|
* [[Међедовић]]
Српске народне приповијетке
* [[Чардак ни на небу ни на земљи]]
Скупио их и на свијет издао
* [[Немушти језик]]
Вук Стеф. Караџић.
* [[Дјевојка врза од коња]]
[Делови које не садржи издање: "Српске народне приповијетке. У Бечу, 1853"]
* [[Свети Сава и ђаво]]
Друго умножено издање.
* [[Не помози, Боже!]]
у Бечу
у наклади Ане удовице В. С. Караџића
1870.
---------------------------------------------------------------------------
--------------------------------------------------------------------------------
Додатак
У овоме додатку наштампане су оне приповијетке и шаљиве мале приче, за које је Вук у предговору првога издања ове књиге казао да их има још за једну овакву књижицу, и свакоме ће јамачно мило бити да их овдје има заједно са онијем приповијеткама првога издања.
И за ове се приповијетке мора казати да би оне много савршеније биле да их је Вук за живота свога сам на свијет издао, јер их је он хтио још нешто поправити и боље за штампу дотјерати, но кад то не бјеше суђено нека их сваки ево прими овако наштампане како су се у рукопису нашле; па ако се у њима нађе што погрјешно, нека сваки опрости и помисли: да је боље што су се и овако наштампале него никако.
--------------------------------------------------------------------------------
=Српске народне приповијетке=
==Баш Челик==
Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке. Кад га већ старост обузме, дође вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима препоручи да своје сестре даду за онога који први дође и запроси их. "Подајте" рече "тако не били проклети." Потом цар умре. Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама ватра око двора сипа. У двору се поплашише и стану од страха дрктати. На један пут неко проговори "отворите, царевићи, врата". На то вели најстарији син царев: "Не отварајте!" Средњи рече: "Не отварајте нипошто." Али најмлађи рече: "Ја ћу да отворим врата" па скочи и врата отвори. Како врата отвори, нешто уђе у двор од чега нијесу могли виђети друго ништа осим ватре да сипа, па проговара: "Ја сам дошао да вам просим сестру најстарију, и то сад овај час да је водим, јер ја не чекам, нити ћу више доћи да је просим, па ми сад одговор дајте, или је дате или не дате, хоћу да знам." Вели најстарији брат: "Ја је не дам. Како ћу је дати, кад не знам шта си и од куда си ноћас дошао, хоћеш одмах да је водиш, па не знам ни ђе би ишао сестри у походе." Средњи вели: "Ја не дам сестре ноћас да се води." Али најмлађи вели: "Ја је дам, ако је ви не дате; зар не знате што је наш отац казао?" па сестру увати за руку и дајући је рече: "Нека ти је сретна и честита!" Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха, сева, грми, тутњи, пуца, вас се двор стане љуљати, но то прође, и сјутра осване дан. Како сване, они одмах стану гледати, да л' има какога год трага, куд је она сила ишла од двора царског, али се ништа знати не море; нигдје никакога трага ни гласа. Друге ноћи у исто вријеме стане опет онака сила, хука и писка око двора царског, и неко почне на вратима говорити: "Отвор', царевићи, врата." Они се препану и отворе врата и неке силе страховите почну говорити: "Дајте ђевојку средњу сестру, ми смо дошли да је просимо." Вели најстарији брат: "Ја је не дам." Средњи вели: "Ја не дам сестре наше." Али најмлађи вели: "Ја је дам; зар не знате више што је отац наш рекао?" па узме сестру за руку и дајући је рече: "На, нека вам је сретна и честита!" И она сила с ђевојком отиде. Сјутра дан како сване, отиду браћа око двора и даље, па траже трага да л' се штогођ знати може, куд је она сила отишла, али ништа на овом свијету није се могло дознати као да није ни долазила. Треће ноћи у оно исто доба опет се затресе из темеља двор од велике силе и тутњаве, и неки глас повиче: "Отвори врата!" Цареви синови скоче и отворе врата, уђе нека сила па повиче: "Дођосмо да просимо вашу најмлађу сестру." Старији и средњи брат повичу: "Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову најмлађу сестру знати, куд је дајемо и за кога је дајемо, да је моремо походити као сестру своју." На то рече брат најмлађи: "Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било." Па ђевојку за руку, говорећи: "На, води је, па нека ти је сретна и весела!" а она сила оног часа отиде с великом хуком. Кад сјутра дан сване, браћа се врло забрину што се учини с њиховијем сестрама. Пошто прође доста времена, стану се браћа један пут међу собом разговарати: "Мили Боже, да чуда великога? шта се учини с нашијем сестрама кад не знадосмо ни трага ни гласа, куд одоше и за кога се удадоше. Најпослије један другоме рече: "Да идемо сестре наше потражити." И одмах стану се опремати сва три брата, узму новаца за пута, па пођу тражити сестре своје. Тако путујући заиђу у једну планину и цијели дан путоваше. Кад се мрак увати, они се договоре да им треба воду имати ђе буду законачили, па то и учине; дођу једном језеру па ту конак учине и седу вечерати. Кад почну лијегати да спавају, онда рече најстарији брат: "Ви спавајте, а ја ћу стражу чувати." Тако они два млађи брата заспе а најстарији остане стражу чувати. Кад буде неко доба ноћи, заљуља се језеро, он се јако препане, кад види да нешто од средине иде управо њему: то је била аждаха страховита са двије уши, па јуриш на њег учини, но он потегне нож и удари је и главу јој одсијече, па уши обадвије одсијече и к себи их у џеп остави, трупину и главу баци у воду натраг. У том сване; али браћа јоште спавају, ништа нијесу знали шта је најстарији брат учинио. Он их пробуди а не каже им ништа, отале се подигну и стану путовати даље. Кад се мрак почне приближавати, стану они једнако говорити да треба ђегођ близу воде заноћити, и сами се уплаше, јер су заишли у неке опаке планине; дођу једноме малом језеру, ту реку ноћити; наложе ватру и што су имали вечерају, потом почну да легну спавати. Тада вели онај средњи брат: "Ви спавајте, ја ћу ноћас чувати стражу." Они два заспе а он остане да чува стражу. Уједанпут брчак удари из језера, кад имаш шта и виђети! аждаха са двије главе, па јуриш, да их сва три прождере; али он скочи и повади нож, дочека аждаху и одсијече јој главе обадвије; потом одсијече уши и себи их у џеп остави, а остало баци у језеро. Но браћа за то ништа не знају, јер оба спаваше до бијеле зоре. Кад се сване, онда средњи брат повиче: "Устајте, браћо! свануло се" а они одмах скоче, опреме се и пођу даље путовати, ама нијесу знали ни ђе су ни у којој земљи. Велик страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану Богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше. Најпослије дођу порано опет код једног великог језера, и договоре се да даље не путују, него ту код језера да преноће, "јер" веле "може бити, ако даље одемо, да воде не нађемо ђе би могли заноћити" па тако ту и остану. Наложе ватру велику, вечерају и спреме се да легну спавати. Онда најмлађи брат рече: "Спавајте вас двоје, ноћас ћу ја стражу чувати", те такој оно двојица легну и заспе, а најмлађи најбоље гледаше око себе и често на језеро очи обраћаше: прође неко доба ноћи, док се све језеро стаде љуљати, пљусак од језера удари по ватри и загаси је половину, он потегне сабљу па стане до саме ватре, ал' ето се помоли аждаха са три главе, па на браћу јуриши, да их сва три прождере. Но најмлађи брат буде јуначка срца, не буди браћу своју, него срете аждаху па је удари трипут и све три јој главе одсијече, потом одмах уши одсијече и остави их себи у џеп, а трупину баци у језеро. Док је он то чинио, ватра се од оног великог пљуска угасила са свијем. Онда он не имајући чим ватру зажећи а браћу ае хотећи будити, пође мало у пустињу, не би л' штогођ виђети могао, али нигдје ништа. Најпослије попне се на једно дрво високо, па кад изађе у врх дрвета, погледа на све стране не би л' штогођ виђети могао; гледајући тако дуго опази ватру да се сјаји, па му се учини то близу, скине се са дрвета, па пође да ватру донесе и код браће наложи. Тако је дуго ишао, све му се чинило близу, кад на једанпут дође у једну пећину, у пећини гори велика ватра и ту има девет дивова, па натакли два чоека те их пеку уз ватру, једног са једне а другог са друге стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика пуна исјеченијех људи. Кад то царев син виђе, јако се препане, би се вратио, ама се не може, нема се куд камо. Онда повиче: "Добар вечер, моја дружино, ја вас тражим одавно." Они га добро дочекају и реку му: "Бог ти помогао, кад си нам друг." Он одговори: "Ваш довијека остајем и за вас ћу мој живот дати." "Хе" веле "кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?" Одговори царевић: "Хоћу, штогођ ви радите, то ћу и ја радити." "Е вала, добро кад је тако, сједи" па сви посједају око ватре, скину ону оранију, поваде онда месо па почну јести. Шњима и царевић једе, ама им очи завараје па баца месо преко себе, тако и печење поједу све; па онда рекоше: "Хајде да идемо у лов, јер сјутра треба јести." Отале пођу сви девет и царевић десети. "Хајде" веле му "овдје има један град и у њему цар сједи, отале се ми ранимо већ има томе више година." Кад се близу града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу: "хајде" веле "ти пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па је узми за врх и пребаци је у град, а врх јој задржи: код себе, да се скинем о низ њу доле у град." Он се попење па онда рече њима: "Ја не знам што ћу, нијесам овдје увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми покажете како ћу је претурити." Један се од дивова испење, увати за врх од јеле и претури је у град а врх јој задржи код себе. Кад се он тако намјести, онда царев син тргне сабљу па га дохвати по врату те му одсјече главу, а див пане у град унутра, онда он рече: "Е сад хајте по један редом да вас ја овамо спуштим." Они не знајући што је са онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њи све по врату, док све девет посијече па се скине низ јелу, и полако сиђе доле у град, онда пође по граду унакрст, али никог жива да чује, све пусто! Сам у себи помисли: баш су то све дивови изкоријенили и понијели! па онда дуго по граду тумарајући, нађе једну кулу здраво високу, и види ђе у једној соби свијећа гори, он отвори врата па уз кулу те у собу. Кад тамо ал' има шта и виђети! соба украшена златом и свилом и кадифом, у њој нема никога до једне ђевојке, а та ђевојка лежи на једном кревету па спава. Чим царевић уђе у собу, отму му се очи гледати ђевојку, кака је врло лијепа. У исто вријеме смотри да иде једна велика змија низ дувар, тако се пружила да јој је глава више главе ђевојчине била близу па се издигне и у један пут ђевојку у чело међу очи да уједе; онда он притрчи па повади мали нож, и прибоде змију у чело уз дувар, па онда овако проговори: "Да Бог да да се овај мој ножић неда ником извадити без моје руке," па онда похита да се натраг врати. Пређе преко бедема, уз јелу се испење и низ јелу сиђе на земљу; кад дође у пећину ђе су дивови били, узме ватре па потрчи и дође браћи ђе их још застане да спавају. Он ватру наложи, а сунце огране и сване се, онда он браћу избуди те устану и тако пођу даље. Истог дана наиђу на пут који води томе граду. У томе је граду живљео један силан цар који је свакога јутра ишетао у град и тужно сузе прољевао, што му народ у граду од дивова страда и поједен би, па се све бојао да му и ћерка једном не буде поједена, зато порани истога јутра па стане гледати по граду, а град опустјео, већ је мало и народа још остало, јер су све дивови појели, па оде тамо амо по граду, кад на један пут види неке јеле онако читаве из земље извађене па уз бедем прислоњене, а кад дође ближе, има чудо и виђети: девет дивова баш онијех крвника градскијех а њима свијема главе посјечене. Кад цар то види, јако се обрадује, а свијет се скупи и Бога стане молити за здравље онога који их је посјекао. У исто вријеме дођоше и слуге из двора царскога и јаве цару, како је шћела змија да његову ћерку уједе. Како то цар чује, одмах отиде у двор па управо у ону собу својој шћери, кад тамо, види змију прибодену уз дувар, па шћаше сам нож да извади из дувара, ама није могао.
Онда цар учини заповијест на све стране по његовом царству и огласи: ко је дивове побио и змију прибо, нека дође да га цар обдари великијем даром и да му шћерку за жену даде; то се огласи по цијеломе царству његовом и цар заповједи, да се главне механе по великим друмовима поставе, па свакога путника да питају, није ли дознао, ко је дивове погубио, па кад који чује за тог чоека, да цару јави, а тај чоек нека брже на муштулук оде цару, да га цар обдари. То се тако по царевој заповјести и учини, механе поставе на главне друмове и сваког путника питали би и за то казивали му. Послије неког времена ови тројица царски синови тражећи сестре своје дођу у једну од тијех механа да заноће те учине ту конак, а послије вечере дође механџија и у разговору шњима стане се фалити, шта је он јунаштва починио, па онда запита њих: а јесте ли и ви штогођ учинили до сад? Онда отпочне најстарији брат говорити: "Кад сам пошао с мојом браћом по овом путу, прву ноћ кад смо дошли коначити код једног језера у некој великој пустињи, кад браћа моја оба спаваху а ја чувах стражу, наједанпут аждаха пође из језера да нас прождере, а ја онда повадим нож и одсијечем јој главу: ако се не вјерујете, ево јој увета од главе", па извадивши и на сто их баци. Кад то чу онај средњи брат, и он рече: "Ја сам кад сам чувао стражу на другом конаку посјекао аждаху од двије главе: ако се не вјерујете, ево увета од обје главе", па извади уши и њима их покаже. Онај најмлађи ћути. Поче га механџија питати: "Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо, јеси ли и ти штогођ учинио од јунаштва?" Онда најмлађи отпоче да казива: "И ја сам нешто мало учинио кад смо заноћили ону ноћ код језера у пустињи, ви сте, браћо, спавали, а ја сам чувао стражу; кад би неко доба ноћи, заљуља се све језеро и изађе троглава аждаха и шћаше нас да прождере, онда ја повадим сабљу и главе јој све три одсијечем: ако не вјерујете, ево шест увета од аждахе." Томе се и сама браћа зачуде, а он настави казивати: "У томе се ватра угаси, а ја пођем да ватре потражим. Тумарајући по планини нађем у једној пећини девет дивова", и тако им све по реду каже што је учинио, и сви се томе чуду зачудише.
Кад то механџија чује, брже потрчи и цару све јави, а цар му даде много новаца, па брже пошаље своје људе да сва три царева сина њему доведу. Кад они изиђу пред цара, цар запита најмлађега царевића: "Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, дивове исјекао и шћер моју од смрти сачувао?" "Јесам, честити царе." одговори најмлађи царевић. Онда му цар даде своју шћер за жену, и допусти му да је он први до њега у своме царству, а оној двојици старије браће рече цар: "Ако хоћете, и вас хоћу оженити, па вам добре дворе саградити", но они њему кажу да су ожењени обојица, и цијелу му истину открију, како су пошли да сестре своје траже.
Кад цар све то чује, заустави само оног најмлађег код себе као зета, а оној двојици даде двије мазге новаца, и тако оба старија брата врате се своме двору и у своје царство. Онај најмлађи једнако мишљаше за својијем сестрама, и шћаше да иде да их тражи, али му је опет било и жао оставити своју жену, а и цар му то не даше учинити, и тако он за сестрама својима једнако вењаше.
Једном цар пође у лов, а њему каже: "Остани ти ту код двора и ево ти девет кључева, чувај их код себе; можеш" вели "да отвориш три четири одаје, тамо ћеш виђети да имаде и сребра и злата, оружја и много другијех драгоцјености, напосљетку можеш отворити све осам одаја, ама девету да се нијеси усудио нипошто отворити, јер" вели "ако то учиниш, зло ћеш проћи." Онда цар оде, а зета остави код куће; овај чим цар отиде, отвори једну па и другу собу и тако редом све осам собе, и види у њима свакојакијех драгоцјености, напосљетку кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: "Ја сам много чуда претурио, а сад да не смем отворити ову собу!" па и ту собу отвори, кад уђе унутра, има шта и виђети! У соби један чоек до кољена у гвожђе заковат и руке до лаката заковате обје, на четири стране имаду четири дирека, а тако од свакога дирека има по један синџир од гвожђа, и тако су крајеве своје саставили па онамо чоеку око врата обавили, и тако је тврдо оковат био, да се није могао никако мицати. Пред њим је била једна чесма на златном чунку извирала, и тако саљева се пред њим у једно корито златно. Близу њега стоји једна маштрава украшена драгијем камењем. Чоек би хтио да воде пије, ама не може да довати. Кад царевић све то види, он се већма зачуди, па се тргне мало натраг, а овај чоек проговори: "Оди унутра код мене, заклињем те Богом живијем." Овај уђе унутра код њега, онда му онај чоек рече: "Дај учини један севап, те ми дај једну маштраву воде да попијем, и знај за цијело да ћеш од мене за то добити на дар јошт један живот." Царевић се промисли: шта има боље него да добијем два живота, па узме маштраву, и да му пуну воде, те овај попије. Онда га царев син пита, како се ти зовеш, богати; по имену?" Овај одговори: "Ја се зовем Баш Челик." Царевић пође ка вратима а овај га стане молити. "Дај ми и другу маштраву воде, па ћу ти поклонити и други живот." Царевић помисли: "Сад два живота да ми поклони, а трећи имам, то је чудо велико," па узме маштраву те му даде; а овај попије. Царевић пође па почне да врата затвори, а Баш Челик рече: "О јуначе, поврати се код мене, кад си већ два добра учинио, учини и треће, даћу ти и трећи живот. Узми ову маштраву, наточи је па ми успи на главу, а ја ћу ти за то што ми воду успеш на главу дати и трећи живот те живи." Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе му на главу. Како му вода поспе главу, у онај мах прснуше алке око врата, и све гвожђе које је Баш Челика држало. А Баш Челик скочи као муња, па рашири крила, полети, и у исто вријеме узме под крило цареву ћерку, жену његова избавитеља, и тако на једанпут ишчезне из очију. Сад да видиш чуда; препане се царев син од цара! у том кад цар дође из лова, каже му зет његов све по реду, цар се већма у бригу даде, па му рече: "За што тако учини? јесам ли ти казао да не отвориш девету собу?" Царевић му одговори: "Немој се срдити на мене, ја ћу да идем да Баш Челика тражим и да повратим моју жену." Они цар га стане од тога одвраћати: "Немој" вели "да идеш ни пошто! ти не знаш ко је Баш Челик, мене је много војске и новаца пропало док сам Баш Челика уватио, него остани код мене, ја ћу ти испросити другу ђевојку, и не бој се, ја те опет милујем као сина свога." Али царев син није хтио никако слушати, него узме новаца за пута, узјаше свога коња па пође у свијет тражити Баш Челика. Путујући овако задуго дође у једну варош, како уђе гледа тамо амо, док на један пут повиче једна ђевојка с чардака: "Е царевићу, одјаш, коња па оди у авлију." Кад царевић дође у авлију и онда га срете ђевојка а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лице се љубе, а сестра њему говори: "Хајде, брате, са мном на чардак." Кад изиђу на чардак, онда царевић стане питати сестру своју, ко је њен чоек за кога се она удала, а она му одговори: "Ја сам се" вели "удала за цара змајског, и мој је чоек змај, него, брате, да те добро сакријем, јер мој чоек вели да би своје шуре исјекао кад би их само виђети могао; ја ћу њега најприје кушати, ако ти ништа не ћене учинити, ја ћу му казати за тебе. Па тако и учини: брата и коња му сакрије. Кад вече дође, змају зготове вечеру па га чекају, кад ето ти змајског цара! Како долеће у двор, сав се двор засветли и заблиста! Како уђе, одмах зове своју жену: "Жено" вели "овдје чоечја кост мирише, који имаде? казуј одмах." Она му рече: "Нема никога." а он вели: "То не може бити." Онда му жена одговори: "Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?" А змајски цар одговори: "Оног најстаријег и средњег би заклао па их пекао, а најмлађем не би ништа." Онда она вели: "Дошао је мој најмлађи брат а твој шурак." Кад цар чује, он повиче: "Дајте га." Кад шурака сестра доведе пред цара, цар скочи, руке шире, у лица се љубе: "Добро дошао, шураче." "Боље тебе нашао, зете!" "Гдје си?" "Ево ме." Па му прича од краја до конца. Онда му цар рече змајски: "Та куд идеш, Бога ти, прекојуче Баш Челик прође и пронесе твоју жену, ја га дочекам са седам хиљада змајева, па му не могох ништа учинити, прођи се ђавола, молим те, да ти дам новаца колико хоћеш, па иди кући." Но царевић није хтио никако да га слуша, него сјутра дан наумио да пође, а кад цар види да га не може да заустави и с пута да га одврати, онда му извади једно перо па му га да у руке, и овако му рече: "Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и Баш Челика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћу онда у исто вријеме да долетим са свом мојом силом теби у помоћ." Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету дође у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: "Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију." Царевић уђе с коњем у авлију, кад тамо а сестра средња срете га у авлији, руке шире, па се у лица љубе; води брата на кулу. Пошто сестра одведе коња у јарове а брата на кулу, пита брата како је дошао, а он њојзи све по реду каже, па је пита: "За кога си се" вели "удала?" а она му одговори: "Ја сам се удала за цара соколовског, и он ће до вече доћи; него да те добро ђегођ сакријем, јер он браћи мојој прети." Тако и учини и брата сакрије. Кад дуго не прође ал' ето ти цара соколовског! Како долеће, сва се кула заљуља од велике силе. Одмах му поставе вечеру, но он како дође, проговори својој жени: "Овђе има човечја кост." Жена говори: "Нема, чоече", па по дугом разговору она му вели: "Би ли ти мојој браћи штогођ, кад би који дошао?" Цар вели: "Ја би најстаријег и средњег много мучио, а најмлађем не би ништа." Онда му она за брата каже. Он брзо нареди да га доведу, а кад га цар види, скочи на ноге, руке шире па се у лица љубе. "Добро дошао, шураче." вели соколовски цар. "Боље тебе нашао, зете!" одговори њему царевић, па одмах седну вечерати. Послије вечере пита цар шуру свога куд је пошао, а овај му одговори, да тражи Баш Челика, и све му редом прича. Али цар га стане сјетовати: "Немој" вели "даље да идеш, ја ћу ти за Баш Челика казати: оног истог дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили шњиме, крв паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо! а ти да њему један нешто учиниш! Зато те сјетујем ја да се вратиш кући, и ево ти блага, узми и понеси колико гођ хоћеш." Али царев син вели: "Хвала та на свему, али се вратити нећу никако, него хоћу Баш Челика да тражим", а сам у себи мисли: зашто не би, кад имам још три живота! Кад соколовски цар већ види да га никако одвратити не може, извади једно перце па му га даде говорећи: "На ти" вели "то моје перо, па кад ти буде велика невоља, а ти искреши ватру па га запали, а ја ћу ти онда доћи с мојом силом у помоћ." Онда царевић узме перце па пође тражити Баш Челика. Путујући тако за дуго по свијету дође у трећу варош, како уђе у варош, ал' ето ти ђевојке па повиче са чардака: "Одјаши коња па ходи у авлију." Царевић сврата коња па управо у авлију, кад тамо ал' ево ти његове сестре најмлађе, руке шире, па се у лица љубе, води брата на кулу а коња у арове. Брат је пита: "За кога си се, сестро, ти удала, који је твој чоек?" Она му одговори: "Мој је чоек цар орлујски за њега сам се удала." Кад цар дође у вече кући, жена га дочека а он ни речи, него вели: "Ко је овдје у двор од људи дошао, казуј одмах!" Она му одговори: "Није нико", па почну вечерати. Онда му жена вели: "Да ли би ти штогођ мојој браћи учинио, да одкуд дођу?" Цар јој рече: "Ја би најстаријег ти и средњег брата убио, а најмлађег не би; њему би и у помоћ свакад притекао, кад би могао." Онда она цару каже: "Ево онај мој најмлађи брат а твој шурак дошао да ме види." Онда цар заповједи да га предањ доведу, дочека га на ноге па се шњиме пољуби и рече му: "Добро дошао, шуро!" А тај њему одговори: "Боље тебе нашао, зете!" Па одмах сједну вечерати. За вечером се разговарају о свачему, и напосљетку царевић каже да иде Баш Челика да тражи. Кад то зачу цар орлујски, стане га одвраћати говорећи му: "Прођи се ти, шуро, тога ђавољег врага, и не иди тијем путем, него остани овдје код мене, бићеш свега задовољан." Али царев син то не слуша, него сјутра дан како сване опреми се и пође даље тражити Баш Челика. Онда цар орлујски кад види да га одвратити не може, извади једно перце па га даде шури, "на" вели "шуро, кад ти буде невоља, ти укреши ватру па га запали, ја ћу ти онда с мојијем орловима одмах у помоћ доћи." Царевић узме перце и пође тражити Баш Челика. Путујући по свијету од града до града тако све даље и даље најпослије нађе своју жену у једној пећини. Жена како га види, зачуди се па му рече: "За Бога, чојче, од куд ти овдје?" А он јој све по истини каже, и вели: "Бјежи, жено, да бјежимо!" Но она му на то одговори: "Куд ћеш, кад ће нас Баш Челик стићи одмах, па ће" вели "тебе погубити а мене вратити. Царевић знајући да има још "три вјекова да живи, наговори жену да бјеже, па тако и учине. Но кад они почну бјегати, Баш Челик то дозна па брже потрчи и царевића стигне па повиче: "Е царевићу, зар ти украде жену", па му жену отме и каже: "Ја ти сад живот праштам, јер знам да сам ти казао, да ћу ти дати три живота, па сад иди, ама више за жену немој да се враћаш, јер ћеш погинути." Пошто то рече Баш Челик, одведе жену са собом, а царевић опет остане сам не знајући што ће. Најпослије се ријеши да на ново иде за жену своју. Кад дође близу оне пећине, улучи прилику кад Баш Челик буде отишао, па жену опет поведе са собом да бјеже. Но Баш Челик одмах то дозна, па потрчи и царевића стигне па повади стријелу и повиче: "Волиш ли" вели "да те устријелим или да те сабљом посијечем?" Царевић стане се молити, и Баш Челик му рече: "Ја ти сад и други живот поклањам, но ти кажем да се више не усудиш да се за жену враташ, јер нећу више да поклањам живот, но ћу те на мјесту погубити." Пошто то рече, узме жену па је одведе, а царевић опет остане сам мислећи све једнако, како би жену своју избавио. Најпослије сам себи каже: "А што би се Баш-Челика бојао, кад још имам два живота, један што ми је он поклонио, а један мој?" па закључи да се сјутра жени поврати, кад Баш Челика није било код ње: "Хајде" вели "да идемо бјежати." Она га разбијаше да им није вајде бјежати, јер ће их стићи, но чоек њен примора је, па почну бјежати, а Баш Челик брзо их стигне па повиче: "Чекај, ја ти више не праштам!" Царевић се препане и почне га молити да му опрости, али Баш Челик рече му: "Знаш ли да сам ти казао да ћу ти поклонити три вијека? ето сад ти трећи поклањам, и више живота од мене немаш, него иди кући, и немој живот свој што ти га је Бог дао да изгубиш." Царевић видећи да против ове силе не може ништа, пође кући, но једнако мишљаше како би жену своју Баш Челику отео, док му на једанпут падне на ум, што су му зетови казали, кад му је сваки од њих по једно перце дао. Онда рече сам себи: "Хоћу баш и четврти пут да се вратим да жену моју повратим, па ако ми буде до невоље, онда ћу пера да запалим да ми зетови у помоћ дођу," па се одмах дигне и опет се врати оној пећини, ђе Баш Челик држаше жену његову, и кад из далека види да Баш Челик некуд оде, јави се жени, а она се зачуди и препане па му рече: "Бога ти, зар ти је тако омрзнуло живљети, те си се вратио по мене!" Но он јој каже за зетове како су му дали сваки по једно перце, па како ћеду му доћи у помоћ, ако му буде до невоље, "па за то сам" вели "још једаред дошао по тебе; хајде одмах да бјежимо" и тако и учине и почну бјежати, али Баш Челик то одмах дозна па из далека повиче: "Стани, царевићу, нијеси утекао!" А царевић кад види Баш Челика, повади она сва три пера и кресиво, па стане кресати док мало ватру прижеже па запали сва три пера, али док је запалио Баш Челик га стигне, потегне сабљу и царевића на двије поле расјече. У исти час ето ти чуда! Долети цар змајски са својијем змајевима, цар соколовски са соколовима и цар орлујски с орловима, па се с Баш Челиком страшно побију и много се крви пролије, али Баш Челик опет уграби жену и утече.
Онда три цара стану свога мртва шура гледати и закључе да му живот поврате, па онда запитају најбржа три змаја који може најбрже с Јордана воде донијети. Један вели: "Ја могу за по сахата;" други вели: "Ја могу за један четврт сахата;" трећи вели: "Ја могу за девет тренутака." Онда цареви повичу овоме: "А сад ти, змаје, брже похитај", овај рашири силу ватрену и донесе заиста за девет тренутака воде с Јордана. Цареви узму воду, поспу водом по онијем ранама, куд је царевић расјечен био, кад поспу, ране се саставе, и царевић скочи на ноге те оживи.
Онда га цареви сјетују: "Иди сад кући, кад си се смрти избавио." Царевић њима вели да ће јошт једанпут да иде срећу покушати и жену ма на кој начин украсти. Цареви, зетови његови, веле му: "Немој, погинућеш заиста сад ако одеш, јер живота ти другог нема осим онога твога од Бога. Али царевић неће за то да чује. Онда му цареви реку: "Е кад већ хоћеш силом да идеш, а ти немој одмах жену да водиш, него јој кажи да пита Баш Челика, ђе му је јунаштво, па онда дођи да нам кажеш, ми ћемо ти помоћи да га освојимо." Онда царевић оде кришом и дође жени, па је научи да куша Баш Челика ђе му је јунаштво, па се врати натраг. Кад Баш Челик кући дође, жена га стане питати: "Бога ти, ђе је то твоје јунаштво?" Баш Челик јој рече: "Моја жено, моје је јунаштво у сабљи мојој." Онда се жена стане молити спрам сабље Богу. Баш Челик кад то види, удари у смјех па рече: "О луда жено! није моје јунаштво у сабљи, него је у мојој стријели" а она се онда окрене Богу молити спрам стријеле, а Баш Челик јој рече: "О жено, добро ли те неки учи да ме кушаш, ђе је моје јунаштво! ја би рекао да је жив твој чоек, па он те учи." а она се почне клети да је нико не учи, јер и нема ко. Послије неколико дана дође јој чоек, она му све каже како још није могла дознати од Баш Челика, ђе му је јунаштво, а чоек јој одговори: "Кушај га опет" па оде.
Кад Баш Челик дође, жена га стане опет питати, ђе му је јунаштво. Онда јој Баш Челик одговори: "Кад ти моје јунаштво тако поштујеш, ја ћу ти истину да кажем, ђе је моје јунаштво," па онда стане казивати: "Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје јунаштво, ама се она лисица неда лако ухватити: она се може претворши у разне начине." Сјутра дан кад Баш Челик оде, царевић опет дође жени својој да чује шта је дознала, а жена му све каже. Онда царевић отиде управо зетовима, а они га једва дочекају да чују, ђе је Баш Челиково јунаштво, па се одмах дигну и са царевићем отиду. Кад тамо дођу у ону планину, пуште орлове да лове лисицу, а лисица побегне у једно језеро које је било у сред оне планине, и претвори се у утву шестокрилу, али соколови одмах за њом и одандје је изагнају, онда она полети у облаке па почне бјежати, а змајеви за њом! Она брже онда претвори се опет у лисицу и стане по земљи бјежати, али ту је орлови дочекају и остала војска, па је салете и ухвате. Онда цареви заповеде те се лисица распори и срце извади па наложе ватру, срце распоре, из срца тицу изваде и у ватру баце, како тица изгори Баш Челик погине. Царевић онда узме своју жену па оде шњоме кући
--------------------------------------------------------------------------------
==Ћела==
Био један цар па имао три кћери. Две старије уда за царске синове, а на најмлађој науми да остави царство, јер је била најлепша. У тога цара био је један слуга којега су звали Ћела, јер је био ћелав. Тај слуга ништа друго није радио, него само по башчи што је требало, али му је башча тако била урађена као да је у њој радило десет људи, и сви су се томе чудили. Царева је кћи често гледала с пенџера у башчу и говорила у себи: "Боже мој, каква је то лепа башча и како је урађена, а ради је само један човек, па још да је какав, него мали као шушица!" Једно јутро царева кћи гледајући тако с пенџера и чудећи се, опази Ћелу у башчи па му проговори: "За Бога, Ћело, како можеш ти сам толику башчу тако лепо радити и држати?" А он јој одговори: "Госпођо девојко! ако си рада знати, порани побоље па ћеш видети." Друго јутро царева кћи урани врло рано, и стане да гледа у башчу нејављајући ни оцу ни матери, кад али Ћели дошао змајевит коњ и донео му госпоско одело и оружје, и довео уза се троје четворо чељади те раде башчу, а Ћела се обукао у оно одело, те постао са свим други: није више ни ћелав него леп момак што може бити, па узјахао на онога коња, те се шеће по башчи, а коњ да се помами под њим: све му варнице из ноздрва севају. Она како види Ћелу, загледа се у њега, али није хтела за дуго никоме казати. Кад многи просци стану долазити и просити је, она најпосле каже да не ће ни за кога него за Ћелу. Цар и царица кад то чују, стану је ружити и хулити: "Како би ти за слугу пошла, па још да је какав, него Ћела. Хоћеш да нам срамотиш царство." Али она то не хтедне ни слушати, него рече: "Или за њега или ни за кога." Кад отац види да ништа не помаже, обуче је у простачко одело и начини је као пуку простакињу, те је уда за Ћелу, па им да иза града мало земље, а Ћела онде начини башчу и у њој колебу, и стане живети с царевом кћери као сваки башчован, носећи зелен у град и тако по штогод заслужујући. Али кад је год хтео, могао се претворити у најлепшега човека, само је требало да звизне, па би одмах дотрчао змајевит коњ и донео госпоско одело и оружје. Тако је трајало за неко време, али на један пут ударе непријатељи на Ћелинога таста са две стране, да није знао куда пре. Онда рече у себи цар: "Оне две кћери што сам удао за царске синове, имам сад од њих помоћ, а ову од које сам се највише надао, дадох за рђу." И тако цар у великој бризи изда заповест, да свако иде на војску штогод може сабљу пасати. Ишле су војске све једна за другом пред непријатеља, а гласови цару једнако несретни долазе да војска пропада. Најпосле подигне се цар сам собом да види, како је тамо. За њим пође и мало и велико, а с њим и Ћела на једном коњичку. Сви су се Ћели подсмевали говорећи: "Сад ће добро бити, иде Ћела, он ће непријатеља потрти и умирити." Кад дођу тамо, стану у логор, а и Ћела за себе шатор начини, и остану онде три дана на миру. А четврти дан започне се бој. Сад Ћела звизне, а коњ змајевити обри се пред њим. Ћела одмах обуче оне госпоске хаљине што му је коњ донео, припаше сабљу па уседне на коња и одмах улети у бој. Како он улети у бој, сва се непријатељска војска узбуни: не зна се или више он сече или му више коњ тлачи. И тако за тили час војска непријатељска прсне и разбегне се куд које. Одмах дође глас цару под шатор да је у његовој војсци био јунак који је непријатеља побио и да непријатељ иште мир. Цар одмах заповеди да тај јунак дође предањ и да иште што хоће да га дарује. Ови први гласници још и не оду да траже онога јунака, а то дођу други и кажу да је то његов Ћела. Цар се удиви кад то чује, и није хтео веровати: "Кад би он био, он би дошао к мени." А Ћела му поручи: "Кад пођемо кући, напоред ћу с њим јахати." Кад се после тога учини мир и пођу натраг. Ћела савије свој шатор и оно мало пртљага, и метне на свога коњичка, па онда звизне а коњ се змајевит обри пред њим. Он обуче госпоско одело и уседне на змајевита коња па пође с царем напоред да га сви виде да је он. Кад цар види да је он, од радости се заплаче и тако у радости дођу кући и онде цар још за живота свога преда Ћели царство, те Ћела постане цар.
--------------------------------------------------------------------------------
==Гвозден човјек==
Био један цар, па имао три сина. Кад му синови дорасту до женидбе, онда им он заповеди да се попне сваки на кулу, па да с куле застрели: где кога падне стрела, оданде ће му довести девојку. Синови послушају оца, па кад застреле старија двојица, стреле им падну у два града; а кад најмлађи застрели, његова се стрела изгуби, па је стану тражити ма све стране, и никако да је нађу; најпосле нагазе на некаку бунарину, кад тамо – у бунарини једна велика жаба, и код жабе стрела најмлађега царева сина. Брже боље јаве цару како су нашли стрелу, а цар, кад чује, одмах доведе девојке из она два града за два старија сина, а за најмлађега донесе ону жабу, па их венча и учини велико весеље. Кад буде време, сведу младенце, старија два брата сведу с њиховим девојкама. а најмлађега са жабом. Пошто их сведу, али из оне жабе изиђе красна девојка, што је нигде у царству нема, само жабља кожа остане на земљи, а кад буде ујутру, девојка опет уђе у жабљу кожу, и тако све дањом жаба а ноћом девојка. После неколико дана запита га мати: "За Бога, синко, како ти је с оним гадом?" А он јој каже: "Е моја мати, да ти видиш каква је то лепота, извуче се из оне кошуљице, па је онда девојка што је нигде под небом нема." Онда му рече мати: "За Бога сине, па да је опростимо. Довече укради кошуљицу па метни на пенџер, а ја ћу је полако узети с пенџера па ћу је бацити у пећ нека изгори." Он послуша матер; кад буде у вече, и од жабе изиђе девојка, он јој украде кошуљицу, па метне на пенџер, а мати дође па је узме и баци у пећ, те изгори. Кад пред зору устане девојка па стане тражити кошуљицу да се претвори жаба, али кошуљице нема, и тако она остане девојка. Кад ујутру сване, изиђе она на поље, кад је виде, сви се зачуде: не могу да се нагледе таке лепоте.
Кад дође прва недеља, отиде царица са својим снахама у цркву; кад изиђу из цркве, сав народ стао па гледи каква је то лепота; за царицу нико ни мукает. Онда почне злобити царица најмлађој снаси својој, па како отиде у двор, одмах рече цару: "Ја не ћу с тобом хлеба јести, ако тога најмлађега сина не истераш из двора." Цар је стане блажити, и једва је мало умири. Кад дође недеља, опет царица отиде са својим снахама у цркву; па кад изиђе из цркве, сав народ стао па гледа најмлађу цареву снаху, и чуди се такој лепоти. Онда царица како отиде кући, одмах на цара: "Или он из двора, или ја. Кад цар види да се нема куд ни камо, дозове најмлађега сина, па му рече: "Синко! ја чујем да се ти хвалиш да можеш једним рупњаком проје сто браваца нахранити." Он се сиромах стане крстити говорећи, да он то није никад ни помислио. Али цар ни пет ни девет него: "Ако то не урадиш, на теби нема главе." Онда он сиромах отиде плачући к жени својој, а она га запита што плаче, а он јој каже све шта је и како је. Онда му она рече: "Не бој се ништа, иди на ону бунарину, где сте мене нашли, па се наднеси над њу па вичи: "Шура, шура." Он ће се одазвати па ће те питати шта ћеш, а ти му кажи све шта ти је отац казао." Он послуша жену своју, отиде на бунарину па стане викати: "Шура, шура." А шура се одзове из бунарине: "Шта ћеш?" а он му се потужи како хоће отац да га погуби, ако једним рупњаком проје сто браваца не нахрани. Онда му шура рече: "Почекај мало," па му избаци једнога свињара па му рече: "Ти само један рупњак извади из амбара, па се онда не старај, свињар ће вући колико год устреба, а нико га не ће видети." Царев син узме свињара, па с њим кући. Кад дође кући, а свиње гладне циче по двору, чекају да им се да јести, и сав двор изишао да види шта ће бити. Онда најмлађи царев син отвори амбар па изнесе један рупњак проје, те успе свињама; свиње једу а онај свињар једнако досипа, а нико га не види. Цар остане чудећи се, где се наситише сто браваца од једнога рупњака проје. Онај свињар после отиде својим путем.
После неког времена опет цар дозове најмлађега својег сина, па му рече: "Ја чујем, где се ти хвалиш да можеш напојити сто волова једним каблом воде." Он се сиромах упропасти и стане се одговарати, да то није никад ни помислио. Али му се цар не дадне много одговарати, него му рече: "Ако то не урадиш, на теби нема главе." Онда он сиромах отиде кући плачући, а жена кад га види где плаче, запита га што плаче, а он јој приповеди како га на ново отац беди. Онда му она рече: "Иди опет на ону бунарину па вичи: "Шура, шура," а он ће се срдити и рећи ће ти: "Аратос ти и такога зета," а ти му кажи: "Невоља ме тера," па му приповеди све шта је и како. Он послуша жену своју, отиде на бунарину, и стане викати: "Шура, шура!" а шура му се срдито одзове: "Аратос ти и такога зета, шта ћеш опет?" А он му одговори: "Шура, невоља ме тера, отац ми заповедио да једним каблом воде сто волова напојим " Онда му шура рече: "Почекај мало." Те му избаци једнога говедара, па му рече: "Ти само један кабао извуци из бунара, па успи у валов, после немај бриге, овај ће говедар вући колико год устреба, а нико га не ће видети." Он захвали шури, па узме говедара, па с њим кући; кад тамо, а волови дрежде око валова, чекају да им се да вода, и сав двор изишао да види шта ће бити. Онда најмлађи царев син извуче кабао воде, па успе воловима у валов: волови пију, а онај говедар једнако долива, а нико га не види. Цар остане чудећи се, где се напоји сто волова од једнога кабла воде. Онај говедар после отиде сам својим путем.
После некога времена опет дозове цар најмлађега сина, па му рече: "Ја чујем да се ти хвалиш да можеш довести гвоздена човека." Он се сиромах стане одговарати, да то није никад ни помислио, али цар: "Ни речи више; него ако то не урадиш, на теби нема главе." Онда он сиромах отиде к жени својој плачући, а жена кад види где плаче, пита га: "Што плачеш?" А он јој каже шта је и како. Онда му она рече: "Иди опет на бунар, па вичи: "Шура, шура," он ће се одазвати и срдиће се па ће ти рећи: "Аратос и такога зета." Али ти му кажи: "За Бога! невоља ме тера!" па му приповеди све редом." Он послуша жену, отиде на бунар, па стане викати: "Шура, шура!" Он се срдито одзове: "Аратос и такога зета, шта ћеш опет?" А он му одговори: "За Бога, шура, невоља ме тера; иште отац да му донесем гвоздена човека, да се с њиме разговара." Онда му шура одговори: "Почекај мало; сад ћу ја изаћи, али се немој препадати ни стравити." Кад мало час, али ето ти гвоздена човека. Велики је, страшан је! вуче буџу за собом, све оре земљу, иде за њим бразда као да осам волова оре.
Кад цар издалека угледа где иде гвозден човек, он се поплаши, те затвори дворове, па побегне на горње чардаке, и затвори се. Кад дође гвозден човек, стане лепо на вратима лупати да му отворе, а кад види да нико не отвора, он бубне песницом у врата, а врата се одмах на двоје распадну, тако отвори редом сва врата и дође пред цара. Кад дође пред цара, запита га: "Шта си ме звао?" А цар ћути као нем. "Та шта ти имаш са мном." рече гвозден човек, па га зврцне у чело, а цар одмах душу испусти. Онда гвозден човек узме зета свога па га постави за цара, и тако је најмлађи син са својом женом царовао до свога века.
--------------------------------------------------------------------------------
==Кум риба==
Некаквоме чоеку умираху ђеца: нека једва крст дочекају а нека ни петнаест дана. Свуда је на пророчице ходио и на пророке књигу отварао, али ништа фајдисало није, док некаква пророчица сјетује овога чоека и даде му некакав запис говорећи: " Узми ови запис и стави га твојој жени да га носи о грлу, ма немој да шњиме изван куће изађе. Она ће ти останути тешка, и када дође вријеме да роди, не зови друге бабице да дијете обаби него мене." Чоек узме запис и да га жени да га носи казавши јој, како му је пророчица рекла, те она те исте године остане тешка. Али несрећом испред самога рођења пође негђе изван куће и заборави снимити с грла они запис, и не би се ни тадар досјетила, него јој дође некаква мука у дроб, те она трчи дома и теке дође, изби дијете мушко мртво и лаком главом не даде. Досјети се сиромашица жена, али сврх свијех јада не казује мужу да не буде више трлабуке. Кад чује муж за несрећу, стане лелекати колико да је главом погинуо, па одмах опет к оној пророчици, а она када дође, сјети се што је, али ништа мужу нешће казивати, него опет жену му покара и сјетује да посан сега бољи опаз има. По том жена мало је кад изван куће и излазила, а ако је кад и изљегла, остављала је запис дома, те опет остане тешка; и када дође вријеме од рођења, пошљу за ову пророчицу да дијете баби. Кад ли ево роди сина у крвавој кошуљици. Кад пророчица види, сјети се да је вједогоња, па сутуке ради изнесе дијете на двор од куће и завика иза свега гласа: "Чуј пуче и народе! роди вучица вука, свему свијету на знање а ђетету на здравље." Обесели се отац и хоћаше у пут да се дијете крсти бојећи се смрти, али му не даде пророчица говорећи: "Не, ја знам што ћу чинити, ако желиш да ти дијете здраво остане и дуго живи." На то узме дијете, повије га, и објеси му драги камен о врату и на један листић карте запише: "Прими куме Бога и светог Јована а дар узми", па изнесе дијете и остави на раскрсницу близу некаке ријеке, и отолен дома у оној га чоека. Дијете само а зар и гладно, стане плакати, а било рано, те се нико онуда не намјери, док у оној ријеци зачује некаква велика риба, те она на суво, и по гласу набрбље оно дијете, и теке што зинула бјеше да га прождере, засја се они драги камен, те она да види шта је, кад ли – види и они запис ђетету на прсима, па се устегне на се, и ухвати дијете у чељусти те шњиме очиној кући. Они код куће опазе издалека рибу, ђе дијете у зубима носи, и ђе риба вриском трчи, а дијете пишти и цичи, те сви у плач и у вриску, а пророчица их стане тешити и говорити да се не боје, јере је то сјен ђетета, и изтрчи на сусрет риби и дијете прими. По том зовну попа да дијете крсти по закону, а за кума ону исту рибу. Кад сврши поп крштење, крену сви дома да пију и на честито, а кума риба нешће, него узе они драги камен, и отолен као најбржа тица полеће и остани се у сиње море, и ништа не рече друго, него: "С Богом, куме! кад ја из мора опет изишао, тадар и ти умрьо!." Ово је дијете живљело Бог зна колико и докле, и кад је већ под старост хтио да умре, покаже му се опет она иста риба, и тек што се шњиме опрости, он умре, а рибе нестане с те стопе да нико ко се ту намјерио, не виђе куђ се ђеде и што се од ње учини.
--------------------------------------------------------------------------------
==Царичина снаха овца==
Бијаше некаква зла царица, која многе људе и жене с овога свијета смицаше да се никада није нико могао досјетити, и немаше друго никога него једнога једиктога сина којега мишљаше наком себе за цара оставити. Кад дође вријеме да царица жени сина, рече му: "Ја сам нашла за тебе ђевојку сјеновиту, која ће ти крилате јунаке рађати, и ако ову не узмеш што сам ти ја нашла, пази се што ће ти се догодити." Син јој на то одговори да јој захваљује на свима ђевојкама од свијета и на свима крилатијем синовима, јер је већ нашао ђевојку, и да ће је на срамоту материну вјенчати, већ ниједну, макар се никада и не оженио. Пошто царица ово чу ражљути се и запријети му говорећи: "Ела, ако ти баста." Царев син матери за инат ожени се и зовне вилу за кума и змаја за старога свата, те с ђевојком дома, говорећи својој жени да се од његове матере чува и крије, да је ненадно чудо не снађе "јер је'' вели "она некака жена удесне руке тако да су моја сва браћа и сестре па и сам отац на пречац помрли, или их је она потровала или замађијала." Прође неколико времена и царица не види своје снахе, и колико је гођ настајала да је види, ништа није могла учинити, док једно јутро несрећом пође јој муж у лов, и залуду затвори врата од камаре ђе му је невјеста спавала; јер царица обазна да је он отишао у лов, те некакијем штапом такне у вратнице те врата једанак бупише на тле. Препаде се сирота невјеста, скочи у сусрет свекрви, и пане пред њом на гола кољена као да јој се умоли и опроштење иште. А она је подиже говорећи: "Не бој се, мој синко, ја нијесам за друго дошла него да те дарујем као поправ своје дијете." Ово изрекавши извади један прстен и ухвати снаху за руку, пак мећући јој ови прстен на прст проњуњори неколико ријечи, а она њу у руку по закону пољуби и захвали на прстену. Царица отиде с те стопе, а снаха јој гледајући и премећући они прстен, какога још у своме вијеку није виђела, тако је био лијеп, мало за тијем претвори се у овцу и там амо кроз камару стане блејати. Царица је имала негђе потајно некаку велику аждају, и кад би кога очарала овијем прстеном, и пошто би се прометнуо у овцу, повела би овој неситој аждаји и теке се враћаше да ухвати и поведе снаху, приспије у толико и њен син из лова те једанак се нађу на вратима од камаре. Кад га жалосна жена види, почне около њега и узањ скакати и блејати да се и сам царичин син зачуди, и не могаше да проговори ријечи, крстећи се од чуда, и најпослије матер запита: "Откуд ова овца овђен?" "Камо ми жена?" Она се смете не знајући му шта одговорити, него то толико да ништа не зна, и закуне се ње проклетом душом. Видећи царев син да му жене нема, а ова овца мимо икаке овце ђе непрестано њега у очи гледа, около нога му се увија и непрестано блеји, стави се да је замађијана, те он од жалости да сам себе убије и тражећи нож кроз камару, види они удесни прстен у камари, и пружи руку да га узме, а овца на њега скочи и не да му га узети, него на њега насрће да му оба ока избије. Сјети се он злу, те узме овцу, па с њом у гору тражећи и зовући куму вилу, док је некако дозове, па кад се састану, каже јој он све како је и што је, а вила му одговори: "Она ти је затрављена и замађијана, ма ја прије него се договорим са својијем братимом змајем, ни шта ти не умијем рећи." Онда ти вила некуда полеће и доведе змаја. Кад се сви састадоше и змају казаше све потанко, циче змај да се сва гора устресе, и рече цареву сину: "Ако желиш да опет твоја жена остане кака је и била, треба да двије душе изгубимо." "Које?" упита царев син. "Твоју и моју мајку", одговори змај, а змајева мајка била је она аждаја у царице. Царев син на то пристане, али вила рече им: "Не тако, ако су вам мајке душу изгубиле, немојте ви; него хајде ти змају закуми матер аждају, да више не прождире Божјих душа, а ја ћу куму царицу, да се већ окани злочинити." И тако пођу сви дома, закуме у три пута аждају, а три пута царицу, и оне им се закуну да не ће, те царица извади други прстен, даде овци, а овца проврже се опет каква је и била. И Бог ми те веселио!
--------------------------------------------------------------------------------
==Вилина гора==
Имао Некакав богати човјек јединка сина, па отхранивши га до оружја пошље га по свијету да тече, али не тече да аспри стече него да стече памети, и да види идући по свијету како се трудио живи и како се ваља мучити да се овога краткога. вијека поштено живи, и даде му неколико аспри што ће му доста за пут бити. Кад га опреми, многе му ствари препоручи а највише да чува новац, пак га с благословом отпусти. Идући овај младић по свијету дође у некакав град гдје види да једнога човјека воде на вјешало. Он се зачуди пак притрчавши запита шта је скривио ови сиромах човјек те га на смрт осудише, а неки му одговори: "Ови је човјек дужан мнозињи, и не имајући откуда да све свакоме исплати, по законима овога мјеста заслужио је смрт." Он чувши ово запита суднике: "Господо! јели могуће да ја тога човјека од смрти откупим, и да платим што је дужан?" Они му одговоре: "За што не! плати толико и толико па ево ти човјека да од њега чиниш што хоћеш." Он извади све оно новаца што имаше па најпослије све хаљине до кошуље, и кад намири колико је требало, судници му дадоше човјека, те он с њим по свијету просећи од врата до врата. Једну вечер лежећи заједно ова двојица, рече откупљеник: "Мени се додијало већ овако живјети, а још ми је жалост виша тебе гледајући ђе с мене страдаш, него хајдемо у вилину гору, тамо ћемо наћи једну моју посестриму и она ће нам казати начин како ћемо обојица обогатити." Младић пристане на ово и упуте се к вилиној гори све странпутицама некијем, калаузећи откупљеник а младић сустопице за њим, док тако дођу у некаку гору, којој врх до мјесеца дотицаше, а листови јој златни бјеху а стабла сребрна, а усред ње виђаше се велики плам и дим од огња. Младић видећи то препадне се и упита свога друга: "Шта је ово? каково је ово чудо." А он му одговори: "Не бој се, ово је све моје посестриме и њезине матере, па и наше, само теке знади да се ми двојица не можемо њима на један пут изненада јавити, него ја отидох к њима да им се јавим и да им кажем да смо дошли к њима да с њима живимо, а ти ме причекај овђен под оно дријево, те је од сухога злата а перја су му бисерна; ма пази, без великога свога чуда немој писнути ријечи једне доклен се вратим опет к тебе, јер је ово дрво свију вила, испод њега се купе љети те на ђерђеве везу, пак ако каква младића опазе у ову гору у они час очима га затраве и у каку гођ хоће живину обрну." Ово изрекавши нестаде га као да га земља прождрије. Младић стојећи онђе досади му се чекати те почне там амо кроз гору шетати се док набаса на некакво коло крилатијех ђевојака, па се прикри да их гледа и слуша како пјевају, али његовом несрећом опази га коловођица те га очима затрави и у они час остаде нијем и слијеп. Тада се препаде те од страха и велике жалости стаде викати и плакати, док ево ти однекуд долеће на крилима предањ они човјек, ухвати га за руку и рече: "Не бој се, што ти је?" А он му рукама покаже да је ослијепио и онијемио. Тада они човјек кад то виђе, извади иза паса некаку малу златну свиралицу, па се припе на једно дрво и поче у њу звижђети, док ево ти са свију страна вила и виленика, овога човјека браће и сестара, побратима и посестрима, толико да им броја не бјеше, те почеше по гори брата некаке љековите траве, па дадоше младићу да пије, а другом му опет намазаше очи, те у они исти час стече вид очињи и разговор десет пута љепши и бољи него ли је пријед имао. По том га примише у своје друштво, и оженише га, те стече силно благо и има лијеп пород. Али кад већ остари, покаја се господу Богу, поврати се своме дому, и једва жива затече свога родитеља, те се с њим опрости и укопа га, те до а смрти живје као прави хришћанин, али опет доклен је гођ живио свакога је љета по један пут у ону гору ходио те се с дружином састајао и поздрављао.
--------------------------------------------------------------------------------
==Тица дјевојка==
Имао некакав краљ јединка сина. Кад му већ за женидбу приспије, отправи га по свијету да тражи за себе ђевојку. Краљев син пође, и цијели свијет обишавши не може наћи за себе ђевојке. Пошто виђе да не може наћи наком толико силнога трошка и времена науми да сам себе убије, и мислећи како крене уз једно брдо да се с њега баци стрмоглав да му се ни стрва не би знало. Кад изиђе на брдо, попне се на један велики станац камен, и тек да се баци низањ, зачује један глас ђе му говори: "Не, не, човјече! за триста шездесет и пет који су у години!" Он се устегне и не видећи никога упита: "Који си ти што са мном збориш? да се видимо, пак кад чујеш јаде моје. не ћеш ми сметати да себе не самодавим." На то му се укаже некакав човјек вас сијед као овца, и рече му: "Ја знам што је тебе, него ме чуј: видиш ли оно онамо (показујући прстом) велико брдо?" Он му одговори: "Видим." "А видиш ли оно силно мраморје поврх њега?" "Видим." "Е добро" рече старац; "наврх онога брда има једна баба златнијех коса ђе дан и ноћ на једном мјесту сједи и у скуту држи једну тицу; ко је ову тицу кадар добавити, он ће најсретнији човјек на овом свијету бити; него пази добро; ти треба ову бабу, ако ти баста, прво него те види за косе да ухватиш, а ако она тебе прво види него ти њу за косе ухватиш, окаменићеш се на оно мјесто и у они час, као што се догодило од свијех онијех младића што видиш онамо дупке окамењене, рекао би човјек да је мраморје." Чујући ове ријечи краљев син рече у себи: "Мени је све једно, идем онамо, па ако ми реуши да је за косе ухватим, добро сам; ако ли не, свакојако сам наумио животу своме кидисати." Те он онамо на оно друго брдо. Дошавши већ близу бабе пође јој с плећи те шумке пут ње, и његовом срећом баба се с оном тицом играше и према сунцу бискаше, а он полако те бабу за косе. Врисне баба да се све брдо од јакоте почне дрмати као кад је највећи потрес, али краљев син држи и не пушта. Ондар му баба рече: "Шта хоћеш од мене?" Он јој одговори: "Да ми даш ту тицу са скута и да поврнеш све ове хришћанске душе." Она на то пристане, да му тицу и пусти из уста некакав вјетар плаветан и задуну пут онијех окамењенијех људи, те сви на једанак оживјеше. Краљев син дохвативши ове се тице почне да је љуби од милине, и љубећи је прометну му се најљепша ђевојка. А ово је била једна ђевојка коју је баба замађијала била и у тицу прометнула па мамила младиће њоме. Кад краљев син сагледа ђевојку, омиље му и крену с њоме својој кући, и на поласку она му даде један штап говорећи му, да штогођ се рече овоме штапу, оно учини. Богме краљев син најприђе куцну њим у један камен, а то се изручи из њега рпа рушпија златнијех, пак се нагрнуше колико им је доста за пут. Путујући дођу на некаку велику ријеку и не могу пријећи, таче штапом а ријека се раздвоји, и пасаше. Идући напријед наступе на гомилу вукова, те вуци напану на њега и на вјереницу му да их растргну; али како који насрташе тако га он штапом дочекиваше, и како којега удари, вук се преокрене у мравињак. Најпотље путујући стигну здраво и весело дома и вјенчају се.
--------------------------------------------------------------------------------
==Цар хтио кћер да узме==
Био један цар и царица. Ова царица имаше звезду на челу па роди и кћер са звездом на челу. Кад кћи буде на удају, умре царица и на смрти закуне цара, кад се стане женити да не узме друге већ која има звезду на челу Кад пође цар да се жени, распише по свему свету, има ли где девојка или удовица са звездом на челу. Кад му од свију страна отпишу да нема таке ни девојке ни удовице, он онда шта ће, већ да узме своју кћер, па сазове све министре да му кажу може ли то бити; министри кажу да може, а он онда отиде својој кћери, и рече јој: "Ћерко! Није друкчије, ваља за мене да пођеш, мати је тако заклела, а друге у свету нема са звездом на челу." Она стане плакати и молити се: "Јаој тата, како бих ја за оца пошла!" А цар је онда изведе на суд пред министре, и они још једном реку да може отац узети кћер своју. Онда она отиде једној баби и потужи јој се, а баба јој рече да иште да јој отац начини од свиле хаљине да могу стати у орахову љуску, па ће онда поћи за њега. Она то каже оцу, али шта цар не би могао учинити? начини он њој онаке хаљине, а она опет отиде баби: "Што ћу, баба? начинио." А баба јој рече: "Сад ишти од сребра хаљине, па да стану у орахову љуску. То ваља да не ће моћи начинити. Отиде она опет оцу и каже му да јој начини од сребра хаљине па да стану у орахову љуску. Али цар начини и то. Опет она отиде баби, а баба јој каже да иште од злата хаљине, па да стану у орахову љуску. Кад јој отац начини и таке хаљине, она дође баби плачући: "Јао, баба, шта ћу? начинио и од злата хаљине." А баба јој рече: "Сад ти незнам друго, већ ишти од саме мишје коже, то баш неће моћи начинити. Кад она и то од оца заиште, он одма изда заповест да сваки човек донесе по толико и толико кожа од мишева, и тако за неколика дана добије кћи царева хаљине од саме мишје коже. Па одмах цар скупи сватове да се сутрадан венча са својом кћери. Али њу баба научи шта ће радити, те у вече уочи свадбе заиште каду воде и две беле патке, "да се" вели "окупам, тако ваља." Цар заповеди те јој се однесе у собу када воде и две беле патке, а она закључа врата, и пусти патке у каду, па обуче оне хаљине од мишје коже, а од свиле, од сребра и од злата у ораховим љускама метне у недра па кроз пенџер побегне. Видећи цар где је нема задуго да дође међ госте, пошље једнога слугу да слуша на вратима, купа ли се још. Слуга отиде и стане слушати, па кад чује где се патке лепршају по води, он помисли да је она, пак се врати и каже цару да се још купа. Кад би ујутру, већ сви готови да иду на венчање, а ње још нема, онда цар нареди те обију врата, кад тамо види како га је преварила, те одмах пошље потеру за њом, и она је тражила и тражила, и не нашавши је врати се, и цар најпосле мишљаше да су је где растргли зверови. Али она идући за дуго дође у друго царство у једну шуму; не знајући ни шта ће ни како ће, завуче се у једно шупље дрво. У то доба царев син ловио у шуми, па некако пси наиђу на оно дрво, и стану лајати, онда ловци потрчи онамо мислећи да је кака звер у дрвету, а виде девојку у оној мишјој хаљини, пођу да пуцају на њу, али царски син не даде: "Немојте" рече, "већ да је водимо двору, да имамо што нико нема." Кад је изведу из дрвета на поље, запитају је: "Ко си?" А она одговори: "Не знам." А они је опет запитају: "Јеси ли животиња или си човечје створење, или си аветиња?" Она опет: "Не знам." "Знаш, не знаш', рече царски син, "ти мораш с нама." Кад је одведу двору царскоме, одреде је да чува гуске, и слуге је прозову пепељугом. Кад прође неко време, царски син учини велику част и сазове много господе и госпођа и господских девојака и своје и из туђих царевина. Онда она у својој собици свуче хаљине од мишје коже, па обуче оне од свиле, па отиде међу господу. Сви се зачуде њезиној лепоти а особито звезди на челу. Царски син узме је, те играше с њом, па је запита од куда је, а она одговори: "Из Чизме града." По том се украде и отиде у своју собу, свуче свилене хаљине, пак обуче опет оне од мишје коже, а господа кад опазише да је нема, стадоше питати: "Куд је та лепота?" а највише царев син. Кад се сва господа разиђу, распише! царски син по свему свету за Чизму град да му јаве где је. Али са свију страна отпишу да тога града нема. По том он начини опет част, не би ли и она дошла. А она ондар кад се весеље почне, обуче сребрне хаљине, па отиде међу господу. Како она тамо, сви полете пред њу, а царски син узме је за руку, па јој стане говорити: "Где сте за Бога? ја полудих за вама, а Чизме града нигде нема." "Господине!" одговори она, "сад ћу вам право казати; ја сам из Леген града." Пошто царев син мало поигра с њоме, опет се она некако украде, па отишавши у своју собу свуче сребрне хаљине, а обуче оне од мишје коже. По том царев син распише за Леген град где је, и од свуда отпишу, да тога града нема. Онда он и трећи пут да част, и она у златним хаљинама дође. Царев син обрадује се и стане је молити, да му каже право од куда је, јер, вели, да ни Леген града није могао нигде наћи. "Е сад ћу вам" рече она "право казати: ја сам из Сабље града." Пошто царев син поигра с њом, скине прстен с руке и да јој а она се по том опет некако украде. Онда царев син распише за Сабљу град, они му опет отпишу, да тога града нема. Онда се он разболи, и болујући дуго времена, падне му на ум на млеко, па да се удроби хлеба. Одмах кажу кувару, да извади млека, а она девојка у мишјој кожи стане га молити да она удроби. "Иди без трага!" продере се он на њу, "да упадне каква длака с тебе, па да платим главом." "Не ће, куваре," рече му она, "ја сам ноћас снила да ће одмах оздравити, ако из моје руке што изједе." На то јој кувар допусти, а она дробећи у млеко спусти онај прстен у њега. Кад цару однесу млеко, и он га промеша кашиком, нађе прстен, те ђипи одмах и повиче: "Дајте овамо кувара!" Кувар се сиромах препадне, да није од пепељуге длака упала, па као мртав дође пред царскога сина. "Ко је дробио у ово млеко"" запита га царски син, а кувар дркћући одговори: "Ја сам, господине." "Ниси ти, већ казуј ко је, или ћеш погинути." Онда кувар стане плакати и казивати, како га је пепељуга преварила, да је снила, да ће господар оздравити, ако што изједе из њене руке. Кад царски син чује за пепељугу, ђипи па отрчи к њојзи, раздере на њој мишје хаљине и натера је да обуче оне златне, па је одведе оцу и матери, те се лепо венча с њоме. Кад се венчају, приповеди она њима све, како је и за што је од оца побегла, и кад прође година дана, роди она кћер и сина заједно, кћер са звездом на челу као и у ње. Кад деца мало одјачају, седне она с мужем и с децом на интов, па оде своме оцу. Кад дође, а отац баш њојзи за душу даје, па кад је види, Боже! те радости и тога весеља, што је чинио. А ону бабу што је њу учила, што је она и њен муж обдари, то отац тројином а оне министре, што су казали да може отац кћер узети, све погуби.
--------------------------------------------------------------------------------
==Три прстена==
Некакав краљ запроси за свога сина у другога краља шћер, и пошље му књигу иштући ђевојку и уз књигу обиљежје на ђевојку. Кад краљу књига дође и види шта му пише, он рече посланику: "Ја ти, пријатељу, не могу ништа одговорити, док не питам ђевојке." По том отишавши к својој кћери каже јој, како је та и та краљ проси за свога сина и послао прстен за обиљежје, "него" вели "шта ћу му одговорити?" А она рече оцу: "Одговори му: ако ми не донесе три прстена један од звијезда, други од мјесеца а трећи од сунца, ја га не ћу." Краљ каже све ово посланику и пристави: "Поздрави свога краља, и захвали му од мене на питању и моли га, да му не буде жао на одговор моје самосионе шћере, еле јој не могу ништа." Посланик се врати и каже својему краљу, шта је и како, а краљ се ражљути и стане мислити, како би добавио ова три прстена, па најпослије тури глас по свему свијету: ко му добави ова три прстена, да ће му дати половину краљевине своје или благо небројено. Али све зафајду. Најпослије краљев син падне у велику жалост, и већ шћаше од јада да се убије, кад тумаривши онако зађе у некаку планину и набаса на једну бабу, ђе украј пута сједи. Он јој назове помоз' Бог, а она му прихвати: "Бог дај буди, несретњи па сретњи и пресретњи сине!" Краљев син кад ово чу, он се зачуди и упита је, шта ће ово рећи, а она одговори: "Ти си био пропао, али си наишао на љекара, који ће те – ако Бог да – од те муке избавити." Тада он поче да јој казује, шта му је, а она му не даде, него завика: "Доста, доста, ја знам што ти је, него узми ову траву што ми је у њедрима, те је у своја њедра стави; рашчешљај ми косе и пушти ми половицу спријед а половицу низ плећи, пак до довече остани овђен код мене." Он је послуша: узме јој траву из њедара и стави у своја њедра, па расплете јој косу која паде по долини сва црна као угаљ, само ђеђе која сиједа. А кад би испред вечера, рече баба краљеву сину: "Прву звијезду кад угледаш, извади ту траву из њедара и реци: дај ми Боже прстен." Он тако и учини, и тек што изрече што му је рекла, звијезда се узигра, те предањ прстен паде и у њему она иста звијезда. По том рече му баба, да пази кад изиђе иза горе мјесец, па да исто учини. И он учини, и прстен му паде и у њему мјесец. А кад би у јутру прије сунца, рече му баба: "Пази добро, кад успомаља сунце, па кад помоли, гледај га кроз моје косе, докле са свијем изиђе, и три пута реци: "Претвори ми Боже од ове косе прстен као сунце!" Те он тако учини, и тек што трећи пут завика, проврже му се од онијех коса прстен сјајан као сунце. Пошто краљев син овако добави сва три прстена, упита бабу: "Шта сам ти дужан?" А она му одговори: "Ништа друго, него доклен си жив, да се за моју душу Богу молиш, јер ћу ја до мало дана умријети, и да не казујеш никоме." Потом јој краљев син захвали и у руку је пољуби, и с њом се опрости, и дошавши дома каже све својему оцу, а он с онијем прстенима пошаље к ђевојци, и она пође зањ и с њиме се по закону вјенча.
--------------------------------------------------------------------------------
==Зла свекрва==
Некакога цара син шетајући се једном наиде на једно мјесто, ђе се бијаху ђевојке скупиле на игру, те се онђе мало заустави да гледа ђевојке и игру. Све ђевојке које онђе бијаху, пристајаху у игру осим три много лијепе, које па страни сјеђаху и као стидно игру гледаху. Царев син кад их опази, приступи к њима и упита их, били се удале и за кога би која најрадија. Једна одговори, да би за млинара, јер он има доста круха; друга за чобана, јер има доста млијека; а трећа уздахнувши рече: "Ах, да царев син зна шта бих му ја родила, сјутра би ме вјенчао." "Шта?" упита је царев сив, а она му одговори: "Два сина златнијех рука и шћер са златном звијездом на челу од прве уједно." Царев син кад то чује, он одмах шњоме, те дома, па у цркву, вјенча се и до мало времена она остане ђетиња. Ови царев син није имао оца него мајку преко мјере злу жену, која је мрзјела сина својега особито сад што је с реда ђевојку вјенчао, и стане својој снаси а његовој жени о глави радити. Они исти дан кад је млада парица шћела родити, пође јој муж у лов, и у томе она роди два сина златнијех рука и трећу ђевојку златне звијезде на челу. А кад јој свекрва то види, подстави троје мачади, а оно троје ђеце затвори у један сандук, пак нареди слузи, да га баци у најближу ријеку. У вече у саму мрклицу кад се царев син дома врати, истрчи му матер и јави, да му је жена родила троје мачади. Он одмах заповједи, да је у исти час понесу насред онога царева града, и да кажу свакоме које поред ње прође, шта је родила, и да је цар заповједио да свако на њу пљуне, а ко не пљуне, одмах да га погубе. Слуге овако учине, и јадна царица које од стида које од болести и од зиме до мало дана умре. Они сандучић с оно троје ђечице пловећи ријеком нанесе га срећа испред једнога великога двора и џардина некакога пребогатога чоека, који баш сјеђаше покрај ријеке пред својијем домом одмора ради. Кад угледа сандучић, он брже заповједи слугама, те га ухвате и донесу му га. Отворивши га и виђевши ово троје ђечице у њему, обрадује се и зачуди, добави дојиљу и похрани их до оружја браћу а сестру до удаје. Један дан дозове ови чоек цара на објед, и по обједу изиду гледати грађевине и џардине, да таке љепоте и дарила Божјега није било ни у једнога цара или краља. Цар се зачуди ово гледајући, а особито оној ђеци, али их не познаваше, колико ни они њега, па рече: "Хвала Богу љепоте! ништа не манка ође до само три ствари: Тица што збори, дрво што пјева и вода зелена." Ово би жао једноме од ова два брата и рече: "Одох тражити ове три ствари, да баш ништа не манка." И тако крене. Путујући нађе близу некака језера усред планине једнога старца, ђе сједи вас сијед као овца, који га упита, ђе иде, а он му све каже. Тада му старац рече: "Ја ћу ти казати, ђе ћеш све ово наћи. Хајде онамо, ђе се ја бацим овом балотом гвозденом, онђе ћеш све три ствари наћи, него знади: кад узидеш: онамо, стануће вика и граја около тебе велика од хиљаду људи, а никога не ћеш виђети, и нико те не ће ни прстом такнути, а камо ли убити, али немој да се обазреш за собом без свога чуда, јер ћеш се на оно мјесто окаменити." Кад то чу ови младић, отрча пут онога мјеста, ђе му је старац балоту бацио, док на један пут рекао би паде небо на земљу, завикаше с хиљаду страна, он се обрне да види ко је, кад не види никога, па се препаде и окамени се. Сјутри дан брат му не видећи брата да се врће, пође и он за њим, срете старца, и старац му рече као и првоме. Он му захвали и трчке отиде онамо, кад насред пута види брата окамењена, те почне плакати и љубити га, а у толико зачу ону уку и вриску од хиљаду различитијех гласова, пак се препаде и поче да натраг бјежи, али теке се обрну, окамени се и он близу брата. Сестра њихова не видећи их натраг, сјутрадан у саму зору устане те трагом за њима, погоди на онога истог старца, и он јој све каже, како је и што је, и стане је одвраћати да онамо не иде "јер се нико одонуда", рече, "није вратио, па кад се људи оружани препану, како не ће ђевојка као што си ти?" Али она ни најмање за то, него убере некаке траве те добро уши затисне и ручицама сувише, па рече старцу: "Баци ти мени балоту, да онамо идем ђе она пане, само ми кажи, хоћу ли наћи све три ствари како сам ти казала, и хоћу ли наћи браћу окамењену." Старац јој одговори: "Хоћеш", па у толико одбаци балоту, а она потеци онамо што је најбрже могла. Дошавши до оба брата окамењена, позна их и стаде да их плаче, јер јој живо срце пуче; и у то вријеме зачу неколико, ма не баш онолико уке, него она поткријепи себе, те онамо ђе је пала балота. Кад дође, упази једну велику пећину и у њој види тицу, која јој у они исти час долеће на десно раме, и рече: "Хвала да је Богу! колико има времена да те чекам", и рече јој сувише: "Хајде у оно језеро онамо, зацрепни воде зелене, и од онога дрвета што пјева гранчицу очебрсни, и кад дођемо до твоје браће, намажи их да оживе." Она то учини, пак кренувши натраг кад дође до браће, намаже их, и у они исти час оживе, те сви дома. Кад дођу, обрадује им се они господар, а још више кад види оне три ствари, које је рекао цар да их нема, пак одмах учини велики објед и дозове цара. Онда рече ова тица: "Кад буде на трпезу, господару, немој износити ни ожице ни пантарула ни ножа, него онако нека цар једе рукама." Послуша је ови чоек, и кад дође цар, каже му, како је добавио оне три ствари, и тако да већ ништа не манка, па отолен за трпезу готову. Цар кад види да на трпези нема ожице ни ножа ни пантарула, рече ијетко: "Шта је ово? како ће се ово јести?" "Лијепо" одговори тица, "с муком као што су се до сада мучили ова твоја два сина и шћер, и покај се, што си на велику Божју правду смакао своју жену а њихову матер: ово су твоја ђеца, а на мјесто њих твоја проклета матер, подметнула троје мачади." Цар се обрадује, притрчи к ђеци, а они к њему, ту се ижљубе и изгрле, па отолен дома, и у они исти час смакне матер, а оба сина ожени и шћер уда у један исти дан.
--------------------------------------------------------------------------------
==Опет зла свекрва==
Биле су двије сироте без оца и матере. Стојећи један дан на прозору виде, ђе испред њихове куће прође царев син, па ће рећи млађа: "Ах лијеп ли је они царев син! да ме хоће узети за жену, родила бих му сина и шћер на један пут са златнијема звијездама на челу". Ово некако дочује царев син, па они час отиде и ову ђевојку вјенча, па шњоме дома. Он није имао оца, него само матер, врло опаку и злога срца, која кад сагледа сина и невјесту, наиједи се жестоко и стане корити сина, зашто је вјенчао ђевојку, која није њему прилика; али јој укор би зафајду, него почне мислити, како ће снаси својој крадимице до главе доћи, али ни то од сина не могаше. И тако ова млада царица затрудни, те њезин муж добави од некуда једну пророчицу и упита је, да му каже, шта ће му жена родити, а она му одговори: "Родиће ти заједно сина и шћер са златнијема звијездама на челу, него пази добро, да ти се од ње и од двоје ђеце што не догоди." Приђе него му се жена породи, дође некака преша овоме цареву сину да иде на војску, па бојећи се жени и ђеци дозове своју опаку матер и рече јој: "Заклињем те небом и земљом и свијем што је на свијету: чувај ми жену и оно што роди, доклен се ја вратим." Он отиде, и мало по том роди му жена наједанак сина и шћер са златнијема звијездама на челима, али матер његова на мјесто ово двоје ђеце подметне двоје мало штенади а ђецу од матере сакрије, затвори их у један ковчежић и добро запечативши да их једној слузи говорећи: "Хајде с овијем ковчежићем те га закопај у земљу у какој пустињи или утопи у ријеку каку; и ако то не учиниш што ти говорим, не долази ми већ на очи без свога ненаднога чуда." Слуга носећи ковчежић пустињом чу, ђе плачу ђеца, те полако отвори заклоп, кад види ово двоје ђечице као двије златне јабуке и на челима звијезде, ражали јој се, те их не шћедне закопати у земљу, него их баци у једну јажу од млина, па се врати дома и каже старој царици, да је закопала у земљу у једној дубрави, и она јој вјерује. Ону исту вечер затисне се окно од јаже и зауставе се кола од млина брашненога, а млинар истрчи да види шта је, кад нађе они ковчежић, и отворивши га види јадну ђечицу, али кад види звијезде им на челима, још се више зачуди, па дозове жену своју, а она ђецу подоји и стане их пазити као и своју рођену. Царев син дошавши с војске одмах упита матер, ђе му је жена и шта му је родила, а она му одговори: "Зло и наопако за тебе, синко! Она ти је родила двоје штенади, и ја их нијесам смјела од тебе убити или бацити, него нагнала сам твоју жену да их доји, доклен ти дођеш; и ено је затворене у тамници у гвожђу, и код ње су штенад, пак ти сад чини од ње што хоћеш." Кад ово чу царев син, смртни га зној допаде од велике туге и жалости, те полети с ножем у тамницу, да закоље и жену и штенад. А кад диже руку над њом да је посијече, разрика се жалосна му жена: "Ах за Бога! не убиј ме! ништа ти крива нијесам, него ме твоја мати ево оволико времена овђен у тамници заковала, и подметнула двоје штенади, а моју лијепу ђецу негђе обестрвила; него се смилуј на мене!" Царев син кад то чу, размисли и сажали се на њу, па стане испитивати и матер и све дворане, али не могаше ништа разабрати, него сви му кажу оно, што му је пасја мати налагала, и већ не знадијаше, шта ће да ради, или своју жену да закоље или да иде по свијету тражити своју ђецу. Оно двоје ђеце играјући се један дан по једној ливади прикаже им се један младић у бијелијем хаљинама са златнијем крилима – а ово је био анђео Божји – и рече им: "Хајте дома; ево вам ови штап, пак њиме штогођ вам буде потреба, куцните њиме те ћете имати. Тако ћете доћи у један град, те уљезите унутра, и ђе највиши двор видите, куцните овијем штапом у врата, те ће ви се врата сама отворити, па завичите: Ах, ђе си жалосна мајко наша? ђе си? изађи и дођи да нас изгрлиш а ми тебе; већ је вријеме." Брат и сестра послушаше и узевши штап отолен хајде хајде хајде, доклен их они штап до саме очине куће доведе, те како их је научио они анђео, тако и учинише: закуцнуше и завикаше, и на њихов глас отворише се врата, и они уљегоше у кућу. Али их у тај мах опази стара царица и познавши их препаде се, те брже боље смаче с прста од руке један прстен и натаче га на они штап, који имаше у рукама царев синчић, те он у они час занијемље, али сестра му кад то виђе, узе они штап и стресе с њега прстен, па удари стару повикавши: "Ти занијеми; а ти, брате мој, проговори." Те стара остаде нијема, а брат јој опет поче говорити. Ово све гледаше отац њихов, пак кад их зачуђен упита, ко су, они све кажу, како је и што је било, те он одмах извади им мајку из тамнице и узе је опет за своју жену заједно са синовима, а слугама заповједи, те матер његову затворе у једну бачву катрамом обливену и зажде је насред града.
--------------------------------------------------------------------------------
==У лажи су кратке ноге==
Био један цар па имао три сина, и тако је био стар, да већ није ни чуо ни видео. У толикој старости живећи, усни једну ноћ, да има негде у свету некаки град, и у томе граду да има један студенац, па да му је воде из онога студенца да се окупа и умије, да би се помладио и да би опет чуо и видео. Кад се иза тога сна пробуди и дан сване, а он дозове синове своје и приповеди им, какав је сан уснио, па им рече: "Децо моја, не жалите труда ни блага, него потражите ту воду; ако да Бог те је нађете, то би волео него све царство своје." Онда најстарији син рече оцу: "Дај ми блага једну галију и неколико момака, па ја идем да тражим ту воду, да ако је нађем." Отац му да све то и оправи га у име Божије, и он се навезе на море и пође морем путовати. Путујући тако за дуго, дође под један град, у коме је био цар. Како он дође под град и галија стане у крај, одма цар пошаље људе, да му дозову господара од галије. Људи отишавши кажу царевоме сину, да га зове њихов цар, и он одмах отиде. Пошто изиђе пред цара, запита га цар, ко је, од куда је и куда иде. А он се осече на цара говорећи, да је он царев син, и да нико нема власти питати га, ко је, од куда је и куда иде. Цар се на то јако расрди и заповеди, те га одмах окују и баце у тамницу; тако позатвара и његове људе, а галију му узме у беглук. После тога прође година дана, а у двору овога царева сина зањ ни гласа ни трага. Онда приступи други син к оцу па му рече: "Кад брат мој толико недолази, дај и мени блага и галију и неколико момака, па идем ја да тражим тај град и ту воду." Отац му да све као и првоме сину, и оправи га у име Божије, и син се навезе на море и пође морем путовати. Путујући тако дуго време дође и он под онај исти град, где му је брат затворен. Како он дође под град и галија стане у крај, цар онога града пошље и по њега људе, да га зову предањ. Пошто изиђе пред цара, и пошто цар и њега запита, ко је и од куда је и куда иде, и он непокорно одговори као и његов брат, да је он царев син, и да нико нема власти питати га, ко је и од куда је и куда иде. Цар се страшно расрди, окује га и баци у тамницу. После тога прође опет година дана, и ни зањ ни гласа ни трага у двору оца његова. Најпосле изиђе и најмлађи син пред оца, па му рече: "Шта ћемо радити? Ни један од моје браће не долази натраг. Дај и мени блага и галију и неколико момака, да идем и ја да тражим воду. Може Бог дати те ћу наћи и браћу и воду." Отац и њега оправи као и прву двојицу, а он се навезе на море и пође морем путовати. И тако путујући дође и он под онај исти град, где су му два брата затворена. Како он стане под град и галија стане у крај, цар од онога града пошље људе и по њега; и он одмах отиде пред цара, и пошто га цар запита, ко је и од куда је и куда иде, стане смерно и жалостиво казивати све по реду, како има оца стара и слепа и глуха, и како му је отац уснио да има негде у неком граду студенац, и да би се помладио, и да би опет чуо и видео да му је воде из њега, да се окупа и умије; и како је имао два брата, и како су обадвојица један за другим отишли морем да траже онај град и воду, па кад се ни један није вратио натраг, да је он сад пошао да тражи то. Цар кад га саслуша, рекне му: "Кад је тако, синко, срећан ти пут! Кад се вратиш, немој проћи, да ми се не јавиш, јер и мени има доста година, пак ако би дао Бог те би нашао ту воду, могао би се и ја окупати, не би ли се помладио." И тако га лепо отпусти, и царев син пође даље путовати. Путујући тако за дуго, дође под једну велику гору. Онде притерају галију у крај, и царев син уседне на коња па пође сувим да путује, а људе на галији остави да га чекају. Идући тако, нађе у гори једнога старога пустиника, и назвавши му Бога, запита га, не зна ли он, да има гдегод таки и таки град. Пустиник му одговори да не зна, "него" вели иди на ону велику гору: онде има један ловац, који се зна с тицама разговарати, може бити, да је он од тица чуо да има гдегод таки град." Онда се он упути кроз ону планину и нађе ловца, и назвавши му Бога, запита га: "Брате, чуо сам да се ти знаш с тицама разговарати, а оне лете свуда; еда ли си чуо кад од које, да има таки и таки град?" Ловац му одговори, да није никад чуо, "него ћемо их," вели "сад питати." Па онда сазове све тице те их запита: "Јесте ли кад која виделе таки и таки град?" Све тице одговоре, да нису виделе, "него" веле "има један стари орао, који не може да лети, па је остао у шуми: може бити да би он знао казати за тај град." Онда ловац и царски син отиду к орлу, па га запита ловац, јели кад видео таки и таки град, а орао одговори: "Само сам један пут у своме веку прелетео преко њега. Тамо је врло тешко доћи: треба приправити дванаест овнова печених и две метле и једно уже. Јер кад се дође у град, на капији стоје дванаест лавова и чувају град: ко се год прикучи одмах га растргну, за то им треба дати дванаест овнова, свакоме лаву по једнога, па ће се забавити; кад се већ уђе у град, имају две девојке, што чисте сав град својим рукама, те би човеку одмах очи ископале, за то им треба дати по метлу, па ће се смирити; мало даље од тих девојака има још једна, која полева сав град сама и вуче воду на својој коси: њојзи треба дати уже, па ће се оканити. Али још треба удесити управо у подне да је човек онамо, јер у то доба царица свагда спава и ништа не зна за себе. Онда треба радити што се може брже, па бежи!" Кад то саслуша царев син, узме орла на коња, па шњим у галију, те се опет крену путовати. Он је орла добро хранио, да би се што опоравио. И тако изиђу опет под једну гору. Онда орао рече: "Ја сам треба да идем онамо да видим како је", па се дигне у облаке и надлети се над онај град и све види, како је онамо, па се опет врати у галију, па им рече, да им се ваља сутра рано кренути, како ће моћи до подне приспети у град. Сутрадан како зора забели, они поустају и стану путовати, и путујући једнако управо у подне стигну пред град. Одмах царев син да слугама да носе што треба, па пође пред њима у град. Како они на градска врата, а дванаест страшних лавова скоче да их све растржу. Они им брже баце дванаест печених овнова, а лавови се забаве. Кад уђу у град, а то две девојке чисте град својим рукама, па како их опазе, полете на њих. Они им брже баце две метле, а девојке се смире. Пошавши мало у напред, а то бунар, и на бунару девојка, вуче воду све на својој коси. Како их девојка опази, остави воду, па полете на њих. Они јој баце уже, а она их се окани. Онда момци што брже захвате воде из бунара, па однесу на галију, а царев син отиде у двор да види царицу. Кад уђе у царичину собу, има шта и видети: царица легла на леђа, па спава. Онда царев син приступи полако, те је обљуби, па јој скине прстен с десне руке, и с леве ноге чарапу, и на кољену остави јој белегу. Па онда отиде у галију, те је брже боље крену, па бежи! Кад буду већ подалеко од града, царица се пробуди, и осети одма, шта је, па скочи из собе и стане викати на ону девојку, што град полева: "Тамо она оваквица и онаквица! ти ме толико година служи верно, а сад ме изневери." Девојка се стане одговарати: "Ја те служим толико година, па ми никад ниси дала ужета, а он како дође, одма ми уже даде." Онда царица отиде к оним девојкама, што чисте град, и стане викати на њих: "Тамо оне оваквице и онаквице! толико ме година служисте верно, а сад ме изневеристе." А девојке јој се стану правдати: "Ми толико година тебе верно служимо, па нам никад ниси дала метле, а он како дође, даде нам свакој по метлу." Најпосле отиде к лавовима, па и њима стане говорити: "Тамо они оваки и онаки! Шта учинисте? Толико ме година верно служисте, а сад ме изневеристе." А они се стану одговарати: "Ми толико година у тебе служимо, па нас никад ниси ничим сите нахранила, а он како дође, даде нам сваком по печена овна." Онда она ућути и помисли у себи да је сама крива. Царев син дуго време морем путујући, дође опет под онај град, где су му браћа затворена. Како чује цар од онога града за њега, изиђе му на сусрет и лепо га дочека, па га запита: "Еда што, сине? Није ли Бог дао да си нашао што си тражио?" А царев му син одговори: "Хвала Богу! нашао сам." Цар се врло обрадује па му рече: "Дај да видимо, је ли та вода така." Пошто се цар окупа у оној води, постане здрав и млад као да му је то двадесет година. Онда он у радости и чуду рече царскоме сину: "Кад си ти мене овако обрадовао, и ја ћу тебе обрадовати: она твоја обадва брата код мене су у животу, они се нису умели владати тако мудро као ти, него су били почели на ме осецати се, за то сам их задржао, али их сад теби поклањам обојицу." Па му их онда изведе и даде. Сад се царев син на ново обрадује, што је и браћу нашао. Цар им даде њихове обе галије и све људе; још их сувише обдари и спреми им на пут што је год било од потребе. Онда они поседају сваки на своју галију те пођу кући. Путујући тако стану се договарати два старија брата, како би узели воду од свога најмлађега брата, да се оцу умиле као да су је они нашли, и договоре се овако: да подмите његове момке да излију воду у њихове судове, а у његов суд да налију мора. Тако и ураде. Кад дођу кући, отац их једва дочека: "Добро дошли, децо! Еда је Бог дао да сте нашли воду?" А старији синови одмах прихвате: "Хвала Богу! нашли смо. Ето брат наш најмлађи нека даје најпре своју воду па ћемо онда ми своју." Момци одмах излију воду, из суда брата најмлађега и даду цару да се окупа. Он се окупа и ништа му не поможе, па рече другој двојици: "Дајте ви да видим шта ви имате." Они одмах изнесу воду, цар се окупа, и онај час се помлади, те види и чује као младић. Онда цар рече најмлађему сину: "Ти ниси ништа нашао, него си ми донео морску воду; сад иди куд те очи воде и ноге носе, кад си ме тако тео да превариш." Па га отера из двора, а он сиромах онда отиде у свет, и прибије се у једнога кнеза да му чува овце.
Царица она што је имала воду, остане трудна од царева сина, и кад буде на том доба, она роди мушко дете. Кад детету буде година дана, оно почне говорити матери својој: "Мати, где је наш отац?" Она му одговори: "Синко, хоћемо га тражити." Иза тога спреми се и седне с дететом на галију па пође морем, и после дугога путовања по свету кад дође близу града, одакле је био онај царев син, она притера галију ка крају мало подаље од града, па изиђе на брег и разапне шатор, па онда напише цару књигу: "Пошљи ми онога човека који је однео воду од мене." Цар одмах оправи најстаријега сина. Он седне на коња, па управо к њојзи под шатор. Кад дође к царици, она га лепо дочека, па га запита: "Јеси ли ти однео воду од мене?" А он јој одговори: "Јесам." Онда га царица запита: "Шта си још?" А он одговори: "Нисам ништа." Онда царица измахне шаком те њега по образу. Како га је лако ударила, одмах су му два зуба испала, па га оправи оцу и рече му: "Иди, кажи своме оцу, нека пошље човека који је воду однео." Кад он отиде кући и каже оцу шта би, отац брже пошље другога сина. Овај како дође к царици, она и њега лепо дочека, па га запита: "Јеси ли ти однео воду од мене?" Он одговори: "Јесам." Царица га запита. "Шта си још?" А он одговори: "Нисам ништа." Она и њега шаком по образу, и одмах му искоче два зуба, па му онда рече: Знаш ли што је? Овако ћеш поздравити свога оца: Ако ми не пошље онога човека који је однео воду од мене, све ћу му царство разорити; него стани да ти дам по чему ћете наћи тога човека." Па онда седне те препочне лице свога сина на свилену мараму, па онда рече царевоме сину: "Ево, какво је ово дете, онаки је и онај човек." Он отиде с оном марамом оцу и каже му све по реду. Цар како види лице на марами, одмах рече да је чити његов најмлађи син, па пошље мараму по свему царству да иде од града до града и од села до села, да му траже сина. Кад тако дође марама у оно село где је царев син у кнеза служио, најпре је донесу кнезу. Кад кнез развије мараму и стане гледати лице на њој, – чити слуга његов; онда рече слузи: "Море, слуго, ово си ти." Он се не хтедне одмах показати, али кад га салете да се каже, јер ваља пред цара да иде, он не имадне куд, него им приповеди све шта је било, па се дигне и отиде к оцу. Кад изиђе пред оца, загрли га отац, па му рече: "За Бога, синко, где си? пропаде царство!" А он одговори: "Ко је томе крив? Него дај ми коња и шта треба да идем тој царици." Отац га одмах спреми и пошље царици. Како га царица угледа, одмах га позна, па још и дете га позна и стане га вика: "Ево оца! ево оца!" Како он дође под шатор, царица и њега запита: "Јеси ли ти однео воду од мене?" Он одговори: "Јесам." Она га запита: "Шта си још?" А он извади прстен и чарапу па јој рече: "Ето то; и још имаш белегу на кољену." Она то све призна, па се загрле и пољубе. После отиду у град па се венчају, и отац још за живота свога преда му царство, а друга два старија сина отера, и тако најмлађи син остане цар у обадва царства.
--------------------------------------------------------------------------------
==Јарац живодерац==
Био старац и баба, па имали два сина и двије снахе. Они су били врло сиромашни и нијесу ништа имали до једнога јарца. Један дан пошље старац млађу снаху да води јарца у шуму, да му накреше да не би крепао од глади. Она по заповијести отиде с јарцем, али мало час, ето ти јарца куђи, па се стане дрекењати око куће: "Мехехе!" Старац изиђе и запита га шта му је и шта је дошао кући." А он одговори: "Послао си снаху да ми креше да брстим, а она ми натакла гужву на губицу, па не могу." Онда старац пошље другу снаху; али јарац онако уради и код ње. Пошље старац сина млађега, али јарац онако уради и њему; пошље старијега, и старијему учини јарац онако. Сад пође бака, узме у рукавицу осјевина, и стане просипати за собом, вабећи јарца: "Јац, јацо, јац, јацо!" Јарац иђаше за бабом, докле тецијаше из њезине рукавице осјевина, а кад нестаде, он се онда врати кући по своме обичају и стане га дрека око куће: "Мехехе!" Опет га старац запита, што му је, а он одговори: "Послао си бабурину да ми креше да брстим, а она ми натакла гужву на губицу, па не могу."
Старац мислећи да је истина, што јарац говори, пође сам с њиме; а јарац исто онако уради и њему. Тада се старац разљути, и како дође кући, одмах јарца закоље, одере га, осоли, натакне на ражањ и припече га к ватри, а мој ти јарац скочи с ражња, па бјежи! бјежи! те у лисичију јаму, а лисице не бјеше код куће. Кад лисица дође, чује да има нетко у њезиној кући, и не смједне уљећи унутра, него пође до своје куће невесела и жалосна. Идући тако ето ти пред њу зеца, па је запита, шта тражи туда тако невесела. А она му каже да се нетко увукао у њезину кућу, пак сад не смије унутра. Онда зец рече: "Хајдемо нас двоје, да видимо, тко би то био." И тако пођу. Кад дођу пред јаму, повиче зец: "Тко је у тетиној јами?" А јарац изнутра одговори: "Ја сам јарац живодерац, жив клан не доклан, жив сољен не досољен, жив печен не допечен! зуби су ми као колац, прегришћу те као конац." Кад то чују зец и лисица, поплаше се па побјегну без обзира. Бјежећи тако наиђу на вука, међеда и лава, па их ови запитају, шта им је, што бјеже. Кад лисица и зец виде овако друштво, они се зауставе па им приповједе, шта је и како је. Онда се дигну сви заједно, еда би како увели тету у њезину кућу; али им залуд бјеше мука, јер им јарац свакоме одговори као и зецу. Ходајући тако невесели по пољу и бринући се тетом, сретву јежа, и он их запита, шта раде у друштву толики, а они му кажу све шта је и како је. Онда рече јеж: "Хајде да и ја срећу покушам, да видим тко је то." Кад дођу пред јаму, повиче јеж: "Тко је то у тетиној кући?" Јарац одговори: "Ја сам јарац живодерац, жив клан, не доклан, жив сољен недосољен, жив печен не допечен! зуби су ми као колац, прегришћу те као конац." На то му јеж рече: "Ја сам јеж, свему селу кнез, савићу се у трубицу, убошћу те у г... .у" А мој ти јарац бјежи!
--------------------------------------------------------------------------------
==Добра дјела не пропадају==
Био је муж и жена, и имали су једнога сина. Кад им син поодрасте, даду га на науку, која ће му у неко вријеме и помоћи. Он је био добар и миран, и за највише пун страха Божијега. Пошто сврши науку, отац му да брод и у њему трговину, да кроз пространи свијет иде и да се труди, не би ли у старост родитељима својијема од помоћи био. Он се с бродом навезе, и пловећи по мору, сретне брод Турски и чује, гдје у њему велики плач стоји, те запита морнаре на Турскоме броду: "Молим вас, шта се та плач у броду вашем чује?" А они му одговоре: "Возимо робље, што смо кроз свијет заробили, и то они везани плачу." Онда он рече: "Молим вас, браћо, упитајте капетана вашег, би ли их на откупе за готове новце дао." Они га одмах весело послушају, потрче и зовну капетана. Капетан изиђе, и они се одмах погоде, он капетану брод и трговину а капетан њему везане робове. Он их призове к себи и почне их питати, оклен је који, па свакоме рече да иде на своју постојбину, и тако редом једно по једно, док најпослије дође до једне старице, која је држала до себе прекрасну ђевојку. Кад њих запита, откуда су, баба му плачући одговори: "Ја сам издалека, бабица од двора царева; а ова ђевојчица, ово је једина шћер царева, коју сам ја из малена гојила; па по несрећи својој отиде у башчу, подалеко од двора. Проклети Турци опазе је и ухвате, она почне викати, а ја опет по несрећи својој намјерим се близу, притрчим на глас, а они ухвате и мене, и поведу обадвоје на брод." Потом оне не умијући куђ ходити, а и немајући су што тражити куће своје, замоле се њему, да их он узме собом. Он их узме, ђевојку вјенча себи за жену, и оде натраг својој кући. Кад дође кући, отац га запита, ђе му је брод и трговина. А он му приповједи све шта је било, како је откупио робље и отпуштао кућама, "а ова" рече "ђевојка јест шћер царева, а ова старица, ово је царева кутња бабица; оне не умијући куд, а и немајући су шта тражити своје куће, остадоше у мене, и ја узех себи ђевојку ову за жену." Отац му се на то ражљути: "Несретни сине, што учини! За што ли изгуби моје благо без и каке несреће и без и каке напасти?" па га ишћера од себе. Он потом са својом женом и с овом старицом живљаше дуго времена у истоме селу, али у туђој кући, препоручујући се матери својој и осталим пријатељима, не би ли какогод оца склонили да га јопет к себи прими, и да му друга брод направи, обећавајући се да ће унапријед бољу памет имати. Послије толико времена отац му се смилује и прими га к себи са женом и с оном старцем, и даде му други брод виши и љепши од првога, пун трговине сваке, да иде јопет трговати. Он отплови, а жена му и она старица остану код његовијех родитеља. Кад доплови у један град, види гдје војници несретне сељане по граду хватају и у тамницу мећу. Он их запита: "За што то чините, браћо? те сиромаш у тамницу мећете?" А они му одговоре: "За то, за што нијесу царевине цару платили." Онда он пође к власнику и запита: "Колико, молим те, има они народ похватани царевине да плати?" Власник му рече колико и толико. Онда он опет прода свој брод и трговину, и откупи све похватане сељаке, па се опет врати кући без ништа, и паднувши оцу под ноге каже све шта му се догодило, и плачући почне га молити за опроштење. Отац му се још више ражљути, и оћера га јопет од себе. Како ће сад несретни син, на коју ли ће страну? код богатијех родитеља сад проси? Док након толико времена опет пријатељи около његова оца наговарајући, да га опет к себи прими, обећавајући му се они, да више не ће бити онаков каков и до сад, већ да га је невоља на бољу памет научила. Већ на све дуге јаде отац му се опет склони, прими га к себи и даде му брод још вишљи и још љепши од првијех. Он испише на крму од брода изнутра своју жену а на прову ону старицу: поздрави се с оцем и с матером, са женом и са свима у кући, и отисне се пловити. Пловећи тако дође под један велики град, у ком је цар живио, испустивши своја сидра стане град топовима поздрављати. Сви се грађани зачуде, а и сам цар, не знајући ко је и што је. Кад буде пред ноћ, пошље цар к њему свога министра да види, ко је и што је, и да му рече, да ће сјутра на девет ура ујутру цар доћи на његов брод. Министар пође, гдје ће виђети чуда? угледа на крми од овога брода исписану његову вјереницу а цареву шћер, коју му је цар још из малена обећао био, а на прову двора царева бабицу, коју су заједно с њом Турци заробили били, али од радости није могао сам себи вјеровати, нити је и коме за то што казивао. Док сјутрадан, девет ура зазвони, ево цара са својим министрима на брод, почне се разговарати, ко је и оклен је, и шетајући се с прове на крму упази ђевојку исписану на крми и старицу једну на прову од брода, и он позна своју једину шћер и ње бабицу, што су им Турци заробили, али ни он од велике радости није се могао увјерити, већ позове капетана двије уре послијед подне, да пође у његов двор да га искуша, јели истинито што му срце каже. По том се поздрави с њим и отиде. Кад су двије зазвониле, капетан отиде на заповијест царску. Цар га почне испитивати поиздалека, што му долази она младица исписана на крми од његова брода и она старица на прови! Спази се он одмах, да је ово жене његове родитељ, и почне му све житије своје редом казивати, како је пловећи по мору срио Турски брод, пун робова, и како их је свијех откупио, и свакога дому отпустио, "а ова ђевојка" рече, "и с њом она старица, не умијући куђ ходити а и неимајући су што тражити своје постојбине, јер им је далеко било, остану у мене, и ја ђевојку вјенчам за своју жену." Кад пар то чује, повикне: "То је моја једина шћер, коју су проклети Турци заробили; а та старица, то је од мога двора бабица, која је њу још измалена гојила и чувала; а ти – ти ћеш бити круне моје нашљедник, већ трчи натраг својој кући, и доведи ми шћер моју, а жену твоју, да је виђу још једном пријед него ли умрем, и доведи оца свога и матер своју и сву фамиљу своју, и продај све имање своје; твој отац биће мој брат, а твоја мати моја сестра, а ти ћеш бити мој син и круне моје нашљедник, и сви ћемо живљети у једноме двору." Потом зовне жену своју царицу и све министре и каже им, што се збило са шћери његовом. Онда се почну сви радовати и велико весеље чинити. Потом цар му да свој велики и прекрасни брод, а он свој остави онђе, али рече цару: "Свијетла круно! не ће мене код дома мог вјеровати, ако ми не даш једнога од својијех министара." Цар му да министра, баш онога ком је шћер своју обећао био. И тако се они отисну и стану пловити. Кад дома дође, отац му се зачуди, оклен тако убрзо дома се врати, и брод љепши и виши добави. Он му каже све шта је и како, и матери својој и жени и оној старици објави радосни глас, и "ево" вели, "ако не вјерујете, ево вам царског министра, кога је цар са мном послао да се боље увјерите." Кад жена његова угледа министра, повикне од радости свекру своме и свекрви: "Јест истина, драги оче, ово је министар оца мога, а мој несуђени заручник." Они онда продаду све своје имање, и отисну се пловити. Министар ови гледао је свакојако младог нашљедника царева а вјеренице своје мужа да убије, не би ли се он с њоме вјенчао, како му је од ње родитеља обећано било, да би онда он нашљедник царски остао. Кад су већ били на неки дио пута, зовне он њега нотњо, кад су сви поспали, да изиђе на кувијерту да се с њим нешто договори. Он праве мисли без и каквог страха изиђе горе, а ови га онда ухвати и преко брода у море баци. Брод је једрио, и он се већ није могао њега ухватити. Онда министар отиде опет спавати. Младога нашљедника царског изнесе срећа на једну секу подалеко од краја, али под једну пустињу, ђе никоме туда пролазак не бијаше, да би га избавио. Кад ујутру сване, виде они у броду да њега нема, па почну плакати и јаукати судећи, да се нотњо сам нехотице утопио, и никако се нијесу могли утјешити и за највише његова жена, јер су се премного пазили. Кад дођу код цара, јаве му несрећу, која им се у путу догодила. Тада настане туга и плач у царском двору за много, и нигда се утјешити нијесу могли. Његове родитеље цар прими и код себе их уздржи као што је обећао био. Несретни зет царев сједећи на плочи морској живљаше о травици, која бјеше при плочи прирасла, вас бјеше већ поцрнио, аљине на њему изагњиле, да се не могаше познати и ни од куда живе душе, која би га избавила, док срећом његовом послије петнаест дана и петнаест ноћи ето ти једног старца на штапу покрај мора ђе рибу лови. Он га одмах стане викати и молити, да га на сухо пренесе. Старац му се обећа: "Хоћу" рече "али да ми платиш." ""Од куд ћу ти платити" одговори му он, "кад ни хаљине на себи немам."" "Ништа за то" старац одговори; "ево ја имам при себи каламар и перо, ако умијеш писати да ми се потпишеш, од свега свога, што би и гда имао, да ћеш ми половицу дати." Он на то пристане са свим срцем. Старац онда загази и дође до њега, он му се потпише, а старац њега на сухо пренесе. Онда он од куће до куће, од села до села, го, бос, црн и гладан, даде му неко гаће а неко кошуљу, само што тијело покрије. Наком тридесет дана донесе га срећа у царев град и пред царев двор, те сједне са штапом у руци покрај врата од двора, а прстен вјенчани с именом његовијем и његове жене а цареве шћере још му је на руци стајао. У вече слуге цареве приме га у двор и даду му што је иза њих остало да једе. Сјутридан пође и сједне украј врата од царске башче; али дође башчован те га отоле оћера говорећи му, да ће сад цар туда проћи са својом фамиљом. Он се отоле макне и опет сједне у један крај од башче, док ево ти цара гдје шета с његовом матером, а отац његов са царицом, а жена његова с крвником његовим, министром. Оним се још није хотио открити, већ они шетајући прођу покрај њега и даду му неколико новаца; али на оној руци којом је новце прихватао, прстен је стајао, жена га његова угледа, и не могући ни помислити даје он ње муж, рече му: "Ну, дај ми руку, да виђу прстен тај какав је." Министар, који је до ње стајао, мало се ка и препане и рече јој: "Одмакни се" вели "како би с овом одрпаницом говорила?" Али га она не ћедне ни слушати, већ узме прстен и позна име ње и ње мужа. Како се њој тада учинило, како ли се срце било окаменило, кад прстен овај виђе; али се опет устрпи и премучи. Кад дођу у двор, каже она оцу свом, како је прстен ње покојног мужа познала у просјака онога што у башчи сјеђаше, "него пошљи" рече "нека га зовну, да га испитамо, од куд је прстен они у руке његове дошао." Цар одмах пошље слуге, те просјака доведу. Онда га цар почне испитивати, од куд је, и како се зове, и како је прстен тај у руке његове дошао. Он се више не могаше уздржавати да им се не открије, већ почне им редом казивати, како га је министар они кад су били у путу, преко брода у море бацио, и како га је срећа на једну плочу близу краја нанијела, на којој је петнаест дана и петнаест ноћи живио о трави, која је при плочи прирасла била, и наком оволико дана како га је старац један отлен избавио, "и ево" рече "Бог и моја правица донесе ме опет мојим родитељима и мојој љуби." Они кад ово чуше, онијеме од радости, а пошто се мало разабраше, скочи цар и зовне оца његова и матер и каже им, што се догодило од сина њиховога. Ко би сад могао исказати радост ову, која их обузе, кад су се познали, како ли весеље у томе двору постаде! Одмах му донесоше свијетло и ново ођело, измише га п обукоше. За толико дана трајала је радост и весеље не само у њиховом двору, већ по цијелом граду, пјевало се и веселило, и њега за младог цара окрунише. Цар одмах заповједи, те онога министра ухвате и да га зету на вољу да му суди. Он му све опрости, не даде га ни убити ни објесити, већ само оћера га изван њиховог царства, да више под власт њихову не припада. Нови цар почне царовати, кад наком мало дана његова владања, ево ти му онога старца, који га је из мора избавио, носи они потпис што му је потписао, да ће му кад год би што имао, од свега половину дати. Дошавши старац у двор, замоли слуге да га пред цара пусте. Слуге уљезу к цару и кажу му, да један старац жели к њему уљести. Цар допусти, и старац уљезавши поклони му се и пољуби му руку и метне му карту на кољено. Цар узме и прочативши је рече му: "Добро, старче мој, сједи, ја сам данас цар, али да сам и просјак, ја ћу ријеч моју и потпис мој потврдити; већ причекај, да почнемо дијелити. Цар изнесе књигу и почну прво градове дијелити: "Овај" рече "мени, овај теби" пишући све на карту, доклен све подијеле од највишега града до најмање кућерице. Старац узме своју половину записану сву у карти, и поклони је опет цару говорећи: "На, нијесам ја старац, чоек земаљски; већ сам ја анђео Божиј, којино сам послан био од Бога, да тебе из мора избавим за твоја добра ђела, која си до сад пред Богом учинио. Већ царуј и уживај, да ти буде дуговјечно." Анђела нестане, а он остане сретно владајући.
--------------------------------------------------------------------------------
==Царева кћи и свињарче==
Био један цар па имао кћер, која је имала на себи три белеге: на челу као звезду, на прсима као сунце, на колену као месец. Кад дорасте до удаје, рекне оцу, да не ће ни за кога поћи који њене белеге не погоди, а који погоди, за онога ће поћи, да би био највећи сиромах или просјак. Кад се то разгласи по свету, стану је просити многи цареви и краљеви, али она није хтела поћи ни за једнога, јер ни један није могао погодити њезиних белега. Једном она изиђе с дворкињама у шетњу, и наиђе у пољу на једнога сиромашка дечка где чува једну крмачу и троје прашчића, који су у исти мах крмачу сисали. Кад царева кћи види прашчиће, врло јој омиле, па се отисне од других девојака и отиде к свињарчету, које је мало даље од крмаче стајало, и запита га: "Хоћеш ли ми да ти једно прасенце испод своје крмаче?" А свињарче одговори: "Хоћу, госпођо." Она га упита: "По што?" А он одговори: "Не иштем ништа, само да откријеш лице да те видим." Царева кћи онда открије своје лице и не сећајући се белеге, а он јој опази белегу на челу, па онда ухвати једно прасе и да јој, она узме прасе и радосна отиде кући с осталим девојкама. Кад у вече дете отера кући крмачу и двоје прасаца, отац нападне нањ и стане га карати: "Где ти је прасе, убио тамо њега Бог! Ја гледам да запатим, а ти рашћердаваш." Дете није хтело казати, коме је прасе дало, него рече, да је заспало, те прасета нестало. Царева кћи отишавши кући, одмах покаже прасе оцу и матери, и оно њима обадвома омили, јер је било врло лепо, па рекну кћери, да би добро било, кад би могла добити још једно, а она му одговори, да има још двоје. Те тако сутрадан дигне се опет с дворкињама, и отиде к свињарчету, и заиште у њега још једно прасе. А свињарче јој каже, да ће јој дати прасе, али да му да да јој види груди. Она одмах раздрљи прси, а он кад јој види на прсима белегу, да јој и друго прасе. Царева кћи узме прасе па весела отиде кући, а свињарче с крмачом и једним прасетом опет својој, и отац га за друго прасе још већма искара Трећи дан дође царева кћи на оно исто место, и заиште од свињарчета и треће прасе. Он јој обећа дати, само да се открије до колена, да јој види колена. Она се открије, а он кад опази на колену белегу, да јој и треће прасе. Онда царева кћи отиђе и с трећим прасетом својој кући, а свињарче са самом крмачом опет својој, и сад се и отац и мати још већма расрде, и тако га искарају и изруже, да једва без боја остане. После некога времена рече свињарче матери, да му умеси једну погачу и испече једно пиле и да му наточи чутуру вина и да струк босиљка. Мати му то све приправи и спреми у торбу. Он узме торбу на раме па пође и на поласку рече матери "Идем, мајко, да и ја погађам царевој девојци белеге; не би ли Бог дао да погодим!" Мати му на то одговори: "Јаој, мој синко, нема те среће у нас." А он јој опет рече: "Ја се надам мајко, ако Бог да." И тако се дигне и дође у царев двор, кад тамо, а то дошао и један Турчин да погађа. Кад их изведу к девојци да погађају, рече Турчин свињарчету: "Дед синовче ти први говори, а ја знам шта ћу говорити " Онда свињарче зачне говорити: "Девојко, јели ти на челу звезда?" Тек што он то изусти, а Турчин му у реч: "Валај баш смо у једној мисли." Девојка се открије па рече дечку: "Е, то си погодио; сад казуј шта имам на грудима." Дечко одговори: "Имаш сунце." А Турчин се одмах утакне: "Валај и била, баш сам то хтео да изрекнем." Царева девојка открије и груди па рече дечку: "И то си погодио; казуј још шта имам на колену. ' Дечко одговори: "Имаш месец." А Турчин: "Моје ми вјере, синовче, шта ћемо нас двојица сад? Ја сам то све знао." Онда се сви узбуне шта ће чинити: девојка је волела за Турчина, јер је био леп момак и госпоски одевен, а свињарче у сиромашким хаљинама. Најпосле нареде да обојица преноће с девојком, па коме нађу ујутру девојку окренуту, онога да буде. Кад настане ноћ и они легну спавати, а девојка се окрене Турчину. Онда дечко устане па изиђе на поље, а девојка заповеди Турчину: "Иди брже и ти за њим, па штогод он узради, оно ради и ти." Дечко изишавши на поље, чучне у мраку, па извади из торбе погачу и печено пиле и чутуру с вином па стане јести и пити. Турчину се кроз помрчину учини да дечко ради онај посао који цара с коња стера, па и он чучне и једва се с великим натезањем онереди. У том чујући Турчин да дете нешто једе и мљеште, помисли да оно једе своју нечист, па стане и он јести своју. Свињарче кад се наједе и напије, узме онај струк босиљка, па се стане трти њиме по лицу, а Турчин помисли да се оно маже својом нечишћу па узме и он од своје што још није био појео, те се добро умаже по образу. После уђу обојица к девојци, и легну уза њу, један с једне, други с друге стране. Девојка се опет окрене Турчину, али од смрада и гада није могла трпети, него се одмах окрене свињарчету које је мирисало на босиљак, и тако ујутру нађу девојку окренуту к свињарчету. Свињарче после остане онде као царски зет, и доведе к себи оца и матер, те су живели сретно до свога века.
--------------------------------------------------------------------------------
==Сунчарева мајка==
Бијаше бређа једна жена, па усни да сваке неђеље по један дан има једноничити доклен роди: ако ли то не ушчини, да ће се у њој проврћи дијете у што друго. Она ово послуша, али нехотице заборави један дан једноничити, него нешто мало изједе, те кад дође вријеме до рођења, роди струк босиока много лијеп и преко мјере мирисан. Ова је жена гојила ови струк босиља, и огласи се зањ по цијелом свијету, док негђе у свијету чује син некаквога цара, па пође у кућу оне жене. Кад царев син виђе ови струк босиока, омиље му врло и замоли матер његову да му га дарује или за добру плату прода; али ова не шћедне никако говорећи: "Да ми даш половину очине царевине зањ, не бих ти га дала." Чујући ово царев слуга, пришапти своме господару, цареву сину, да ништа не збори, да ће јој га он украсти, те тако и буде: некако га украде и цареву сину однесе а ови њега добро дарује и обесели се, па затвори струк босиока у камару, а сјутрадан учита велики објед и сазове многе своје пријатеље на пир да им покаже ови струк босиока. Кад објед буде готов, пођу слуге те јаве господару да је све готово, али кад се врате, нађу све печење и вариво искотрљано кроз кужину и све просуто тамо амо. Кад слуге то виде, јаве брже цареву сину, а он видећи злу и гору, поручи гостима да не долазе, него их позове као сјутра, те тако и буде. Сутрадан кад буде све справно, и слуге пођу да јаве господару, опет нешто све распрша у кужини, проспе јела зготовљена и поломи судове. Зачуде се слуге па и сами царев син, те нареди да се трећи дан трећи објед приправи, и постави страже да виде кроз врата ко то ради. Пошто објед буде готов, изиду сви из камаре и стану вирјети ко ће доћи; кад ли тамо шта је! ђевојка златнијех коса, те они чувадури једнак скоче и у кужину утрче те је ухвате и дозову царева сина. Кад је царев син види, зачуди се и обрадује, па је запита откуда она у кужину, а она се препаде и исповиђе му на тајно да је она они струк босиока што га он гоји и у камари мирише, па да је мишљела да се он приправљајући оне обједе жени и да јој је жао било, јер се надала да не ће друге него њу вјенчати. Цар чујући то и видећи преколијепу ђевојку обрадује се и обећа јој да ће је вјенчати, само ако се по закону Христову покрсти, и она му се обећа да хоће. У толико дође некака потреба да царев син иде на војску, и не могаше му се ионако него да иде. На поласку призове своју милу па јој рече: "Ја идем на војску, и тебе с великом раном на срцу остављам, него ти се молим да се ти опет прометнеш у струк босиока док се ја вратим, и да се никоме не покажеш, ако би ко у ову моју камару долазио; а ево овђен ово мало звонце, кад се ја, ако бо! да, вратим, и кад у ово звонце закуцнем, ти се проврзи каква си данас." Он пође, и тек што се с њом пољуби, прометну се она у босиок. Двије царева сина љубазнице, видећи да је царев син престао к њима долазити, досјете се јаду, да је какву другу ђевојку к себи добавио а њих заборавио, па се договоре да навалице пођу у камару ђе царев син лежи. Кад уљезу, ништа друго не виде него хаљине, постељу и још што што царева сина кроз камару и ови струк босиока; али се ништа не досјете. Обијајући кроз камару тамо амо, еда се није каква ђевојка ђе сакрила, угледају и оно мало звонце, те једна од њих тако га зларадичке у руке узме, те звонце зазвони. Жалосна златнокоса мислећи да је оно царев син што закуца, на један пут се прометну ђевојком и међу оне двије изненада стаде. Пошто их виђе, а ове двије њу, зачудише се, и ове потоње двије досјете се, те спопану јадницу и закољу, па је мртву у гору понесу. У вечер слуга царева сина носећи вечеру ђевојци, не нађе струк босиока, него по камари страшну крв; досјети се своме злу и бојећи се, да га царев син не смакне, побјеже из града онога. Пролазећи једна баба оном гором наиђе на ђевојку без главе а глава код ње, па јој се ражали видећи онаку младицу, те стане брати некаковијех трава и оживи је. А ова је баба била сунчарева мајка. Кад она сирота оживље и виђе да је у гори, загрли бабу и никада се од ње одвојити не хоћаше. Али јој баба рече: "Ти, шћерце моја, хајде с Богом куда знаш, ја нијесам кадра ни сама себе хранити, ја сам сиромашна без нигђе никога, а ти си млада и зелена, па како ти Бог да." Одговори јој она: "Не, за Бога тако! ти си мене оживљела, и ја сам тебе дужна до смрти љубити, а ласно ћемо живљети: ја ћу продавати моје златне косе па и себе и тебе хранити, а кад све косе продам, ондар ћу траву по гори брати па тебе хранити." На ово баба пристане, те сјутрадан ова ђевојка одреже бич косе златне и пошље бабу на пазар, говорећи да га не да за мање од сто златнијех цекина. Пође баба у они исти град ђе је царев син био, који се већ с војске вратио и вас град у короту ставио за смрт своје љубавнице. Баба тамо амо ходајући, срећа је нанесе на царева сина, па га упита, хоће ли купити ови бич златне косе. Кад царев син види, вас умре од чуда, досјети се да је ово коса његове драге, пак ухвати бабу и упита, откуда јој ова златна коса. Баба се препане и каже све. Ондар он брже боље узјаше на коња а на другога узјаше бабу, те с њом у оно село ђе баба живи. Кад тамо, упази ђевојку ђе плаче и нариче свога драгога. Он притрчи к њој те се ту ижљубе, па ондар с њом и с бабом дома. Пошто је цар упита, и она приповједи све шта јој се догодило, он нареди те оне двије проклете ђевојке погубе, а шњоме се по закону вјенча, и бабу до смрти као своју матер држи и по смрти царски укопа.
--------------------------------------------------------------------------------
==Лијек од мађија==
Имаше некакав цар јединка сина, који му већ до оружја дорастао бјеше, па шетајући један дан наступи на мађије, оболи и клијенит остане савртијех нога и рука. Цар који свога сина миловаше више него своју душу, ђегођ је био који љекар у свијету, нањ је доводио и обећавао половину царства, ако га који излијечи, али све зафајду; док једну ноћ у сну дође му некака ђевојка и рече му: "Ти, честити царе, залуду све трошиш около свога сина, и зафајду си обећавао половину царства својега ко ти га излијечи, моја ти га је мајка замађијала, него добави очи од змаја, срце од аждахе и змију крилатицу ухваћену између госпођа, па свари у једноме лонцу неомрчену а у води неначетој, од ђевојке самохране а на ватру самотвору, па нека за три јутра попије на ште срца из молитвене чаше, ондар ће ти оздравити и мене вјенчати." Прене се иза сна цар и једва чекаше, доклен му дан дође, али не нађе никога ко ће му све ово добавити, и ако је залуду обећавао по царства својега ко му све ово донесе. Најпослије један младић обећа му се ако му да шћер за љубовцу, и цар му без одговора обећа. Ови младић имаше чудотворни прстен, те с њиме кроза свијет, нађе аждају, па кад се виђеше, она пут њега да га прождере, а он пут ње да је уфати. Кад се састадоше, извади он они прстен (а ноћ бијаше), засја се језеро и планина од њега те јој заслијепи очи, извади анџар, закла је и срце из ње извади. Сад на чуду како ће наћи змаја, али чу да их има у највисочијим горама и да лете испод облака, па кад сунце западне, и они слете и почину по врховима планина, те он тамо и чекаше кад ће се сунце смирити, док ево ти један змај долеће и леже у једну шуму, те ови младић шумке прикучи му се и пушта огањ плаветан из прстена те му сажеже крила и очи заслијепи, па брже боље малом шкопицом извади му очи. Послије тога пође да тражи змију крилатицу, и кажу му да је њу лако уфатити, ма само у они трем кад се сунце помоли иза планина, јер она у сунце погледа, и доклен сунце добро копље не оскочи, слијепа стоји. Тако он прежи кад ће сунце изаћи, и срећом набаса на једну, уфати је и прикоље и шњом у торбицу па пут за уши те к цару. Цар се обесели, и добави лонац неомрчен, воде неначете и ђевојку самохрану, но нема огња самотвора. Али ови младић окрене около огњишта с прстеном три пута и изниче огањ, те сварише у лонцу очи од змаја, срце од аждаје и змају крилатицу и дадоше да пије царев син за три јутра из молитвене чаше, те пребоље и оздрави. Цар даде оному младићу своју кћер за жену, и у један дан ожени сина оном ђевојком која му је на сан долазила и одмах му се јавила, како му је син оздравио, и удаде шћер, те тако стече сина, невјесту и зета хвалећи Господа Бога, који може кад хоће.
--------------------------------------------------------------------------------
==Биберче==
Била жена нероткиња, па молила Бога да јој да да роди, макар било дете као биберово зрно. Бог јој даде по жељи, те роди мушко дете као биберово зрно. Из почетка у радости није марила што је толишно дете родила, али после дође јој на жао гледајући другу децу која су се с њезиним родила где нарастоше на женидбу и удадбу, а њезино остало као биберово зрно. Онда окрене у плач и јаук сваки дан. Један пут дође јој у сан неко и каже да не плаче више, биће њен син велики као јаблан. Иза тога сна остане весела, али не задуго, јер мало по том дође јој син и рече да мора ићи куд му је у сну речено; и тако он оде а мати остане плачући. Ишавши он задуго дође у један царски двор па уђе у башчу, кад тамо – царска кћи седи под једним дрветом и плаче. Он јој назове помоз Бог и запита је, за што плаче, а она му одговори да је то дрво под којим сеђаше, родило три златне јабуке, да јој је отац заповедио да чува, али дође ала испод земље те за три јутра однесе све три јабуке једну по једну, те сад несме оцу да каже, а отац сазвао сутра силне госте да им покаже шта му је Бог дао. Он јој каже да ућути, он ће јој све три јабуке од але донети, само да му да две своје слуге да иду с њим. По том он купи једну овцу и заклавши је сва четири черега метне у торбу а остало баци па понесавши и једно уже оде са слугама иза града на језеро, и онде дигне један камен па рече слугама, да га на ужету спусте доле, па кад задрма уже, да га вуку горе. Тако га слуге спусте, кад тамо – лепа башча и кућа, кад уђе у кућу, а то ала седи код ватре и у великом казану нешто вари. Ала како га угледа, скочи нањ, а он јој брже баци један черег меса; док се она сагну и узе месо, он украде једну јабуку; ала опет на њега насрне, а он јој баци други черег па узме и другу јабуку, кад ала онај черег прогута, она опет на њега насрне, а он јој баци трећи па узме и трећу јабуку; кад ала четвртом на њега насрну, он јој баци и четврти черег, па бјежи натраг, и тек да се ухвати за уже, а ала испадне на поље, а он брже одсече од своје ноге меса па јој баци и задрма за уже, те га извуку горе. Потом преда царској кћери јабуке па оде. Мало време затим прође, а ала почне сваки дан горе излазити, те је сваки дан јела по једну девојку коју су јој морали из града слати редом, тако дође ред и на цареву кћер, која је била испрошена. Отац и мати и сва господа испрате је до језера, и онде изгрливши се с њом и изљубивши отац и мати врате се кукајући, а она остане сама да чека алу. Чекајући тако стане се молити Богу, да јој пошље Биберче, које јој јабуке од але донело, да је сад избави. У том Биберче дође у град, а град сав у црно завијен. Кад он запита што је, и они му кажу, он брже на језеро и нађе цареву кћер где седи и плаче, па је запита, хоће ли поћи за њега, ако је од але избави. Она рече: "Хоћу, али ти ме не можеш избавити; један је само који би могао, али тога нема." "А који је тај?" запита он, а она одговори: "Истина да је мали као биберово зрно, ал' он би мене избавио." Биберче се насмеје и рече јој да је Биберче сад велики момак, и да је дошао да је избави. Она се зачуди и кад види прстен што му је дала онда кад јој је донео јабуке, осведочи се да је он баш. Онда јој он каже да га мало побиште, и ако заспи да га пробуди, кад се језеро задрма. Он легне њој на крило и она га почне бискати, те он заспи, кад у један пут језеро се зањиха, а она почне плакати, и суза кане њему на образ, а он се тргне, узме мач и стане да чека алу. У том ето ти але са девет глава, он је дочека и одсече јој једну главу, а ала јуриш на њега, а он јој одсече и другу, и тако свих девет. По том заиште од девојке мараму па повади свих језика девет и веже у мараму, а девојци каже да ником не казује ко је је избавио, он ће већ доћи кад буде време, па онда оде. Кад и девојка пође кући, срете је њен младожења и каже јој: ако не ће казати да је је он избавио, да ће је убити, па јој је све једно. Она се размисли, и опомињући се шта јој је Биберче казало, да ће доћи кад буде време, обећа да ће казати да је је он избавио. Младожења се врати те понесе за сведочанство свих девет осечени глава. Кад она дође с њим своме оцу и матери, није се могло знати кога већма грле и љубе, њу или њега, и науме, одмах да их венчају, али се она начини болесна. Кад прођа неколико дана, ето ти Биберчета, и каже да је он избавио девојку. Сад цар коме ће да верује? девојка не сме да каже, онај прети да ће је убити; те цар нареди да им суд суди. Кад изиђу на суд, суд рече: ко има сведочанство, онога је девојка. Кад онај изнесе главе а овај језике, опет суд не зна, коме ће да верује, јер онај каже да није главе одмах посекао него потрчао с девојком к оцу, а кад овај изнесе девојачку мараму, он каже да је девојка мараму од страха изгубила. Онда цар рече, да у јутру иду оба у цркву на молитву, тамо ће бити и девојка, па ко пре дође, његова је. Биберче није хтело ићи, док не зазвони, а онај се дигне у поноћи, али чим корачи у цркву, провали се под њим земља и сав се исече на ножеве. Онда девојка упали свећу и седне код јаме да чека суђенога. Кад удари звоно, ето ти Биберчета. Онда цар види ко је прав, и венча своју кћер за Биберче. По том Биберче ## својој матери да види да је он велики.
--------------------------------------------------------------------------------
==Царев зет и крилата баба==
Отац и мајка имали сина, па овај уснио да је постао царев зет. У јутру кад се разбуди, каже оцу и мајци даје нешто врло лијепо уснио. Отац и мајка запитају га шта је уснио, а он им одговори: "Вала нећу да вам кажем." Онда га отац и мајка добро изшибају и назову га инатом па га отерају. Овај сирома што ће, куд ће, те на друм. На овом је друму задуго стајао и плакао, док ево ти царског татарина па му каже: "Помози Бог, дијете!" А овај му одговори: "Бог ти помогао! како си? шта радиш?" "Фала Богу, здраво, како си ти? а шта ти је те плачеш?" а овај му одговори: "Е мој брате, уснио сам један сан па ме тераше отац и мајка да им кажем, а ја нешћех, зато ме избише и казаше ми да сам инат, па ме оћераше." "Е добро", рече татарин, "кад ниси шћео њима казати, а ти кажи мени, ја сам царски човек, па ћу цару казати, и ако буде што добро може и за тебе лијепо бити." А овај му одговори: "Макар да си и сам цар, ја ти казати нећу." Татарин отиде, но чим цару дође, одмах му све каже, како је једног дечка на путу нашао и што је с њим разговарао. Онда цар пошаље другог свог човека, те овог јуношу нађе и пред цара доведе. Сад га упита цар, шта је уснио, а овај му одговори: "Нећу да ти кажем." А цар му рече: "Знаш ли ти, ко сам ја, и да сам ја цар, па ако мени не кажеш, ја ћу те објесити!" А јуноша му одговори: "Вала ако си баш и цар, ја ти опет нећу казати." Сад га цар затвори у једну собу до које је била једна велика соба, гдје је била царска кћер у кавезу. Овај је сирома послије домишљао се, што ће и како ће, кад у вече, мој брате! али негдје звецкају виљушке и кашике, јуноша усамљен разгледаше, гдје је дувар слаб, да га како прокопа и види, шта је у другој соби и што се у њој чује. Кад ли, мој брате, прокопа, али тамо царска кћер заспала па јој више главе гори свијећа шарена а ниже ногу бијела, около ње спавају слушкиње а на асталу свега доста. Овај се онда полагано провуче кроз дувар и прикраде ка асталу, па на овом шта нађе, све поједе и попије, па онда ону шарену свијећу изнад главе промијени под ноге а ону бијелу испод ногу метне више главе, па онда отиде на своје мјесто а ону провалу тако зазида, да се никако није могло знати да је дувар кварен. Кад се у јутру царска кћер разбуди, види свијеће промијењене а астал у свему празан, онда стане викати на слушкиње говорећи, да су то оне учиниле. Оне се клеше, да то нијесу учиниле, али царска кћер то не вјерова. Сад царска кћер пошље оцу свом прошеније, да у дворану ноћу све неко долази и с астала пите и све остало поједе и попије, и да слушкињама заповиједи, да се не усуде више свијеће мијењати. Цар јој учини по молби, али при свем том царска кћер опет подозријеваше на слушкиње. Да би дакле и у сну виђела и онога, који све са астала поједе и попије а послије свијеће јој мијења, уватила, намаже очи некаквом травом, која и у сну даје вид, па онда заспи послије вечере. Пошто прође два три сахата ноћи, а јуноша опет провали зид и уђе у собу те све са астала поједе и попије, па онда узме шарену свијећу изнад главе, те је метне под ноге, а ову бијелу испод ногу више главе, па пође да иде. У томе маху увати га царска кћер за руку, но кад види, какви је прекрасан младић, онда га испита, ко је и шта је и одкуда је у ову апсану доведен и зашто, па потом му каже, нек се опет у своју собу врати. У јутру кад сване, поручи царска кћер оцу, да још толико јела и пића пошаље доказујући му, како су јој слушкиње гладне. Цар и то учини, и тако се од сад рањаше и задовољаваше јуноша са овом љепотом дјевојком дотле, док царски ферман не изиде, да је кћер његова пунољетна и да ће је удати. Кад ово дозна царска кћер, онда она пише свом оцу и каже му, да она ни за кога другог веће поћи но за оног јунака, који џилитом бедеме њиног града пребаци. Разумјевши ово цар позове све своје великаше, везире и паше и заповједи им, да сваки свог сина поведе у први петак. Кад ови дођу и своје синове доведу, онда цар изведе своју кћер и са њом изнесе џилит, па онда по жељи своје кћери заповједи, да који мисли и жели бити царев зет, баца џилит и бедеме града пребацује. У овом јунаштву сви су се надметали, али бадава ни један не може ни на пола добацити. Кад то види царска кћер, онда замоли свог оца, да оног роба, којег је прије три година дао затворити и којега она кроз дувар опажа како дише и дуварове креће, изведе, и да огледа његово јунаштво. Чувши ово цар много се удиви и каже, да је тај роб јошт прије три године ту затворен и да је он за њега и заборавио, и мисли, да је он давно иструнуо. Потом даде истог роба извести и зачуди се врло, кад га угледа, како је красан младић, те му се одмах врло допадне и омили. Сад му даје џилит и заповједи, да огледа, може ли бедеме пребацити. Остала пак велика господа и њини синови смијаху се и потпрдиваху говорећи: "Хо! хо! јадан ти је, да он пребаци бедеме градске, кад синови Мухамедови не могу." Но ово њино смијање преокрене се у жалост, кад виђеше, да овај јуноша тридесет аршина преко свих бедема даље пребаци џилит и до половине га заћера у један велики камен. Сад цар видећи оваковог доброг јунака и немарећи, што је он роб био и од ниског рода, поздрави га лином муширом и потом даде му своју љубазну и прекрасну кћер за жену а уз њу много дара и блага му поклони. Кад виде ово везирски синови, јако им буде криво и врло му позавиде, и да би на који начин од овог јуноше царску кћер одузети могли, науме шњиме се опкладити, да везирски синови у први идући петак спреме вечеру за хиљаду људи а да царски зет поведе своју жену и хиљаду људи на зијафет, па ако све ово што везирски синови буду спремили, људи не поједу, да царски зет њима уступи своју жену и сву пратњу. На ово обје стране пристану и још се писмено обвежу. Кад приспије вријеме, у које је требало поћи, онда царски зет позове дружину, но не дође му више него девет стотина деведесет и пет људи. Сад царски зет узме овијех девет стотина и деведесет и пет људи и своју жену, па се крене на пут. Идући тако нађе једног чоека који се бијаше сагнуо увом к земљи, и тако стајаше. Сад му царски зет рече: "Помози Бог, брате!" а он му одговори: "Бог ти помогао!" "А шта ту радиш?""Вала ништа ,тек беспослен, па слушам како трава расте." Кад ово чу царски зет а он му рече: "Би ли ти, брате, пошао са мном у дружину? мене зову везирски синови на зијафет, па би и теби било лијепо." А овај му одговори, да хоће, и тако царски зет добије девет стотина и деведесет и шест људи. Идући даље нађе другог чоека, који укочен на путу стојаше и на све се стране обзираше. Упита га царски зет, шта он овдје ради и шта ишчекује, и овај му одговори, да се је опкладио са тицом да она лети а он да трчи "па ево" рече, "три сахата како сам овдје заишао, а тице јошт нема." Зачуди се царски зет оваковој брзини, па га упита: "А би ли ти, брате, пошао са лином у дружину? мене везирски синови зову на зијафет, па ће и теби бити лијепо "Овај се обећа и пође, и тако царски зет доби девет стотина деведесет и седам људи. Идући још даље опази трећег чоека, који у небо гледаше, и упита га, што у небо гледа и шта од туда изгледа, а овај му каже, да је бацио џилит у небо, "и ево" рече, "три сахата га чекам да пане, па га не има." Царски зет позове и овог, те и тај шњим пође, и тако добије девет стотина и деведесет и осам друга. Идући са друштвом даље један сахат, опази опет једног чоека на путу, који бијаше закувао казан од триста ока качамака, и за доручак му не било доста, те узео куплачу па по казану лоит стругуће, назове му помози Бог, а овај му одговори: "Бог ти помогао!" "А шта ту радиш?" "Вала," рече "ништа, бијах направио мало за доручак, па да бијаше јошт, могаше те поарчити." Понуди и овог да шњим пође, а овај радо пристане, и тако царски зет добије девет стотина и деведесет и девет друга. Са овом дружином идући даље нађе петог чоека, овај бијаше попио једно велико језеро воде, па стао на средини те сеири, како се рибе праћакају. Назове му помози Бог, а овај му одговори: "Бог ти помогао!""А шта ту радиш?" рече му царски зет: "Вала ништа, јутрос мало подоручковах, па се овдје свратих на ову водицу, те мало пијнух и гледам како се ови црвићи сицкају без воде. "Понуди и овог, да с њим пође, а овај једва дочека, и тако царски зет добије хиљаду другара, па шњима у мјесто. Кад тамо дођу, онда одсједну коње, па се мало одморе, а везирски синови спремили вечеру и свега доста – јела и пића, да и четири хиљаде људи појело и попило не би. Сад царски зет пошаље оног што је триста ока качамака појео за доручак па му не било доста, и каже му да огледа јело и пиће и види како је. Овај отиде тамо па узме куплачу те од ораније до казана, од казана до ораније, ондале кусни, ондале сркни, док све остави празно, па послије и све пиће попије и дође царском зету па му каже, да је он сам вечеру сву појео и да му још није доста. Кад ово види царски зет, онда позове везирске синове и поиште њине жене да му даду. Ови га стану молити, да им по уговору првом не узима жене, већ да јошт њему опкладу учине, па ако царски зет и ову добије, онда да му даду своје три жене и све имање. На ово царски зет пристане и тако се опкладе, да они ужаре пећ што боље могу, а царски зет да нађе једног чоека од своје пратње и у онако зажарену пећ баце, па ако не изгори, да му даду своје три жене и све имање: ако ли сагори, онда да царски зет њима даде своју жену и сву пратњу. Кад ови зажаре пећ, онда царски зет рече овоме што је попио језеро воде, да иде и скочи у пећ, а овај одмах ускочи у пећ па бљуне из себе силну воду и жар погаси, па онда стане певати: "У царева зета сад ће да буде четири жене: наша је опклада! наша је побједа!" Видећи везирски синови да и овом опкладом не могоше ништа добити, уплаше се жестоко па умоле царског зета, те им одобри још једну опкладу, па му онда рекоше да они имају крилату бабу, а царски зет нек нађе у својој дружини једног брзог чоека, па нека он трчи ногама, а баба нека лети, и које прије са изворца испод те и те планине воде донесе, онога да је опклада. Онда царски зет повиче: "Дајте ми из дружине оног чоека који се био са тицом опкладио, да он трчи, а тица да лети, па три сахата прије тице дође." Кад овај чоек дође, онда му везирски синови даду једну тестију а крилатој баби тиквицу. Баба полети, а ова потеци, док пре бабе дође те воду наточи. Таман наточи тестију, а баба долети па га превари те му узме пуну тестију а уклепа у руке празну тиквицу, па полети што брже може натраг, док овај тиквицу наточи, баба далеко измакла: али онај што чује како трава расте, одмах опази шум бабинијех крила па дотрчи и каже царском зету: "Баба преварила нашег чоека, узела му пуну тестију а уклепала празну тиквицу, и док овај наточио тиквицу, ево баба ђе је измакла и сад ће бити ту: ја чујем већ како лети." Онда царски зет позове оног што је бацио џилит у небо и три сахата чекао да падне па га још нема, те овај угледа бабу па потегне џилитом у облаке те бабу у прси, баба мртва на земљу падне, а чоек стиже и донесе воду. Сад царски зет узме три жене везирскијех синова и све њино благо, па са својом женом везирским снахама и пратњом дође здраво и весело свом двору, гдје поживи задовољно до свога вијека.
--------------------------------------------------------------------------------
==Свети Сава и ђаво==
Пошао свети Сава преко једне планине па срете ђавола. Кад га ђаво угледа, уплаши се и шћедне да побјегне, али не могне, па се сада сретну на путу. Свети Сава рекне ђаволу: "Помози Бог!" а овај одговори: "Није ти за тим стало." "Како си?" рече свети Сава, а ђаво му одговори: "Шта је теби брига како сам?" "Куда хоћеш?" упита га свети Сава, а овај одговори: "Ни за тим ти није стало." "Шта би радио?" рече свети Сава; а овај му одговори: "Радио би баштованлук, кад би имао мршаве земље и таког ортака." Онда света Сава каже ђаволу: "Чујеш, побратиме, баш ако хоћеш да радиш баштованлук, ево сам ти ја ортак, но да се договоримо, како ћемо и шта најприје радити и сијати и ко ће сјеме набављати." А ђаво му одговори: "Вала, ако ме и мрзи с тобом радити и опет ти се покорити нећу, али само хоћу да начиним уговор па да отпочнемо радити." Сад се договоре да посаде најприје мрки лук; ово и учине. Кад лук почне да расте, дошао би ђаво па гледао како су лијепа и добра перја у лука, а не гледаше шта је у земљи. Кад лук у највећој снази буде, онда свети Сава позове ђавола, те дођоше. Е рече сад свети Сава ђаволу: "Пола је моје а пола твоје, па бирај сам које волиш." Видећи ђаво силна пера у лука превари се и узме оно што је на земљи, а свети Сава узме оно што је у земљи. Кад лук стане зрети, долажаше ђаво почесто да га обиђе, али му не бијаше мило кад види да пера труну и суше се. Лук сазри, пера сва увену, а свети Сава повади лук и однесе га. Ово ђавола врло ожалости па се ријеши те јошт један уговор са светијем Савом учини, да посију и посаде купус, па ђаво рече: "Ја ћу оно што је у земљи, а ти оно што је на земљи" и тако буде. Купус, мој брате, посаде и овај све растијаше више и развијаше свој лист, док се и главице укажу. Видећи ово ђаво мишљаше: кад је оволика чвонта на земљи, то колика мора бити у земљи, па се врло радоваше. Кад у јесен буде, свети Сава дође те купус посијече а ђаволу остави корење. Мало за тијем ево ти и ђавола! Ту су гајде, ту су свирале, хука, бука, пјесма и арата велика. Па чим један корен извади и види, да нема ништа, пренемогне се од муке па онда умоли светога Саву, те јошт један уговор начине, да посију кромпире, па онда што је у земљи то нека буде светога Саве, а што је на земљи то да њему остане. Овако и учине. Посију кромпире. Кромпири изникну, укаже се најприје цимина, па онда цвијет а за овијем бобе. Видећи ово ђаво стане се смијати и светом Сави пркосити. Но кад буде у јесен, онда цимина опадне и иструне, а свети Сава повади кромпире па у трап. Надимаше се ђаво да пукне од зла видећи овако себе преварена, кајаше се што је са попом имао посла, па опет умоли светога Саву, те посију шеницу и уговоре: што је на земљи нека буде светог Саве, а што је у земљи то да буде ђаволу. Кад шеница порасте и укласа, а ђаво дође над ограду па гледаше колико је израсла, и говораше: "Из малог зрна нарасте оволика стабљика." Кад буде у јесен, онда свети Сава позове жетеоце, те шеницу пожње, а ђаволу стрн. Сад ђаво стане плакати па од љутине рече: "Вала, попе, баш хоћу још с тобом да посадим виноград, па шта буде, и ако ме још и овђе превариш, онда од нашега ортаклука нема ништа. И тако посаде виноград. Кад виноград треће године роди и покаже се врло лијепо грожђе, онда се састану да опет бирају шта који воли. Сад свети Сава упита ђавола: "Што волиш, ортаче, или чорбу или густижу?" а ђаво одговори: "Вала ја ћу густижу, а теби џаба чорба." Кад виноград сазри, онда свети Сава обере грожђе, метне у кацу па после источи вино, а ђаволу остане џибра. Сад се, мој брате, домисли ђаво те у џибру наспе воду, начини казан и препече ракију, а свети Сава тек њему, – па му рече: "Шта је то, ортаче?" а овај му одговори: "Печем ракију, побратиме!" Онда свети Сава рекне: "Дајде, ортаче, да видим, ваља ли." А овај му наточи у чашу. Сад свети Сава сркне једном, другом, па трећи пут благослови и прекрсти се, а ђаво побегне и рече: "Вала, баш то је стару лијек а младоме бијес!" па тако ишчезне, и више га никако нема тамо гдје чује да је поп.
--------------------------------------------------------------------------------
=Шаљиве приче=
==Пијесак и свети Петар==
Дође један градски ловац у село да лови. Около подна уђе у кућу једнога сељанина познаника да што руча; пошто сједе, погледа около себе и види врло мало земље у оно село, већ све гола литица и силне гомиле натрпане мали и велики камења. Зачуђен упита сељанина, који о ручку рађаше: ,Бога, ради, побратиме, како ви овђе у овоме селу без земље можете живљети, и од куда ове силне гомиле и рпе од камења?" "Зло и наопако." одговори сељанин. "Причају, господару, наши стари да су чули од својијех прађедова, кад је Христос по земљи ходао, да је ходио за њим свети Петар и носио врећу ситнога пијеска, те господ ђе је хтио да буде брдо, узео би зрно пијеска и рекао би: "Да умножит сја" те су зато свуда велика и висока брда; а кад је дошао у наше село, провали се светом Петру врећа и више половину проспе."
--------------------------------------------------------------------------------
==Ко је то? – Никола!==
Једнога сељанина врло почне прогонити брат, којему је име било Никола, и не само што га је сваки дан прогонио био и глађу морио, него и сву очевину проћордисао, док га најпослије нагна невоља да одбјегне од брата го и бос, т.ј. без нигђе ништа, и од тога часа ниједнога човјека на овоме свијету, којему је било име Никола, није могао на очи виђети ни име чути. Једну вечер куцне му неко на врата, и он пошље домаћицу, своју жену, да види ко је, а она кад види, јави, да је сиромах и да милостињу тражи. Он кад чује, рече јој: "Пушти га унутра." Тек што сиромах шћаше да по обичају приступи да му руку цјелива, запита га сељанин: "Како ти је име?" "Никола" одговори му сиромах. "Надвор, надвор, из куће." док јадни просјак онако уплашен побјеже без обзира говорећи: "За што, брате, ако Бога знаш?" "Како зашто" одговори сељанин, "дали не знаш да ми је с мојега брата Николе и свети Никола омрзнуо, а камо ли нијеси ти!"
--------------------------------------------------------------------------------
==Мој је предњак==
Био један човек па имао жену која је хтела свакад да је њена реч старија, а сиромах муж морао јој давати за право. Један пут кад су седили пред кућом, пролети онуда велико јато ждралова, а један ждрал пред свима измакао поздраво. Гледајући жена ждралове рече мужу: "Вида, човече, како онај ждрал напред лети, оно је баш мој!" "Није, жено", рекне човек, "оно је предњак и старешина оних других ждралова, а ја сам твој старешина, даклен је мој предњак." "Није твој, него мој", одговори жена, и тако није твој него мој, они се посвађају, те најпослије жена рекне човеку: "Човече, ако не ће бити мој предњак, ја ћу умрети." "Па умри", одговори јој човек, "један пут нек је и моја старија." Жена легне пак се начини да је умрла. Лежећи тако целу ноћ, кад буде у јутру, рекне јој муж: "Устај, или ћу сад ићи да зовем жене да те окупају и наместе." "А јели мој предњак?" проговори она, а он јој одговори: "Није." А она рече: "Кад није, нека ме купају." По том отиде муж и дозове жене, те је окупају и наместе. Онда човек као наричући око ње пришапће јој: "Устај, или идем да те огласе." "А јели мој предњак?" запита га она, а кад јој он опет одговори да није, она му рече: "Кад није, нека ме гласе." Кад већ дође време да се сахрањује, опет јој муж пришапће: "Устај, сад ће доћи поп и ђаци да те прате у гробље." "А јели мој предњак?" Запита жена, а кад јој он опет одговори да није, она рече: "Кад није, нека ме прате." У томе дође и поп и ђаци и свет се искупи, те је изнесу на авлију те свештеник очита последњу молитву, а човек као плачући над њом пришапће јој: "Устај, несрећницо! зар не видаш да те хоће у раку да те носе?" "А јели мој предњак?" упита она, а кад јој он опет рече да није, она одговори: "Е кад није, нека ме у раку носе." По том однесу је у гробље, и кад је спусте у раку, свештеник по обичају баци на њу земље па оде први. Онда муж рекне свету: "Идите, браћо, полагано кући мојој, ето одмах и мене, само хоћу да је ја сам земљом покријем тако сам јој се заверио." Онда свет ко оде ко не оде, а муж се спусти у раку, па викне жени кроз заклопац: "Устај, проклетницо! Ето хоће земљом да те затрпају." "А јели мој предњак?" Запита она опет, а кад јој муж одговори да није, она му рече: "Кад није, човече, а ти иди кући, подај свету нека једе и пије за моју душу, а мене нека затрпају." Кад муж види да ништа не помаже, он дигне заклопац и рече: "Устај! твој је предњак, нека те ђаво носи!" Онда жена ђипи онако с покровом, па стаде трчати за светом и викати: "Станте, народе, мој је предњак! мој је предњак!" А свет кад види, помисли да се повампирила, па бежи! а кад чу поп где она виче: "Мој је предњак!" помисли да она мисли њега, па бежи колико игда може, а жена све претрчала па јури за њим вичући: "Стани, попо, мој је предњак!" А кад поп види да ће га стићи, падне од страха – а она прође вичући: "Мој је предњак!" и тако отиде кући.
--------------------------------------------------------------------------------
==Зет и пуница==
Некакав зет дође у пунице, и сједећи код ватре види ђе двије жене добро посоле један лонац, па помисли у себи да оно што се у лонцу кува, већ није за јело, и као што су зетови у пуницама шаљиви и безобразни, намисли да га и он јошт тако пресоли, да се ни у уста узети не може, па онда оставши сам у кући, завуче обје руке у сланицу и заграби пуне прегршти соли. Сланица је била од дрвета и имала округлу јаму, на коју се со унутра сипала и напоље вадила. На ону јаму он руке увуче ласно у сланицу, али их заједно, још пуне соли, ни по што није могао напоље извући, и тако мучећи се око тога и натежући, руке подбуну да најпослије ни једне ни празне није могао извући. Кад у том неко рупи на врата, он брже боље сједне, па сланицу с рукама метне међу ноге, да се не би виђело шта му се догодило. Кад потом сједну за вечеру, он од срамоте не смједне казати шта му се догодило, него рече да је сит и да не може вечерати ништа. И тако послије многога нуђења и мољења, он на чудо и жалост свију кућана не ћедне ни сјести за софру нити и шта окусити. Кад се по вечери чељад разиђу из куће, он устане и носећи сланицу на рукама изиђе на поље, па угледавши за кућом кроз мрак своју пуницу ђе стоји, помисли да је пањ некакав, па разманувши сланицом удари је по плећима колико игда може, говорећи тамо њој матер: "Ти мени не даде вечерати." Пуница се на то тргне, и одговори му: "Ана те темате било! Како ти нијесам дала вечерати? Та нијесам ли те звала и нудила више од десет пута!"
--------------------------------------------------------------------------------
==За што су простаци сиромаси==
Кад су народи дијелили срећу овога свијета, скупе се сви насред свијета и почну дијелити добра његова, па да брушкете мећу, и кога што допане на срећу, нека га носи. Ришћани не знајући, шта би они одабрали за се најбоље, не пристану на брушкете, него реку да сваки за себе изабира по својој вољи, и да у исто вријеме виде ко што мисли. Реку најприје Латини: "Ми ћемо мудрост;" Инглези: "А ми ћемо море;" Турци: "Ми ћемо поље;" Руси: "А ми ћемо горе и руду;" Французи: "Ми ћемо аспре и рат;" "А ви Срби, шта ћете ви?" "Док се договоримо." реку, пак ни данас јошт се не договорише, те тако сваки своје понесе.
--------------------------------------------------------------------------------
==Поп и парохијани==
Буде једне године силна суша, за то састану се сељани пред црквом по летурђији, и укоре попа како му нијесу пријатне молитве к Богу, а у толико је пута залуд молио за кишу. Поп се нашао мудар и рече им: "Знадите, браћо, да су ми јучер поручили озгор с неба да се с вама договорим, у који ћете дан да вам пошље и колико кише. Сад ми одговорите." Рече главар од села: "Ето сјутра у понеђелник." Одговори поп: "Сјутра не, за што сам најмио мобу, да ми окопавају фрментин." "А оно у уторник" рече главар, а други одговори: "А зар нијеси видио да ми је толико жито прострто на гувно да се суши?" "А ми хајдемо у сриједу" рече главар, а трећи одговори: "Не у сриједу, мене је крсно име, пак ако ми се званице сквасе, ондар куд ћу ја?" "А ми елајмо у четвртак" рече главар, а четврти одговори: "Како у четвртак? да ли ја та дан не женим сина?" "Ајдемо дакле у петак" рече главар, а пети опет скочи: "Не у петак, људи говоре да никака срећа у петак није пробитачна." "А ви, браћо, ајдемо у суботу;" "Богме ја не ћу" одговори шеста, "догнаће ми један ортак два вола, ако се погодисмо, пак ваља ми их обидовати." Тадар рече поп: "А ви, моји људи, ове друге неђеље, договорите се, пак ми одговорите." А сељаци се ни друге неђеље не могоше договорити, па ни до данас.
--------------------------------------------------------------------------------
==Оклад шта је најбјеље==
Даду се у разговор два пријатеља, сељанина, шта је најбјеље на овом свијету. Један од њих рече: "Млијеко", а други да није, него једна друга ствар, те се тако опкладе. Ови потоњи дакле зазовне на вечеру онога што говори и оће да је млијеко најбјеље, пак по вечери справи га у своју постељу да леже, те пошто леже, однесе свијећу из собе у којој му је пријатељ лежао, и пошто заспи, принесе му пунан шкип умузенога млијека при постељи. Нотњо дигне се гост за своје потребе, те посред млијека, а из млијека насред куће стрмоглав, па повиче онако траповијесан иза сна домаћина. Скочи домаћин знајући, шта се догодило, пак принесе свијећу, и рече му: "Жао ми те, али ми је мило ђе сам оклад добио, јер је дан бјељи од млијека."
--------------------------------------------------------------------------------
==Љениви слијепац==
Срете један лијенштина на путу слијепца ђе у једну торбу носи пуну крува а у другу гусле, пак сједе пред кућом једном и узме слијепац гусле те уза њих много лијепу и красну пјесну испјева. Слушајући га љенивац, стане му завидити говорећи, да нико на свијету ласније од слијепца не живи, а за то што мукте једе а уз гусле пјева без најмање бриге, те почне молити Бога да ослијепи. Бог као Бог, вала њему, одузме му вид очињи, те ондар он весео. Купи од њекуда гусле и почне се учити појати, те добави вођу те с њиме по свијету крену шљепачки и сваке пјесме појући. Један дан зар су му се биле гусле нешто поквариле, како ли, еле никако не могаше започети да с њима напредује, пак пред скупљенијема насмија се и рече: "Вала, господо, кад ми гусли лијепо не ислеишу, не мили ми се ни да сам ослијепио."
--------------------------------------------------------------------------------
==Зет у пуницама==
Вјери се један врло мршави и у лицу блиједи младић, а при том и врло фалиша. Имао је једнога слугу којега је научио, да кад гођ би се он што пред ким фалио о чему, да он вазда помаже му полагивати, и рече више него што је он рекао. Пође један пут у пунице и поведе собом полажицу, кад тамо дођу, дочека их пуница, и по вечери почне јој се зет фалити, како он умије добро нашку књигу, а слуга му дода: "Умије неборе и Латинску, те да знате како!" Даље стане се зет фалити, како има више од десет крава и волова, а слуга рече: "Има ваистину и двадесет." Даље рече, како може на годину од осам краставаца добити тридесет цекина, а слуга потврди: "Може, и преко шездесет, душе ми и образа." Најпослије рече, да може највишега коња прескочити, а слуга рече: "Може, поштења ми мога, и два један уз другога." Слушала пуница то и дичила се, па запита зета: "За Бога, што си тако блијед и жут у образу?" А зет одговори: "Ово ми се само у љето догоди", а слуга потврди: "Јест, вјере ми моје, и у љето и у зиму вазда једнак." На то се вјереник ражљути, пак му рече: "Мучи, ничиј сине, ако си све досад истину говорио, ту си најпотоњу слагао."
--------------------------------------------------------------------------------
==Сељанин и господар==
Опотреби један сељанин, који пошто је све своје очинство распросуо, склони се да иде код којега богаташа службу тражити, и нађе једнога богата но при том простака, а замоли га, да би га на службу примио, и богати одговори му: "Ја оћу, но какав занат умијеш?" Сељанин одговори: "Ја кувати, ја пећи на толико начина." Богаташ га на то запита: "А да колико би ми узео на годину плате?" Сељанин одговори: "Дванаест цекина на годину и да ме раниш и обукујеш." Богаташу се врло цијене учини, па на то пристане и прими га у своју кућу. Сјутрадан у јутру дигле се све остале слуге, чељад од куће, па и сами господар, а новога нашег најамника нема, док около самога подна иде господар расрђен да га зове, куцне му на врата ђе је спавати пошао, и он му отвори. Кад га нађе да се дигао из постеље и онако гола ђе сједи, зачуди се пак му рече: "Тако ли се служи?" А он му одговори: "Господине! ја те од јутрошњега јутра све овако чекам, како смо се и погодили." "А како смо се погодили?" рече господар, "да ме раниш и обукујеш", одговори слуга "пак сам те чекао, кад ћеш доћи да ме обучеш."
--------------------------------------------------------------------------------
==Сељани купују памет==
Састану се један дан на обично мјесто старјешине и главар од једнога мјеста који је на мору шкољ, и стану се корити једни другога, како од њих никад не може бити мудар као што у друга мјеста има мудријех људи. "Знате ли, браћо" рече један понајмудрији "до чеса је то? Све без пусте памети, него ајдемо скупити педесет талијера па да пошљемо у Млетке тројицу од нас да купе, јер су Млечићи, чуо сам, најмудрији и да толико памети имају, да и продавати могу па и цијене." Сви на то пристану, те скупе речене новце и оправе тројицу, те у Млетке. Кад тамо дођу, почну припитивати ђе би је купили и по што ока. Тако се намјере на некаква мајстора хитра у руги и подсмијеху, који им рече: "Ја ћу вам продати не оку но литру, а двије нека ми остану за те аспре." Они пристану, а он од некуда добави једнога миша, те жива затвори у једној шкатуљици, и рече им: "Ево вам памет овђе, него одмах бјежите дома, и не отворајте, приђе но дома дођете." Сељани се врате весели у исти брод, с којим су и дошли, па кад дођу близу својега мјеста, рече један од њих: "Ваистину није право да памет подијелимо свакоме једнако, него узмимо ми тројица половицу а половица нека свему селу." Остала двојица пристану одмах на то, па кад отворе шкатуљицу, а миш као миш побјегне те се негђе у брод завуче. Сад сељаци начну кукати и лелекати а један одговори: "Што вам је? ево је у броду, нигђе није побјегла." Кад дођу, дочекају их браћа жељно и радосно, но кад чују зли глас, озловоље се, па се најпослије договоре те брод извуку на сухо и стану га редом чувати све по један од села, па кад гођ би што шћели да кому мудро отпишу или одговоре, вазда би у брод отишли, да најприђе памети напуне.
--------------------------------------------------------------------------------
==Крепао котао==
Измисли један прости сељанин, како би преварио неког каматника трговца у вароши, који му је доста кривице урадио, и пође један дан у трговца молећи га: "Господару, молим те, узајми ми котао ракијнски, да нешто ракије испечем, а до данашњега дана донијећу ти га и добити нањ талијер." Слакоми се трговац и узајми му котао, а сељанин седми дан пође к трговцу и однесе један преко мјере мали котлић ракијнски говорећи: "Знаш, шта је, господару?" "Шта?" запита трговац. "Богме се окотио твој котао" одговори сељанин, "и ево сам ти ждријебе од њега донио, јер је у мене ждријебан и дошао, аја твојега не ћу." "Браво! браво!" одговори трговац, "по томе се види, да си човјек поштен, фала ти!" "Него молим те, господару" придода сељанин, "нека још који дан у мене постоји котао, јер га онако болесна не могу справити." "Добро дакле" одговори му трговац. Послије десетак дана дотрчи уплашен сељанин к трговцу, па му рече: "Господару, не знаш несреће?" "Које?" запита трговац. "Крепао котао." "Како крепао, ничији сине!" продере се трговац, "како може котао крепати?" "Ето како" прихвати сељанин, ,штогођ се коти, ваља и да крепа." И на овај начин, кад трговац потјера сељанина на суд, сељанин и у суду добије разлог, и узме велики котао за мали*.
--------------------------------------------------------------------------------
==Вина мијех и његова пјесма==
Крене сељанин у једну варош на два три дни пред крсно име да донесе два мијеха вина, те купујући онако жељан као и остали сељанин напије се по закону, и начне по вароши као код куће пјевати, па и кад вино натовари, једнако почне кроз варош онако пјан пјевати и свијем путем дома идући. Кад дође на једну воду, растовари коња да му почине и да мало поспава, јер га је сан био предобио и вино. Кад растовари, сједе покрај једнога мијеха пунана вина и стане махати главом пут њега чудећи се, како вино онако весеље човјеку у главу и у срце улије, пак онда начне га бити што је најбоље могао шаком говорећи: "Пивај и ти, гребен ти свићу! кад си у мијех, не оћеш пивати, а кад у ме уђеш, колико да триста врази у ме уђу."
--------------------------------------------------------------------------------
==Циганин и властелин==
Упута се некаква силна а при том богата делија сам у кочији на шетњу, и удаљи се у далеке планине куд га је пут носио. Нагази случајно на три четири Циганина, који кад га виде сама и ваљана два коња, слакоме се и намисле, како би му их најбоље и најпоштеније украли. Искоче сви на пут, и тек што им делија помоз Бог назове, сви поскидају капе и пред колима на гола кољена клекну, и један од њих поче му говорити: "Благо нама, господине, кад смо те дочекали и да можемо одвратити један дио од онога великога добра што је био нама твој покојни отац учинио, али не знамо другога начина, него ћемо сви твоја кола и тебе у њима вући." И тако одријеши један од њих два коња, а они се подупрегну у кола и стану га вући. Зачуђен младић од таке и толике почасти, а и онако дичан, пушти се да га вуку. Кад на један пут престану Цигани, и тек што рекну: "Јели већ доста, господине?" одбјегну сваки на своју страну, а властелин погледа, кад ли није ни очинијех му пријатеља ни коња, и не знајући, шта ли ће како ли ће, остави кочију насред пута те пјешице натраг у град. Кад дома дође, упита га матер: "Камо ти кола и коњи?" А он јој одговори: "Тешко свуда без пријатеља, моја мајко! оставио сам их пријатељима твога мужа и мога покојног оца."
--------------------------------------------------------------------------------
==Кафа и њезино црнило==
Кад пође једном кум кнез у кума попа у варош на крсно име, најприђе изнесу му кафу. Кнез помисли да је кафа највиша част, и науми кад се крсно име служи, те купи мало кафе. Кад дође кући, рече кнегињи: "Спреми ово каве тамо кад дође кум поп, да му свариш." Кнегиња није никад кафу ни виђела а камоли пила али варила, и наком неколико доба прође поп покрај њихове куће, а кнез га сврати у кућу молећи га, да причека док му каву учине. Почне се поп изговарати да нема времена а да се ноћ примиче, али залуду. Уљезе поп, а кнез жени: "Одмах каву пристави да се вари." Кнегиња настави по пињате воде и сву каву у воду, онако не попржену. Чека поп кад ће та кава доћи, кад кава никад варена, те поп запраши молећи, да га без каве пуште. Потрчи кнез до огња и запита кнегињу: "Јели већ варена? Јели пуштила црнило?" па кад види да није, врати се стидан говорећи: "Опрости, куме попе, Бога ради! преварио ме у вашу варошу један Лацман и Лацмански син, те ми продао некакве каве која не пуштава црнило." Поп се насмије, те пође дома без каве.
--------------------------------------------------------------------------------
==Кудров и кусов==
Потурчи се један обијесан Влах, а почне већма јаде Хришћанима задавати но доклен је био у своју прву праву вјеру. Наком неко доба срете се на путу оџа и поп, и даду се у разговор. Оџа да би се потсмијао попу ђе му се парохијанин потурчио, као ругајући се и силећи се рече му: "Богу вала, попе, ево отпаде од вас један ваљатан јунак и одабра нашу Турску вјеру, и Турске ми вјере, такога јунака у наше село данас нема, нити је од кад ја знам било." Насмије се поп намјесто да се постиди, па одговори оџи: "Ми у нас зовемо пса кад нема репа кусов, а онога што цијеле уши нема кудров, а пас те пас вазда."
--------------------------------------------------------------------------------
==Кад се арчи нек се арчи==
Приспије на ручак кум у кума тврдице изненада и кум му се ни мало не обрадује, али му је за невољу морало бити да га с веселим срцем дочека и предусрете, говорећи му: "Мило ми је што си приспио, али ми је врло жао што ми се честито није намјерило него кртоле на бистру воду." "Остав' се, куме, душе ти!" одговори гост, "само кад је воља добра, а чуо сам да је гладну човјеку намјерна најбоља." По што наш тврдица то чује, пође у куварницу, и тек што уљезе, звекну се шаком по глави, пак узевши соли баци у пињату говорећи: "Ех мога ископања!" Но размисливши да сама со не ће осмочити кртолу и повољити госта, узме и двије црљене паприке, те пошто и њих врх кртоле врже, рече: "Кад се арчи, нек се арчи."
--------------------------------------------------------------------------------
==Жеђа и вино==
Спопане тешка жеђа једнога сељака пошто је био на покладе месне обједовао, а не имајући од куда да купи, срећом види једнога свога сусједа ђе носи пунану боцу вина из једне крчме дома за вечеру, а сељанин жедан и жељан вина, пође за њим, докле га пристигне, пак му открије да је жељан вина и да је врло ожедњао тако да би цијелу боцу да не предуши обличке попио. "Валај не ћеш" одговори му сусјед. Тадар рече му жедњи сељанин: "А ти овако: ајде пери ми ако сву не попијем, а ти ми пљуни у брке." "Оћу" рече сусјед и даде му боцу вина пуну у руке, а сељанин притегне онако жељан и жедан и својски: одвали више од поле, пак пошто се добро напије, одагне и рече: "Сад да ти је просто, пљуни ми у брке, кад си ме овако напојио." "Валај није право ја тебе него ти мене, кад сам оваки магарац," одговори сусјед, и су по боце вина крене уздишући својој кући.
--------------------------------------------------------------------------------
==Утопио се поп што није руку дао==
Укрцају се у један чун пет шест простака и један поп да се превезу преко једне ријеке илити блата, док та један мах пухне жестоки вјетар и изврне се чун те сви у блато. По срећи сви су знали пливати до самога попа, док начну се топити, те се сваки од њих ухвати за чун и преплију на другу страну. Кад се врате кући, кажу и попадији све како је било, и да се поп без памети и без потребе утопио. Стане у сав плач попадија кукати као коме је невоља, пак их запита: "Како се утопи?" А они јој одговоре: "Кад се изврну чун, и ми сви у воду панусмо, сви једногрлице завикасмо: "Дај попе руку! дај попе руку!" и он могаше ласно дати тек да хоћаше, ма не даде и у толико се утопи. "Знам ја кукава кукавица" рече попадија "да је тако, ма да сте му завикали: "На, попе, руку, хоћаше скапулати, јер је вазда (тешко мене!) научио узимати, а не давати."
--------------------------------------------------------------------------------
==Зла жена сачувала мужа==
Запанула бијаху два брата на крај пута да чекају крвника који им је понедавно оца убио, и који се та дан с пазара враћао. Кад га упазе на један пушкомет, приправе се да га убију, али он имадијаше још једнога друга који му рече: "Бржај, ако Бога знаш, мрче; не ћемо ноћас никад кући доћи," а крвник му одговори: ,.Мени се, брате, душе ми! не мили у пусту кућу уљести за то што имам несретну жену, и проста Турска сабља ма не њезин језик, и ко би ме убио, душу би стекао." Ово чујући два брата, рече старији: "Ваистину, кад овако злу жену има, боље бисмо му учинили да га убијемо, него ајде да га оставимо." И тако га пусте и већ му о глави нијесу радили.
--------------------------------------------------------------------------------
==За што се свети Игњатије зове Богоносац==
Свети Игњатије један дан ораше, и о пасу му вишаше тиква из које присркиваше воду кад ожедни. Прође путем Христос и види га, па га зовне: "О Игњатије!" а он му се одзове: "Што вељаше! ко ме зове?" Онда Христос рече: "Помага ти Бог!" "Добра ти срећа," одговори Игњатије, а Христос опет рече: "Оли ми дати мало воде да пијем?" "Оћу, чоче, а за што не" одговори Игњатије, "него дођи овамо." А Христос му рече: "Дошао бих, него преко ове ријеке не могу прегазити." У то остави Игњатије волове, изује се и пријеђе с ону страну ријеке, кад ли тамо, не види никога и узалуд зове, те се он опет упути натраг. Ражали се Христу (фала њему) да се мучи, па му рече: "Причекај ме мало, ето ме!" Кад к њему дође, узме га св. Игњатије на плећа. Кад буду насред ријеке, рече Христос Игњатију: "Игњатије!" А он се одзове: "Што вељаше?" "Јесам ли ти тежак?" запита Христос, а Игњатије одговори: "Богме јеси, као сва сила васиљена." "Богме си погодио, и јесам баш сва сила васиљена," рече му Христос, и нестаде га.
--------------------------------------------------------------------------------
==Боник и болест==
Разболи се један богати но прости човјек тако да је у двије три године дана све љекаре над собом измијенио без сваке помоћи. Најпослије му досади те стане молити Бога да умре. У томе дође к њему од некуда некакав калуђер, и тек шта га види, рече му: "Благо теби, мој болесниче и Хришћанине, кад толико болујеш!" Болесник му рече: "Какво благо? Овако благо Бог теби дао пак да се наситиш!" "Ја сам читао" рече калуђер, "ђе стоји написано: А шта господ љубит кого, того наказујет." "А шта ће то рећи, оче", запита болесник, а калуђер му одговори: "Богме рећи ће, да кога Бог љуби, тогај се и опомиње, па тако се опомиње и тебе, него му зафали." "Оћу" одговори болесник, "али бих му више зафалио да ме заборави до пет шест година; а ово бих добро, ако си ти оче каил, тебе даровао."
--------------------------------------------------------------------------------
==Грјешник и луди исповједник==
Отиде некакав грјешник Хришћанин к исповједнику на велики понеђелник да се исповједи, те између осталијех гријехова каже да се је пет пута уз часне посте омрсио. Кад чује исповједник, сав у трепетно чудо остане, и завиче: "Бјеж', грјешниче! ја те не могу одријешити од гријеха прво него питам владике, него дођи сјутра." Кад по том исповједник отиде к владици и замоли га да он одријеши грјешника од гријеха, владика се стане у цијели грохот смијати, пак му се наруга како он не зна за оваки мали гријех покору изнаћи, па му рече: "Нека очита три оче наша и четири богородице дјево, пак одмах нека се причести." Сјутрадан ево ти грјешника да прими покору, и пошто му исповједник каже шта је владика наредио, рече грјешнику: "Моли Бога, што је наш владика добар а знао би ми казати како се мрси уз часне посте." Тек што исповједник отпусти онога, ево му другога на исповијест, који му рече да је три пута меса уз посте јио. Сад се нађе у чуду наш исповједник не знајући, колику ће према гријеху покору измјерити, па пошто виђе да не може на крај изићи по покори коју је владика мало приђе казао, рече грјешнику: "Још два пут јеђи меса, то јест сјутра и прекосјутра, па очитај три оченаша и четири богородице дјево, па у четвртак приступи са страхом да се причестиш."
--------------------------------------------------------------------------------
==Кум и његова прасица==
Један сељанин замоли некаква другога богатијега од себе у истоме селу да му купи једно мало прасе, јер сам није имао од куда да га купи, па кад узрасте да га подијеле; и ови му га купи. Кад дође вријеме да се прасе убије, помисли у себи онај сиромашан сељак да није право да му управ половицу од њега да, па незнајући, како би урадио или да му од њега вишта не да а да поштен остане, пође к своме куму да се свјетује. Кум му рече: "Ти прасе убиј пред вечер и јави ортаку да сјутрадан дође у јутро, да га с тобом подијели, па кад дође у јутро, почни кукати и плакати и реци му, да су прошле ноћи украли, а прасе мртво објеси о прозору да виси." Сељанин се обрадује, како ће цијело њему остати, и учини онако, како га је кум свјетовао. Кад сељанин прасца закоље и објеси, кум се привучи по ноћи и прасе украде. Кад у јутру сељанин види да збиља прасца нема, он брже боље кукајући ка куму, и каже му: "Куме ах за Бога! Мени украдоше ноћас прасца." "Тако, тако, куме, вазда говори", рече му кум, а он му опет рече: "Ма збиља ти говорим, куме, тако ми светога Јована који је међу нама." А кум опет: "Тако, тако, само, куме, вазда говори." "Али се не шалим, чујеш? него су ми га украли" рече опет сељак, а кум једнако: "Тако, тако куме", те ортацима не допадне ниједноме ни дијел.
--------------------------------------------------------------------------------
==Капа и сват==
Зовне побратим побратима у сватове. Овај је имао све приправно од хаљина, јере се свадби надао, али само капе није имао, или је није имао од куда купити или није могао добавити, те се тако нађе на чудо, и невоља га наћера, те пође у једнога сусједа и замоли га да му узајми капу, доклен се из сватова врати, и ови му је узајми и каже, да му је чува као своје очи у глави, јер је и он не носи но само од свеца до свеца. И тако побратим пође у сватове, али његов сусјед који му је капу узајмио, чекао је згоду кад су сватови с ђевојком дошли у цркву, тек што му сусјед уђе у цркву, а он му онако пред цијелим народом повиче: "Чујеш! чувај ми капу".
--------------------------------------------------------------------------------
==Слово иже, али сирца ниже==
Записао калуђер на сирцу (ђе се реже) иже (и), да би познао, ако ђак осијече мало од сирца. Кад калуђер изиђе из собе, онда ђак узме сирац, да осијече мало, а кад види на сирцу иже, онда осијече повелику кришку, па запише опет онако иже, као што је и било. Кад дође калуђер, погледа сирац и узме у руке: "Ва истину слово изе, али сирца низе."
--------------------------------------------------------------------------------
==Ђаволска сланина==
Некакав крадљивац замотри дању у човека сланину на тавану, па пође у вече, пошто људи поспе, те се састраг попне на сомић, и увуче се на таван. Пошто скине сланину и упрти на леђа, пође гредом да се врати натраг, па се некако омакне, те падне на сред куће, ђе је спавао човек са женом и с ђецом. Кад овај бубне са сланином међу њих а човек скочи онако у мраку, па стане викати: "Ко је то?" А крадљивац одговори: "Ја сам ђаво." А човек крстећи се повиче: "Па шта ћеш овђе, анате те мате било?" А крадљивац одговори: "Ћути, ево сам ти донио једну сланину." А човек, још већма уплашен, повиче: "Иди без трага, анате мате и тебе и твоје сланине!" А крадљивац онда рече: "Е добро, кад не ћеш, а ти ми придигни сланину да идем." Човек му драговољно придигне сланину, само да му се ђаво кине из куће; и он упрти сланину на леђа, и однесе као своју. Кад у јутру сване, онда човек види, да је ђаволу придигао своју сланину.
--------------------------------------------------------------------------------
==Еро с онога свијета==
Копао Турчин с Туркињом кукурузе, па на подне отиде Турчин да препне и да напоји. коња, а Туркиња остане одмарајући се у ладу. У том удари однекуд Еро: "Помози Бог кадо!" – "Бог ти помогао кмете! а одакле си ти кмете!" – "Ја сам, кадо! с онога свијета." – "Је ли Бога ти! а нијеси ли виђео тамо мога Мују, који је умро прије неколико мјесеци?" – "О! како га не би виђео! он је мој први комшија." – "Па како је, Бога ти! Како живи?" – "Вала Богу! здраво је, али се Бог ме доста мучи без ашлука: нема зашто да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву." – "А оћеш ли ти опет натраг? не би ли му могао понијети, да му пошљем мало ашлука?" – "Би, зашто не би, ја идем сад управо тамо." – Онда Туркиња отрчи тамо, ђе јој се муж био скинуо од врућине, те узме кесу с новцима, и штогођ буде новаца у њој, да Ери, да понесе Муји. Еро докопа новце, па метне у њедра, па бјежи уз поток. Тек што Еро замакне уз поток, ал ето ти Турчина ђе води коња да напоји, а Туркиња те предањга: "Да видиш, мој човече! туда сад прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују, да се мучи без ашлука: нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву; те сам му ја дала оно новаца, што је било у твојој кеси, да му понесе." А Турчин: ,.Па куд оде? куд оде?" А кад му жена каже, да је отишао уз поток, онда он брже боље скочи на гола коња, па поћерај уз поток! Кад се обазре Еро и види Турчина, ђе трчи за њим, а он онда бјежи! Кад дође под брдом у једну воденицу, а он утрчи унутра, па повиче воденичару: "Бјежи, јадна ти мајка! Ето Турчина, да те посијече; већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо туда око воденице." Воденичар, видећи Турчина ђе трчи на коњу, поплаши се, и, неимајући кад питати, зашто ће и кроз што да га посијече, да Ери своју капу, а Ерину баци на главу, па изнад воденице бјежи уз брдо! Еро метне воденичареву капу на главу, па још узме мало брашна, те се поспе, и начини се прави воденичар. У том и Турчин дотрчи пред воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу: "Камо море таки и таки човек, што је сад ту ушао у воденицу?" – А Еро му каже: "Ено га видиш, ђе утече уз брдо." Онда Турчин: "Држи ми море коња, држи ми коња." – Еро узме коња, а Турчин уз брдо за воденичаром, овамо онамо по буквику. Кад га већ стигне и увати, а он: "Камо, к...о! новци, што си преварио моју жену, те узео да понесеш Муји на они свијет?" Воденичар се стане крстити и снебивати "Бог с тобом, господару! ја нити сам виђео твоје жене, ни Мује, ни новаца." И тако им прође читаво по сата, док се освијесте, и виде, шта је. Онда Турчин потрчи, на врат на нос к воденици; кад тамо, али оћеш! Еро узјао коња, па отишао без трага, а Турчин савије шипке, па пјешице к жени. Кад га жена опази без коња, а она повиче: "Камо, човече! шта уради?" – Вели: "Тамо њој матер! ти си му послала новаца, да купи каве и дувана, а ја сам му послао и коња, да не иде пјешице."
--------------------------------------------------------------------------------
==Шта је најгоре на свијету, или Пијан Србин и гладан Турчин==
Разговарали се Турци у кавани: Шта је најгоре на овом свијету. Један вели: Зла жена; други вели: Зла година; трећи вели: Зла ћуд и т. д. Док један повиче из буџака: "Турске ми вјере! ви не знате ниједан шта је најгоре на овоме свијету; нема ништа горега од пијана Влаха и од гладна Турчина. Један пут ја мртав гладан дођем пред једну влашку кућу, а Влах пред кућом теше држалицу за будак. Како ја сјашем с коња, а ја повичем на Влаха: држи море коња, па вичи Влахињу, нека мијеси погачу, и кува цицвару и пече кокош; па онда отидем у кућу. У кући сједи, сједи; чекај, нема ништа! ни Влаха ни Влахиње; нит' се шта пече ни вари. Онда ја скочим, па изиђем на поље, а то мој коњ стоји, ђе сам га и сјао, а Влах једнако теше и ђеља држалицу. Онда ја не знајући, да је крмак пијан, сврнем лулу, па њега камишем преко леђа, а он се исправи, па ни пет ни девет, него распали држалицом мене иза врата, а ја бацим чибук, па пођем руком за нож, а он још једном, аја те на руке. И Турске ми вјере! да не долећеше жене, ћадијаху бити гована и од мене и од њега."
--------------------------------------------------------------------------------
==Еро и Турчин==
Орао Турчин ралицом по страни изнад некаке ћуприје, а Еро путем ћерао неколико коња натоварених. Кад се Еро прикучи близу, онда Турчин стане викати: "Ћа шароња, ћа! и ти имаш памет, а Еро је нема." У том Еро дође на ћуприју, па наћера коње преко ћуприје, а њега стане помагања: "Јаог мене до Бога милога! Што ћу сад?" А Турчин, кад то чује, брже боље устави волове, па стрчи к њему: "Шта је море Еро? Шта је?" – "Ог мене до Бога милога! ето одоше ми коњи, а ја остадох за водом." – "Ајде море и ти за коњма." – "Не смијем, господару! Бог а Божја вјера, ја туда за живот прећи." – "Бе ајде море не лудуј, како не смијеш прећи преко ћуприје, куда иде свијет и коњи натоварени прелазе." – Ајја! Еро не ће нипошто, него једнако јауче и лелече. Онда Турчин: "Ајде море шта ћеш дати, да те пренесем ја на леђима?" – "А што иштеш, господару?" "Даћеш ми дванаест перпера." – "Ајде де!" – Упрти Турчин Еру, те пренесе преко ћуприје, а кад га спусти на оној страни, онда се Еро стане пипати по њедрима: "Немам, господару, ни перпере, Бог и Божја вјера!" А Турчин: "Како немаш, бре, ана сени ситим! Зашто лажеш? Оди опет на леђа." Еро узјаше опет Турчина, те га још једном прејаше преко ћуприје; па га онда збаци Турчин на земљу: "Ето, курво! цркни ту, кад немаш чим да платиш," па онда отиде својим воловима и почне опет орати; а Еро онда скочи па преко ћуприје: "Еј Турчине! гледај како и твој шароња има памет, а Еро је нема! Еле он тебе прејаха двапут преко ћуприје."
--------------------------------------------------------------------------------
==Еро и кадија==
Чувао Еро кадијна говеда, па имао и своју једну краву, те ишла с кадијним говедима. Један пут се догоди, те се пободе кадијна крава с Ерином, па Ерина крава убоде кадијну на мјесто. Онда Еро брже боље отрчи кадији: "Честати ефендија! твоја крава убола моју краву." – "Па ко је крив, море! јели је ко наћерао?" – "Није нико, него се поболе саме." – Е вала, море! марви нема суда. – Онда Еро: "Ама чујеш ли ти, ефендија! што ја кажем: моја крава убола твоју краву." – "А а! море! стани док погледам у ћитап;" па се сегне руком, да довати ћитап, а Еро те за руку: "Не ћеш, Бог и Божја вјера! кад нијеси гледао мојој у ћитап, ље не ћеш ни твојој."
--------------------------------------------------------------------------------
==Хоће воденичар у војску==
Једноме врло богату трговцу дође ред да иде на војску, он се спреми што се љевше може, обуче на се стојеће хаљине, припаше свијетло оружје и одјене свога хата врло лијепо па пође на војску. Идући путем наиђе поред једне воденице у којој бијаше воденичар, који имађаше четири ишла камена, и бијаше врло богат, а воденичар како га опази, отрчи пред воденицу. Трговац му рече: "Помози Бог", а воденичар одговори: "Бог ти помогао!" па рече: "А куд Бог да газда?" а овај му одговори: "Хоћу, брате, у име Бога на војску." Е вели, мој брате, рече воденичар: "Лако ти је ићи на војску; да ја имам такога коња, тако оружје и таке хаљине, и ја бих ишао." Кад ово, мој брате, чу трговац, а он рече воденичару: "Е добро, брате, ако само хоћеш, а ти хајде, ево ти и оружје и коњ и моје хаљине, а ја ћу чувати, воденицу док се ти вратиш." Сељак кад ово чује, одмах свуче са себе воденичарске хаљине, те на трговца, а трговачке хаљине на себе, оружје припаше и коња узјаше, па оде на војску, а трговац у воденицу па умјеси опорницу и попреће у ватру па чека, док се испече, те руча и оста чувати воденицу. Кад сељак дође на војску, одмах се побију, и некако у први мах надвлада непријатељ, а овај почне бјегати. Видећи један непријатељски војник да овај бјега, натури се за њим те овђе те онђе да га посијече, док га стигне па не погоди по врату, већ му одсијече сабљом темењачу и угледа му се мозак. Кад ово види други војник а он повиче: "Ојој! ено у онога се види, брате, мозак." А овај му несретни одговори; "Није ово, брате, мозак него г... а – да је ово мозак, он би чувао своју воденицу, оно, брате, мозга гдје остаде у воденицу."
--------------------------------------------------------------------------------
==Бекри-Мујо==
Приповиједа се да је у Цариграду негда био некакав Турчин, Бекри Мујо (Мујо пијаница), коме је иза оца остало небројено благо, па он пропивши се све попио и проћердао, тако, да никаких других хаљина није имао, осим једнога ћебета, којим је огрнут по сокаку ишао, и некаке старе капетине, кроз коју му је перчин био пропао. Један пут срете га Турски цар на сокаку пијана, и стане га карати, што је толико благо пропио и до такога срамотног стања дотјерао; но он се окорно осијече на цара, говорећи му: "Што је теби стало, што ја пијем? Ако пијем, за своје новце пијем; а ти ако мислиш, да ја немам новаца, пошто ћеш ми дати Стамбол?" Цар прем да је знао, да он нема ни паре, опет помисли у себи, да га није подговорио ко други, ко има новаца, па пошто се обрече, не може се натраг ударити, и зато му одговори: "Не дам ти, Мујо, цијелога Стамбола ни пошто, него ћу ти пола дати по то и по то, па онда за невољу можемо у њему оба царовати." Мујо му на то одговори: "Добро! Сутра ћу ти у јутру донијети новце." И тако се растану. Кад сутрадан Мујо не дође у одређено вријеме с новцима, цар пошаље, те га доведу; но сад Мујо тријезан призна, да нема ни паре а камо ли да купи Цариград или половину њега. Онда цар одмах заповједи, да га посијеку, што је тако лагао и с царем спрдњу збијао. Мујо се изнајприје стане молити за опроштење, а кад види, да му ништа не помаже, онда рекне цару: "Кад си наумио, ласно ћеш ме погубити; него те молим, да учиниш једну милост прије него ме погубиш; да нађеш у твоме царству три човјека: једнога сиромаха, који ништа на свијету нема; једнога слијепа, који ништа не види и једнога богаља, који нема ни једне ноге, него само труп; па да их доведеш овдје и да их лијепо нахраниш и напојиш, а нас ћемо двојица гледати, шта ће они радити." Цар на то пристане, и одмах заповједи, те се така три човјека нађу и доведу, и посадивши једнога до другог, донесе им се јело и пиће, и стану се частити. Кад се подобро наједу и напију, онда слијепац проговори: "Хвала Богу и честитоме цару, који нас је нахранио бијелога хљеба и напојио црвенога вина!" А богаљ ни пет ни девет, него на њега: "Курво ћорава! како ти знаш, да је хљеб бијел и вино да је црвено, кад не видиш? Сад ћу те ногом у задњицу!" Уз то сиромах повиче: "Удри га у мој одговор ја ћу га платити." Онда Бекри Мујо проговори цару: "Видиш, честити царе, што чини пиће! Нити слијепац има очију, ни богаљ ногу, ни сиромах новаца; а кад се напише, и слијепац стече очи, и богаљ ноге, и сиромах новце; тако сам и ја јуче био стекао новце, да купим од тебе Стамбол." Видјевши цар и саслушавши то све, опрости Бекри Мују, и поклони му живот. Послије тога чудећи се цар, како вино таку силу има, и гледајући, како пијанице за њим гину, намисли, да га једном и он огледа; и тако заповједи, те му једно вече донесу најљепшега морског вина, па се добро напије. Кад буде други дан у јутру, цар болестан, боли га глава, не може да је подигне с узглавља. Како се то разгласи по двору, скупе се брже боље сви љекари, да лијече цара; но цар каже, да од те његове болести зна боље лијечити Бекри Мујо, него сви љекари, већ њега одмах да му дозову. Кад Бекри Мујо дође, цар му каже, како је болестан и ода шта, и запита га, шта ће сад чинити; а он му одговори, опет да пије оно, што је и синоћ пио, пак ће га одмах глава проћи. Цар га онда запита: "Па шта ћу чинити, ако ме послије, кад се отријезним, опет глава узболи" А Мујо му одговори: "Опет пиј наново."-"Па докле ће тако трајати?" запита цар.- "Док не огрнеш ћебе, овако као и ја," одговори му Мујо.
--------------------------------------------------------------------------------
==Циганче, па циганче!==
Био један цар па имао царицу која му је рађала све женску ђецу. Кад једном царица затрудни, рече јој цар да ће је оћерати, ако му сад не роди мушко дијете. Кад се царица породи и роди опет женско дијете, она се брже боље договори с некаком Циганком у сусједству која је у исто вријеме била родила мушко дијете, те ђецу промијене и по том јаве цару, да му је царица родила сина. Цар се томе врло обрадује и учини се велико весеље. Кад овај царев син поодрасте велики, и стане са слугама и дворанима по шуми ићи у лов, он би често говорио: "Да лијепих дрва за гребеништа!" или: "Да лијепијех дрва за угаљ!" и тако се по томе дозна да он није царски син него Цигански.
--------------------------------------------------------------------------------
==Несретнику се не може помоћи==
За некакога чоека говорило се да је несрећан и да му се никако не може помоћи. Један богат чоек намисли огледати, дали је то истина, па узме једну кесу новаца те метне на брвину преко које је мало по том ваљало да пређе онај несретник. Кад несретник дође близу к брвини, он рекне у себи: "Доста сам пута преко ове брвине прелазио, хајде сад да огледам, дали могу жмурећи преко ње прећи," и тако зажмуривши пређе преко брвине и прекорачи кесу с новцима.
--------------------------------------------------------------------------------
==Млада и Циганин==
Некаква млада рекне Циганину који јој је био дошао кући ради прошње, да би јој сковао плетиће игле, па ће му дати шиник проса. Циганин јој одговори: "То је добро, снашо, што ти мени обричеш, али нема гвожђа; него не знаш ли од вашијех ђетића какав скопак од мотике или од чега другога." Млада се онда попне на таван и нађе лемеш, те га збаци доље, и запита Циганина, да ли ће то доста бити, а он јој одговори да ће он додати још од свога гвожђа мало што не буде доста, и однесавши лемеш под своју чергу, донесе млади одмах плетиће игле и узме за њих шиник проса.
--------------------------------------------------------------------------------
==Како се Краљевић Марко јунаштву научио==
Питали Краљевића Марка, како је постао јунак, а он одговорио, да се јунаштву научио од паса и од ђеце: како једно псето макар било највеће и најјаче побјегне, онда сва остала пашчад и најмања и најслабија трче за њим; тако исто и дијете кад побјегне, ђеца трче за њим. А кад се како псето или дијете, макар било најмање и најслабије, испријечи и стане да се брани, онда слабо ко смије нањ ударити.
--------------------------------------------------------------------------------
==Ко није добро свезао?==
Кад је некакав чоек полазио у воденицу, свеже му жена врећу са житом. Кад буде у путу, одријеши му се врећа и он је до воденице везао десет пута, па кад се вратио кући, опет хтјео жену да бије, што му је није добро свезала.
--------------------------------------------------------------------------------
==Како се медвјед преварио==
Изишавши медвјед рано у прољеће из своје јаме угледа дријен ђе је уцватио, а остала дрвета још и не мисле да цвате, па помисли да ће дријен тако и сазрети прије свију осталијех дрвета, пак се извали подањ да чека. И тако лежећи онђе и чекајући да дрењине сазре, остало све воће сазри и прође.
--------------------------------------------------------------------------------
==А шта ти је?==
Један чоек којега је бољео зуб, срете другога чоека ђе јауче иза гласа, па га запита, шта му је, а кад му онај одговори да га је ујела змија, он му рече: "Е ја мишљах, тебе зуб боли!"
--------------------------------------------------------------------------------
==Како Циганин научи коња гладовати==
Некакоме Циганину учини се тешко хранити коња, за то намисли да га научи гладовати, и тако му престане давати и што за јело. Кад коњ послије неколико дана цркне од глади, Циганин рекне: "Хеј несреће моје! таман кад га научих гладовати, онда црче."
[[Category:Народне песме|!]]
[[Category:За друге Википедије|!]]
|
