му „Два века српског сликарства“, ([[1942]]), „Уметност и уметници“, ([[1943]]), „Савремени београдски уметници“, ([[1953]]), „Уметничке критике“, ([[1968]]).

* [http://www.royalfamily.org/exhibits/royal-palace/index_yu.htm Краљевски дворови у Београду]