Википедија:Прерађивање — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене 93.86.166.71 (разговор) на последњу измену корисника Maduixa |
|||
Ред 13:
*[[Википедија:Одржавање]]
[[Категорија:
Након дипломатске мисије у којој је издејствовао аутокефалност Српске цркве, Сава је морао да приступи њеном организовању. Тај задатак је ставио пред њега читав низ проблема црквене, правне и политичке природе. На повратку у Србију, Сава је прошао кроз Солун и Хиландар, где је провео извесно време у приопремама свега оног што му је било неопходно за организацију цркве. У Србију је коначно стигао крајем 1219. или почетком 1220. године[49]. Вероватно већ у рано пролеће 1220. године започео је рукоположење епископа[50]. Сава је Српску архиепископију организовао у десет епископија са седиштем у Жичи (која је била једанаеста епархија). Од ових епископија три су претходно биле под јурисдикцијом Охридске архиепископије (Призренска, Рашка и Липљанска), две (Стонска и Хумска) су се налазиле на приморју, док је пет њих обухватало унутрашњост српске државе[51]. За седишта епископија бирани су најугледнији манастири на њиховој територији[52]. Промене у црквеној организацији које је Сава извео нису одговарале охридском архиепископу Димитрију Хоматијану, између осталог и зато што је изгубио три епископије. Он је маја 1220. године преко скопског епископа Јована послао Сави писмо у коме оштро критикује његове поступке, аутокефалију Српске архиепископије, Савино посвећење за архиепископа, али пре свега неканонско смењивање епископа у Призрену и Расу. Ипак, овај сукоб није добио веће размере и временом се сам од себе угасио. Сматра се да је Хометијаново писмо било његова лична иницијатива и да није било у вези са политиком епирске државе која је у то време била у добрим односима са Србијом. Српску цркву су још за Савина живота признале друге православне цркве.
Сава је пажљиво бринуо о распореду епископија. Тако је један од задатака Хумске епископије био да представља брану према латинским дијецезама Дубровачке архиепископије док је Зетска епископија имала исту улогу према Барској архиепископији.
Велики значај Сава је придавао и организовању монашког живота. У Србији је и пре њега било манастира, али су се од Саве они почели организовати по светогорским узорима[53]. Живот у манастирима је био организован с циљем да се досегне највиши ступањ изворног, источног монаштва[53]. Киновијски (општежитељни) манастири добили су типик израђен према типику манастира Богородице Евергетиде у Цариграду, а пустињачке келије биле су организоване према Карејском типику који је био Савино дело.
У Савном раду на организовању цркве није занемарено ни ниже, парохијско свештенство. У Српску цркву Сава је увео и установу протопопова, егзарха (опуномоћени изасланици) који су имали различита задужења (пре свега склапање бракова према хришћанским обичајима и искорењивање остатака паганства)[53].
| |||