|
Уз папин положај као територијалног владара и највишег кнеза бискупа хришћанства (што се посебно огледало у ренесансним папама као што су [[папа Александар VI]], амбициозан, иако спектакуларно коруптабилан политичар и [[папа Јулије II]], сјајан генерал и државник) и духовног поглавара Светог римског царства (посебно истакнуто у периодима сукоба са царевима, као што су понтификати папе [[Папа Гргур VII|Гргура VII]] и папе [[Папа Александар III|Александра III]]), папа поседује и извесни степен политичке и привремене власти као ''врховни понтиф'' ({{Јез-лат|Pontifex Maximuss}}). Најпознатији примери папског политичког утицаја су [[папска була|була]] ''-{Laudabiliter}-'' из [[1155]]. (која даје благослов [[Хенри II од Енглеске|Хенрију II од Енглеске]] да нападне [[Ирска|Ирску]]), була ''-{Inter Caeteras}-'' из [[1493]]. (која је довела до мира у Торседиласу [[1494]], који је поделио свет на територије под шпанском и португалском влашћу<!-- референца за део да је поделила свет, не и за мир у Торселидасу --><ref>http://www.scholarlyfox.com/files/2a.pdf</ref>), була ''-{Regnans in Excelsis}-'' из [[1570]]. (којом је екскомуницирана [[Елизабета I од Енглеске]]<ref>[http://www.papalencyclicals.net/Pius05/p5regnans.htm Regnans -{in Excelsis}-]</ref>), као и була ''-{Inter Gravissimas}-'' из [[1582]]. (којом је уведен [[Грегоријански календар]]<ref>[http://www.papalencyclicals.net/Greg13/index.htm Pope Gregory XIII<!-- Bot generated title -->]</ref>).
== Критике папства ==
Папски положај као врховног понтифа екуменске Цркве је догматски и стога није отворен за критику и оповргавање унутар [[Католичка црква|Католичке цркве]]. Први ватикански сабор је анатемисао све који су оповргавали папин примат по части и надлежности (могуће је расправљати о тачној природи примата док се то не коси са ''Догматским уставом''). Ипак, папин ауторитет је често оповргаван ван [[Католичка црква|католицизма]], у облицима који се разликују од [[деноминација|деноминације]] до деноминације, али се уопштено могу поделити на критике на рачун ширине примата папе и критике саме институције папства. <ref>Неке од ових критика се могу видети код реформатора из 16. века, Филипа Меланктона, [http://www.bookofconcord.com/treatise.html Расправа о моћи и примату папе]</ref>
Неке не-католичке хришћанске деноминације, као што су [[Православна црква]], [[Англиканска заједница]], [[Источна асирска црква]] и [[Источна православна црква]] прихватају догму ''апостолског наслеђивања'' и стога прихватају (у различитим облицима) право папе као наследника Светог Петра и наследника Петровог примата по части, што је и потврђено Римокатоличко-православним споразумом из [[1965]]. године. Међутим, оне оповргавају наследност Петровог примата по надлежности. Пошто ни једна од наведених цркава не признаје [[Први ватикански сабор]] као екуменски, не сматрају дефиниције папине надлежности и непогрешивости (као и анатемизације оних који их неопштују) као обавезујуће.
Остале не-католичке хришћанске деноминације не прихватају ни догму ''апостолског наслеђивања'', или је не препознају у хијерархијском смислу, те стога не прихватају папин примат ни по једном основу. Комплексни односи између Римског и Византијског царства и осталих секуларних држава, као и папске територије у Италији су биле још једна основа за оспоравање, као што је то и монархијски карактер папске функције. У западном хришћанству су ови приговори папству — као и оштра [[реторика]] упућена са обе стране у то време – довели до [[Протестантска реформација|протестантске реформације]] [[Мартин Лутер|Мартина Лутера]]. Ове цркве, данас хетерогене и разнолике, уз многе секте које су у [[19. век|XIX]] и [[20. век|XX веку]] из реформације настале, значајно се разликују у степену критика папства, од простог неприхватања папског ауторитета као легитимног и истинског (старије цркве као [[Лутерова евангелистичка црква]], Калвинистичка, Хуситска и друге, односно, претежно протестантске цркве Старог континента), до веровања да је папа Антихрист или једна од Звери наведених у Књизи Откровења Светог Јована (неке савременије пара-хришћанске секте Америке).
Неки приговарачи папству наводе чисто емпиријске аргументе, наводећи папе као што су [[Папа Александар VI|Александар VI]] и [[Папа Калист III|Калист III]] из познате породице [[Борџије|Борџија]], који својим понашањем нису били подобни за моћ да ''„везују и развезују на Земљи и Небу”''. Неки говоре да свезнајући и милосрдни Бог не би допустио да овакви људи имају моћ коју им приписује Римокатоличка црква. Браниоци папства наводе примере из Библије у којима Бог даје привилегије чак и осведоченим грешницима (као што су краљеви Израела, Апостол [[Јуда Искариотски]], и чак и Свети Петар након што се одрекао Христа), и тврде да чак ни најгрешније папе нису користиле моћ да отргну Цркву од њених апостолских корена, што је доказ да је у тим случајевима сама институција под божанском заштитом, а да ће се грешним папама судити на Крају времена.
== Види још ==
|
