Бенедиктинци — разлика између измена

Одржавали су везе са српским кнежевима и локалним моћницима, о чему сведочи и група испрва названих Локрумски фалсификати, којима су они настојали да докажу право својине над појединим цркавама. У доба раних [[Немањићи|Немањића]] српски владари су били њихови заштитници, о чему сведочи и позната даровна повеља краља [[Стефан Првовенчани|Стефана Првовенчаног]] бенедиктанском манастиру [[Марија (мајка Исусова)|св. Марије]] на Мљету.
 
После [[Четврти крсташки рат|четвртог крсташког рата]] односи између српског двора и БенедиктанацаБенедиктинаца су се погоршали. Њихов утицај остаје важан у католичким градовима на јадранској обали, што доводи до постепеног нестајања опатија у областима [[Травунија|Травуније]] и [[Захумље|Захумља]]. Сачуване су значајне опатије у [[Дубровник]]у, [[Котор]]у, [[Будва|Будви]], [[Бар]]у и [[Скадар|Скадру]]. Посебно значајна средишта била су Ратачка [[опатија]] код Бара, посвећена [[Богородица|Богородици]], позната као место ходочашћа, а на територијама у залеђу опатије на реци Бојана, посвећена св. Николи и св. Ђорђу и Вакху. О њима су посебно бринули поједини српски владари, а везе с њима нарочито су се развијале у доба владавине српске краљице Јелене, као великог покровитеља католичких манастира у Приморју.
 
Осим на овим подручјима, БенедиктанциБенедиктинци су били присутни и у граничним областима према [[Угарска|Угарској]] (манастир Ке, касније назван Баноштор).
 
Поред бенедиктинаца, у познатије западне монашке редове спадају [[фрањевци]], [[доминиканци]], [[кармелићани]], [[августиновски пустињаци]] и [[језуити]].