Аграрна политика — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 6:
*циљеви аграрне политике
*средства, мере и методи деловања и
*носиоци аграрне политике Циљеви аграрне политике могу бити дугорочни и краткорочни, а с обзиром на садржај - општи и посебни. Ефикасност аграрне политике у великој мери зависи од тога да ли су и колико циљеви
Средства помоћу којих се остварују циљеви аграрне политике могу бити економска, техничка, правна и организациона. Најзначајнија економска средства су [[цена|цене]], инвестиције, [[порез]]и и политика извоза и увоза, а техничка - [[механизација]], хемизација, зоотехничке мере, [[комасација]], [[арондација]], плодоред. Правним средствима регулише се спровођење појединих мера и акција у производњи, промету, у области поседовних односа и др. Организационе мере се односе на [[Организације|организацију]] пољопривредних предузећа, на облике повезивања и удруживања индивидуалних произвођача.
Мере аграрне политике према начину спровођења могу бити директне, односно добровољне и присилне. Као носиоци и учесници аграрне политике појављују се управни и [[Извршна власт|извршни]] органи власти, пољопривредни произвођачи и њихова удружења, политичке организације, стручне и научне институције.
== Аграрна политика у Кнежевини и Краљевини Србији ==
=== Почетак аграрних реформи ===
[[Слика:Knez Milos Obrenovic.jpg|thumb|right|Кнез Милош 1824.]]
У почетку изградње [[Србија|Србије]] као самосталне државе, за српско сељаштво важило је турско аграрно законодавство. Економска експлоатација сељаштва настављена је не само због присуства [[Турци|турских]] [[спахија]], него и због чињенице да је целокупан турски управно-судски апарат, после споразума [[Милош Обреновић|кнез Милош]] - Марашлија и [[султан]]ових [[ферман]]а и [[1815]]. и [[1816]]. имао главни задатак да штити њихове интересе.
Упоредо са истискањем турске политичке власти из [[Београдски пашалук|Београдског пашалука]], Милош је настојао да српско сељаштво ослободи турских спахија. Уважавајући принцип да земља припада ономе ко је обрађује, он је, пренебрегавајући спахијско право и спахијски интерес, једнима давао потребну земљу, а другима одузимао сувишак, а сељацима допуштао и пресељавање из једног места у друго. Самовласно ослобађајући досељенике плаћања [[данак|данка]] за неколико година, кнез је угрожавао чак и султанова суверено право.
=== Политика аграрних права ===
Постигавши [[хатишериф]]ом из [[1830]]. укидање турског [[Феудализам|феудалног]] система у Србији, што је хатишерифом из 1833. и потврђено, кнез Милош је даље решавање аграрног питања преузео на себе. Он је одређивао величину поседа, забрањивао прекомерно захватање и стварање великих поседа, одређивао минимални сељачки посед који не може да се прода и отуђи за дуг, одлучивао о необрађеној земљи и премештао сељаке, не само из једног села у друго, него и са једног на други крај Србије. Остварујући економски идеал српске револуције о економској слободи, чији је основини циљ био да сељак има довољно земље и буде њен пуноправни господар, Милош је признавао право на земљу и онима који је нису имали, односно онима који су у Србију избегли из других држава. Тиме је, заправно, аграрна политика народне управе била одређена и извођђена тако да:
*земља по ослобођењу, сходно [[обичајно право|обичајном праву]] и циљу револуције, остане у рукама сељака који су је обрађивали под спахијском управом;
*да се празна земља може заузимати и додељивати онима који имају недовољно или уопште немају земље, и то нарочито досељеницама, али само у мери колико ће им бити потребно за могућу властиту обраду и исхрану и да земља као општенародно добро не може бити предмет слободног захватања и стицања, како је не би зграбили и закупили појединачне породице и великаши који би наличили на спахије.
Сматрајући да стални сељачки посед представља земљу наслеђену од предака ([[баштина]]) и крчевину, и да су у борби за ослобођење од турског ропства учествовали сви, због чега свако има право и да задржи земљу која му омогућава егзистенцију,кнез Милош дуго није признавао право куповине земље и право захватања и ограђивања већих површина, односно стварање домаће [[Аристократија|аристократије]]. Он је тежио да уз одржавање политичке једнакости одува и економску равнотежу приликом поделе земље турских спахија. Штавише, спречавао је покушаје појединаца да куповином турских приватних имања у [[варош]]има дођу до већих површина.
Спроводећи своју аграрну политику насељавањем напуштених површина и расподелом земље сељацима према њиховој стварној потреби, те спречавањем стварања великих поседа, Милош је остварио два циља. С једне стране, успоставио је сагласност и солидарност са народним интересима, не стварајући земљишну аристрокатију и чувајући друштвену једнакост, а са друге стране, задовољио и свој владалачки интерес: да наспрам себе нема ривала.
Штитећи сељаштво од турске спахијско-феудалне експлоатације и од покушаја концентрације земље у рукама домаћих појединаца, Милош је своју аграрну политику проширио преузимањем права надзора у расподели земље ради насељавања миграната из [[Турска|Турске]], [[Аустрија|Аустрије]], [[Влашка|Влашке]] и [[Црна Гора|Црне Горе]], као и унутрашњом колонизацјом Србије насељавањем алија (спахијске необрадиве земље), некоришћеног [[општина|општинског]] и [[манастир|манастирског]] земљишта, те напуштених имања и терена који као своји нису никоме припадали ([[колонизација]]).
=== Појам "окућја" ===
Кнез Милош је покушао да спречи пропадање сељаштва продајом имовине због презадужености, видећи у томе не само економски већ и социјални проблем. Он је 29. јуна 1836. издао указ којим се забрањивало да се један минимум слободног поседа и економско-производних средстава може продати за дуг. У циљу заштите народа од прекомерног задуживања, кнез Милош је 24. марта 1837. донео указ о одређивању каматне стопе на узети зајам, од највише 12% годишње, или 1% месечне камате.
Једна од мера аграрне политике кнеза Милоша је и његов указ од 8. марта [[1827]]. о груписању и ушоравању сеоских насеља. Први прописи о заштити "сељачког окућја" укинути су [[Српски грађански законик|Грађанским закоником]] из [[1844]], а поново су уведени [[1861]]. Дефинитивну форму ови прописи добили су 1873. укључивањем у нови Грађански судски поступак, изменом параграфа 471, т.4а, а важили су, уз допуне из 1893, до 1929. У овом периоду установом "окућја" од продаје се штитило:
*пет дана орања за сваку "пореску главу";
*кућа са пољопривредним зградма и двориштем површине до једног дана орања;
*[[плуг]], кола, два [[во]]ла, два [[коњ]]а, [[крава]], десет [[овца|оваца]], пет [[свиња]], пет [[коза]];
*основни пољопривредни алат;
*количина хране потребна за домаћинство донове [[жетва|жетве]].
Ову имовину сељак није смео да задужи код приватних поверилаца, а код државних и друштвених кредитних установа само изузетно, мада ни тада није могао заложити кућу, двориште и површину до два дана орања.
=== (Не)успех аграрне политике кнеза Милоша ===
Установа "окућја", као аграрно-политичка мера социијално-кредитног карактера, требало је да ублажи тежак социјално-економски положај сељаштва крајем 19. века проузрокован великом привредном кризом и продирањем финансијског капитала на село. Она, међутим, није дала очекиване резултате. Пошто су кредити поскупели, сељаштво је морали да се задужује код зеленаша и то под још тежим условима, остајући често без земље. Такође, закон о окућју није могао у потпуности да заустави ситњење поседа, не само због учестале деобе сеоских породичних задруга, него и зато што је ван његове заштите, тј, у слободном промету било 60% обрадиве земље, као и све продаје за неплаћени порез, [[Прирези|прирез]], за почињено [[кривично дело]], и неплаћене општинске трошкове.
У Србији 1897. 34.952 или 11,36% пољопривредних газдинстава није имало земље, док их је 1889. било 6,85%. Поседом до два [[хектар]]а располагало је 21,04%, а поседом између два и пет хектара 33,62% газдинстава. Уситњавање поседа нарочито је уследило на преласку из 19. у 20. век. Тако је 1905. у Србији било 369.395 пољопривредних газдинстава или 25,89% више него 1897, при чему су газдинства са поседом од 2 хектара чинила 26,85%, а она између 2 и 5 хектара 38,11%. Остале категорије поседа биле су ређе него 1897. Између 5 и 10 хектара било их је 23,73%, од 10 до 20 хектара располагало је тек 2,38% газдинстава.
{| class="wikitable"
|-
! Величина поседа / Година !! 1889 !! 1897 !! 1905
|-
| 0 хектара || 6,85% || 11,36% || -
|-
| до 2 хектара || 21,04% || - || 26,85%
|-
| 2 до 5 хектара || 33,62% || - || 38,11%
|-
| 5 до 10 хектара || - || - || 23,73%
|-
| 10 до 20 хектара || - || - || 2,38%
|}
=== Аграрна политика до Првог светског рата ===
Широким народним слојевима, који су се уочи [[балкански ратови|Балканских ратова]] налазили под турском влашћу, Влада [[Краљевина Србија|Краљевине Србије]] се 5. октобра [[1912]]. обратила прокламацијом у којој се, поред осталог, наглашавало «''да је феудализам што се још насилно и уз претњу разних злоупотреба одржава у турким областима постао неподношљив''» и да Србија, улазећи у те области «''доноси народу иста права и исте слободе''».
Имајући за циљ правдање објаве рата Турској и придобијање свих потлачених слојева, Краљевина Србија се прокламацијом јасно обавезивала на укидање феудалне својине и феудалних односа, као и на то да сељаке ослободи чивчијског ропства и учини их слободним сопственинцима земље. Испуњење обећања није било једноставно. Како би се то остварило, неопходно је било утврдити имовинскоправно стање, што је био задатак [[Аграрна комисија|Аграрне комисије]], формиране Уредбом о уређењу [[суд]]ова и о судском поступку у присаједињеним областима о 17. фебруара 1914.
Уследила је 20. фебруара 1914. и Уредба о насељавању у новоослобођеним и присједињеним областима Краљевине Србије, са изменама и допунама од 9. маја [[1914]]. Феудални односи ипак нису укинути до почетка [[Први светски рат|Првог светског рата]].
== Аграрна политика у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца / Југославији ==
[[Категорија:Пољопривреда]]
| |||